Velika pljačka Srbije - slučaj Božidara Đelića (II deo)

U tim tekstovima piše se o usponu ljudi koji su imali ključne uloge u procesu tranzicije u zemlji, kao i putevima njihovog uzdizanja iz pepela siromaštva devedesetih do bogatstva nezakonito stečenog u vremenima kada je društvo kao celina potpuno devastirano i osiromašeno i kada mu je uskraćena šansa da se, posle užasa devedesetih, ponovo vrati na istorijski put razvoja i povratka u klub normalnih evropskih nacija.

Nakon što je, na predlog Božidara Đelića, njegov kum Aleksandar Radović imenovan za šefa poreske policije, interesni klan G17 plus, čiji su Đelić i Radović u tom trentuku bili članovi, praktično je uspeo da zaokruži kontrolu nad ključnim finansijskim resursima i tokovima u zemlji: preko Mlađana Dinkića pod kontrolom je držana centralna banka i čitav delokrug njenih nadležnosti, Miroljub Labus je bio zadužen za usmeravanje finansija savezne vlade, Božidaru Đeliću je u zadatak zapalo da preko neposredne kontrole republičkih finansija usmerava predstojeći proces privatizacije društvenog bogatstva, dok je njegov kum Radović bio zadužen za stvaranje kontrolnih finansijskih mehanizama i nadzor nad njihovom primenom.

Kao čovek koji je u pomenutoj nomenklaturi najbolje poznavao mehanizme za kontrolu i usmeravanje procesa privatizacije Đeliću je pripalo posebno važno mesto u događajima koji su usledili. Iako je prema delokrugu nadležnosti izrada Zakona o privatizaciji i vođenje samog tog procesa bilo pod ingerencijama Ministarstva za privredu i privatizaciju na čijem je čelu bio Aleksandar Vlahović, veoma brzo po formiranju nove vlade ispostavilo se da će izrada tog sistemskog zakona biti poverena Đelićevom ministarstvu, dok će Vlahovićeva uloga u privatizaciji biti da obezbedi prisustvo i zaštitu interesa grupe okupljene oko Danka Đunića i njegovog Ekonomskog instituta. Pored Đunićeve interesne grupe u igri su bili i Đelićeva interesna zajednica okupljena oko konsultantske kuće "Citadel", ali i ona koju je reprezentovala revizorska kuća "Ces Mekon" u vlasništvu Zvonimira Nikezića, koja je posredstvom svog saradnika Mirka Cvetkovića bila zaposela mesto direktora Agencije za privatizaciju.

U tako skrojenoj podeli uloga, jedan od ključnih zadataka novog ministra finansija, koji se neverovatnom brzinom već bio povezao sa najznačajnijim tajkunima iz Miloševićevog vremena, bio je da onemogući prisustvo bilo kakve konkurencije svojim novim poslovnim partnerima životno zainteresovanim da po bagatelnim cenama kupuju pre svega one državne firme koje su posedovale nekretnine na ekskluzivnim lokacijama, koje su kasnije mogle poslužiti za dalju preprodaju ili pak kao hipotekarni zalog za basnoslovne kredite koji su, po pravilu, postajali kičma neproduktivne tajkunske ekspanzije sistemom leveridža i koji u značajnoj meri nikada nisu vraćeni. Tako je Đelić zloupotrebom javne funkcije, umesto da proces tranzicije u Srbiji učini transparentnim, slobodnim i tržišno orijentisanim, zapravo omogućio nastavak realizacije druge faze tajkunske privatizacije započete još u vreme vladavine Slobodana Miloševića.

Kako bi se legalizacija nezakonito stečenog novca nesmetano obavljala, a interesna grupa okupljena oko G17 plus domogla svojih provizija, bilo je neophodno skrojiti željeni zakonodavni okvir u čijem je kreiranju najznačajniju ulogu odigrao upravo Đelić, kao čovek sa najvećim iskustvom iz te oblasti o čemu se pisalo u prvom tekstu. Tako se pod njegovom i kontrolom članova njegovog kabineta, već tokom 2001. izrađuje nacrt i usvaja Zakon o privatizaciji koji je suštinski predstavljao čisto kozmetičku promenu u odnosu na raniji Bekov zakon iz 1997. godine po kojem su rađene privatizacije u Miloševićevo doba. Iako se ta dva zakona značajno razlikuju u pogledu primenjenih modela vlasničke transformacije, oba akta su u osnovi bila tek puki instrumenti za sprovođenje insajderske privatizacije u kojoj je prodaja po povlašćenim cenama bila namenjena ekskluzivnom klubu odabranih i u kojoj nije bio izračunat tranzicioni privredni gep koji se ogleda u razlici između vrednosti imovine i sume prava na tu istu imovinu. Kao što će krajnji ishod u praksi potvrditi, sistemskim merama taj negativni saldo će, zarad tajkunskog ekstraprofita, biti dodatno uvećan i prevaljen isključivo na račun običnih građana Srbije.

U periodu pre 2001. godine sporadična i arbitrarna privatizacija u Miloševićevoj Srbiji vršena je prema zakonu iz 1997. godine čiji je tvorac bio Milan Beko, tadašnji ministar za vlasničku transformaciju, a kasnije jedan od ključnih tranzicionih profitera u Srbiji. Posle godina rata i sankcija tokom kojih nije bilo moguće započeti i realizovati proces masovne privatizacije privrede, Bekovim zakonom napokon je bio stvoren mehanizam za privilegovanu kupovinu srpske privrede od strane i pod kontrolom Miloševićeve menadžerske i političke nomenklature. Uprkos deklarativnoj orijentaciji Bekovog zakona ka radničkom akcionarstvu, desetine najperspektivnijih firmi u Srbiji postaju plen onih kojima su bile dostupne insajderske informacije o tome kada, gde i po kojoj ceni su Miloševićevi direktori odlučivali da omoguće kupovinu akcija firmi kojima su upravljali.

Tipičan primer jedne takve privatizacije bio je slučaj Apatinske pivare, koja je velikim delom postala vlasništvo tadašnjih generala Vojske Jugoslavije koji su, prema ranijem dogovoru sa menadžmentom pivare, u dogovoreno vreme, organizovano autobusom iz Beograda otputovali u Apatin i tamo preuzeli značajan deo akcija jedne od najvećih srbijanskih pivara za koje su kasnije na berzi dobijali milionske iznose. Iako su i sami radnici Apatinske pivare relativno dobro prošli u procesu privatizacije svoje kompanije, u većini slučajeva u toj neskrivenoj otimačini zaposlenima su ostajale tek mrvice firmi za čiji su poslovni uspeh bili egzistencijalno zainteresovani, dok su, zbog netransparentnosti samih procedura, ostali građani Srbije u potpunosti bili lišeni mogućnosti da pod jednakim uslovima eventualno učestvuju u vlasničkoj transformaciji društvenog kapitala.

I umesto da nakon promena u oktobru 2000. godine i nekoliko meseci kasnije održanih republičkih parlamentarnih izbora kriminalni efekti Bekove selektivne privatizacije u celini budu poništeni, a privatizacioni proces bude učinjen društveno pravednijim i ekonomski opravdanijim, Božidar Đelić najpre dozvoljava dovršetak do tada započetih privatizacija po starom zakonu, da bi novim zakonom i propuštanjem donošenja nekih ključnih pratećih zakonskih akata, u nešto izmenjenoj formi omogućio nesmetani nastavak započete pljačke. Tako se novim Zakonom o privatizaciji već u startu propisuje metoda tenderske i aukcijske prodaje društvenih firmi, čime je iz procesa primarne privatizacije bila isključena berza kao najprecizniji barometar svakog tržišta i ključni mehanizam za ravnopravno učešće malih investitora u procesu kupovine društvenog kapitala. Na taj način novi zakonski okvir predstavljao je tek puko sredstvo za zadovoljavanje željene forme ispod koje se skrivao nastavak procesa prelaženja imovine građana Srbije u ruke Miloševićevih tajkuna.

Da bi se taj proces neometano nastavio bilo je neophodno sistemski merama eliminisati svaku potencijalnu konkurenciju domaćim tajkunima. U tom trentuku domaće tajkune nije previše brinula inostrana konkurencija pošto je, zbog malog obima tržišta i visokog nivoa političkog rizika u zemlji, već tada bilo jasno da će strani kapital uglavnom zaobilaziti Srbiju, osim u slučajevima onih privrednih delatnosti koje su donosile dovoljno visoku profitnu stopu koja bi opravdala izlaganje postojećem riziku. Tako su stranci brzinom svetlosti pokupovali domaće cementare, pivare, duvansku i donekle farmaceutsku industriju, da bi se, sve ono što je preostalo, ekskluzivno našlo na jelovniku domaćih tajkuna. S obzirom da inostrana konkurencija nije previše brinula domaće privatizacione lešinare, bilo je neophodno eliminisati i moguću domaću konkurenciju koja bi mogla ugroziti interese Miloševićevih tajkuna. Kako bi to obezbedio Božidar Đelić preuzima ulogu koja će postati jedan od najnepobitnijih optužujućih dokaza o njegovoj povezanosti sa ljudima iz sivih ekonomskih zona starog režima.

Preuzimajući u svoju nadležnost zadatak izrade nacrta Zakona o investicionim fondovima, Đelić je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da taj zakon ne ugleda svetlost dana čime je u potpunosti osujetio mogućnost da se domaća akumulacija kapitala, u to vreme još uvek pretežno skoncentrisana u slamaricama građana, kao konkurencija tajkunima eventualno pojavi u procesu svojinske transformacije. Bez posedovanja insajderskih informacija i uopšte bez ikakve mogućnosti da kao mali kupci učestvuju u procesu privatizacije, građani Srbije su jedino mogli da gledaju otimačinu tokom koje su Mišković, Beko, Kostić i još nekolicina iz kluba privilegovanih postali vlasnici Srbije.

O direktnoj odgovornosti Božidara Đelića zbog opstrukcije donošenja Zakona o investicionim fondovima svedoče njegove tadašnje izjave. Tako je u obraćanju medijima nakon zajedničke sednice savezne i republičke vlade, održane 14. februara 2002, Đelić kao ministar zadužen za donošenje zakona saopštio da su se dve vlade dogovorile da do kraja juna te godine bude usvojen set efikasnih ekonomskih zakona. On je tom prilikom precizirao da je na sastanku pre svega bilo reči o zakonima koji su već tada kasnili, a koji su se ticali tržišta kapitala, posebno zakoni o hartijama od vrednosti, investicionim fondovima i berzama.

Godinu dana kasnije, 4. aprila 2003, uslediće gotovo identična situacija kada će za leto te godine Đelić ponovo najaviti donošenje seta zakona među kojima su se nalazili zakon o privrednim društvima, zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima i ponovo zakon o investicionim fondovima! Kako će se kasnije ispostaviti taj zakon neće biti donet sve do 2006. godine, do kada će preko 90 odsto firmi u Srbiji već biti privatizovano.

Uporedna analiza iskustava bivših komunističkih zemalja istočne Evrope govori da se većina njih opredelia za masovnu ili delimičnu vaučersku privatizaciju, od čega je u najvećoj meri zavisila i zastupljenost privatnih investicionih fondova u procesu svojinske transformacije. Zemlja sa najdominantnijom ulogom vaučerskih fondova bila je Češka u kojoj je glavnina preduzeća privatizovana putem masovne vaučerske privatizacije. Koncept državnih privatizacionih fondova koristila je Poljska čime je država nastojala maksimalno kontrolisati procese restrukturiranja firmi. U našem okruženju među prvim zemljama je koncept delimične vaučerske privatizacije i privatnih investicionih fondova primenila je Slovenija, dok su kasnije sličan model u većoj meri koristile BiH i Crna Gora. Među snažnim zagovornicima masovne vaučerske privatizacije bile su i ruske vlade iz devedesetih, ali je dozvoljena utrživost samih vaučera bila sinonim za mnoge malverzacije koje su bile karakteristika skoro čitavog toka ruske privatizacije.

Podaci iz zvanične Đelićeve biografije u kojoj se on sam hvali učešćem u izradi modela masovne privatizacije u Poljskoj i Rusiji, u kojima su investicioni fondovi predstavljali ključne mehanizme za učešće malih ulagača u kupovini vlasničkih udela u državnim firmama, svedoči da su njemu itekako dobro bili poznati kako svi mehanizmi, tako i efekti zakonskih rešenja čije je donošenje svesno sabotirao. Podatak da su u procesu svojinske transformacije investicioni fondovi najzastupljeniji bili upravo u onim zemljama (sa izuzetkom Rusije) koje važe za društva sa najuspešnije sprovedenim procesima tranzicije, jasno govori da je u Srbiji, u ovom slučaju, u pitanju bio akt političkog kriminala.

Pored kriminalnog sprečavanja donošenja jednog od ključnih sistemskih tranzicionih zakona, čime je nekolicini privilegovanih omogućeno da u svoje džepove preliju gotovo celokupno društveno bogatstvo građana Srbije, zanimljiv je i podatak da će, po zakasnelom donošenju tog zakona 2006. godine, prvi privatni investicioni fond u Srbiji biti Društvo za upravljanje investicionim fondom Delta plus, koji je osnovala Delta Investment, jedna od kompanija Miroslava Miškovića. Taj detalj nedvosmisleno ukazuje kako na razloge zbog kojih je zakon donet baš u tom trenutku, ali još i više zbog čega je njegovo donošenje ranije s namerom sprečavano i neopravdano odlagano.

Istovremeno sa propuštanjem donošenja zakona o investicionim fondovima, čime su obični građani direktno bili onemogućeni da se nađu na strani kupaca u procesu privatizacije, Dinkić, Đelić i Labus osmišljavaju i mehanizme za mobilizaciju domaćeg kapitala, ali ponovo u svrhu olakšavanja poslova koji su unapred bili namenjeni Miloševićevim tajkunima. Zajedničkim i sinhronizovanim delovanjem državnih funkcionera iz redova G17 plus, gase se četiri najveće domaće banke, čime se otvara prostor za dolazak niza novih banaka iz inostranstva. Uprkos lažnim tvrdnjama Dinkića i Đelića o dolasku stranih banaka sa svojim kapitalom u Srbiju istina je bila posve drugačija. U pitanju nisu bile nikakve finansijske institucije sa značajnim inostranim kapitalom, već franšize inostranih banaka koje su sa malim osnivačkim ulozima formirane na teritoriji Srbije.

Kako bi nosiocima bankarskih franšiza omogućili akumulaciju kapitala, Dinkić i Đelić svim silama nastoje da povrate sigurnost u bankarski sektor. Tako se monopol za taj posao poverava novoosnovanoj državnoj banci "Nacionalna štedionica", koja će nakon početne marketinške uloge u vraćanju poverenja u bankarski sistem u zemlji, veoma brzo biti prepuštena kriminalnoj prodaji, koja će postati jedna od 24 sporne privatizacije na koje će prvo ukazati Savet za borbu protiv korpucije, a čije će rešavanje kasnije postati jedan od ključnih uslova Evropske komisije za dalji nastavak evrointegracija Srbije.

U nedostatku privatnih investicionih fondova i ponovnim uspostavljanjem poverenja u bankarski sistem građanima je jedina preostala opcija za plasman novca bila da novac iz slamarica ulože u banke, čime one akumuliraju sredstva za kreditiranje procesa tajkunske privatizacije. Time je u potpunosti zatvoren krug srbijanske privatizacije u kojoj domaći tajkuni, koji su imali nešto novca nakon pada Miloševića, inicijalno kupuju pojedine firme da bi kasnije njihove nekretnine koristili kao zalog za podizanje novih kredita i kupovinu novih firmi čime se stvara takozvani "leveridž" sistem ekspanzije domaćih tajkuna.

Ono što je, međutim, u suštini bio rezultat tih finansijskih operacija jeste činjenica da su tajkuni domaću privredu kupili novcem građana Srbije koji su svoje ušteđevine, umesto u investicione fondove i sopstveno učešće u procesu privatizacije, bili primorani da daju bankama koje su ih kroz kredite i pozajmice nesebično delile tajkunima. Time je, pod dirigentskom palicom Božidara Đelića i ostalih funkcionera iz G17 plus zatvoren čitav krug pljačke Srbije tokom koje su Miloševićevi tajkuni ne samo legalizovali svoj nelegalni profit iz devedesetih već i nastavili da enormno uvećavaju svoju imovinu.

I dok su javnost i retki analitičari upozoravali da se pred očima građana Srbije odvija privatizaciona pljačka u kojoj se ekonomska baza društva umesto biznismenima prepušta tajkunima kojima biznis nikada nije bio bliska delatnost, Đelić nije štedeo truda da građane ubedi da je takva sudbina neminovnost. "Detajkunizacija zemlje Srbije nije moguća, kao što nije moguća detajkunizacija bilo koje zemlje. Imate li u Rusiji detajkunizaciju? Imate jednog tajkuna u Sibiru i seriju drugih tajkuna koji rade. Pogledajte Francusku, kada je predsednik Širak izabran u trećem pokušaju prati ga cela nacija, gde on ide, u njegov izborni štab, ne, ide da večera s kim - s najvećim tajkunom Francuske gospodinom Pinoom. Pogledajte administraciju SAD, pogledajte šta se dešava u Engleskoj oko finansiranja Laburističke partije", govorio je Đelić za serijal "Insajdera" dajući svoje viđenje velike pljačke države.

Nastaviće se....