Knjižara BoBo i SNP poklanjaju karte za predstave

Reč reditelja:

 

U vreme kada je Jakov Ignjatović pisao, putovao i živeo život punim plućima, Sent Andreja je bila isto onoliko daleko od Kosova, sa koga su u nju došli Kirići, koliko je danas Srbija daleko od Amerike ili Australije. Ne doslovno, već je verovatno postojalo takvo osećanje udaljenosti od postojbine. Na ta dva kontinenta, od vremena Jakova Ignjatovića, emigrirali su milioni sa ovog prostora. Svakakav svet. Intelektualci, radnici, seljaci , neki trbuhom za kruhom, neki zbog obrazovanja, a neki koji su samo zamenili jednu nesreću drugom nesrećom. Tako i Kirići, kroz dve generacije propadaju onako kako propadaju Glembajevi, onako kako propadaju Budenbrokovi. To i jeste tema gradjanske tragedije, žanra u kome igramo ovu predstavu.. A građanska tragedija je i nastala onda kada se i buržoazija obogatila toliko da je zahtevala pravo na patnju. Ignjatovićevi Kirići ozbiljno koriste to pravo, pravo da pate za dalekim domom, pravo da pate za priznanjem u stranoj sredini. Oni se "emancipuju" u taj vrli novi svet, kako umeju i ne umeju, tragajući za sopstvenim identitetom u zemlji u kojoj su svi došljaci. Originalna priča nastala je u Austrougarskoj monarhiji, zemlji koja je obuhvatala jedanaest većih etničkih grupa i bila melting pot u kome su nacije tragale za identitetom , na sličan način kao u današnjim glavnim destinacijama migranata, Americi, Australijii i Kanadi. Ti milioni, izgubljeni u prostoru između dva sveta, domovine i nove domovine, tragaju za sobom, spajajući vrline i mane dva sveta. Čeznu istovremeno za svetom u koji se nikad neće vratiti i za svetom koji ih nikada neće sasvim prihvatiti. Večiti stranci koje mogu naslediti samo večite mladoženje.