Više igre, a manje učenja za predškolce

Program je sramno loše napravljen. U odnosu na Kamenova ovo izgleda kao loša prepiska. Ništa novo suštinski ne donosi. Osim konfuzije u već konfuzne vrtiće u kojima su grupe prebukirane, u kojima nema materijala, u kojima se sprovodi inkluzija na krajnje loš i neadekvantan način na uštrb dece sa posebnim potrebama i u kojima vaspitači moraju da budu asistenti zuapostavljajući tako ostatak grupe koja postaje manjina.

Super, Ali prvo sredite goruce probleme. Broj dece u grupama, osoblje, svakom detetu drzava da kupi bojanke, edukativne udžbenike, bojice, makaze, papir, lepak, ubruse, case, maramice i EDUKATIVNE IGRAČKE. Isto tako o osoblju. A onda redukujte nastavni plan i program u skolama, jer uciteljice podrazumevaju da sva deca znaju da citaju i pisu vec u septembru....

Neko već reče, učenje jeste igra. Baš juče kažem svojoj deci tinejdžerima da će kako je krenulo, njihova deca dobijati petice sa cvetićima i tri srca u IV razredu, ako budu znali da kažu kako kaže kuca, a kako maca. Imam utisak da sam ja u vrtiću više naučio nego neka deca kod učiteljica. I to nisam video kao problem, naprotiv, bilo je zanimljivije od ispraznog igranja.

Da se razumemo, nije ovo samo kod nas slučaj, niti nam je neko "naredio". Generalno se ide u pravcu zaglupljivanja i u tome prednjači USA već decenijama. Jer kojim vlastodršcima je potreban misleći čovek, da ne kažem podanik? Ovi naši ne znaju ni šta će sa ovo malo što je ostalo u zemlji, pa zadovoljno trljaju ruke dok čitaju izveštaje o iseljavanju, dok se tobož javno brinu. Dve muve jednim udarcem: oni što odlaze, ionako kvare istorijske izborne pobede, a sa druge strane šalju novac svojima - sita gu*a, mirna glava.

Roditelji koji imaju stav da deca treba da uživaju, a takvih je sve više, nisu svesni da je to medveđa usluga, i njima samima, ali i celom društvu. Ko kaže da ne može u isto vreme da se uživa i uči, skupljaju igračke, trenira, itd? Neke stvari, posebno osećaj odgovornosti, se lakše prihvate dok si mlađi, posle je sve teže i teže. Dobićemo nesnalažljive generacije kojima će prioritet biti da uživaju, a posao da otaljavaju po algoritmu koji je neko drugi smislio.

Ključ kao i u svemu u životu: dobar balans. Nikako samo učenje, nikako samo igra.

Gos'n Switch, masa roditelja u Srbiji ne može svoje dete da voza i d aim plaća privatne časove.

To, o čemu vi maštate i sprovodi nekolicina roditelja... ne odnosi se na opšti problem
suzbijanja obrazovanja u Srbiji, planskog i u formi specijalnog rata.

Deca iz socijalizma su se itekako igrala i učila.

A današnja u vrtiću treba da uče odbranu od nasilja u osnovnoj školi, počev od 3-4 razreda.

Težak problem nam predstavlja potpuno i totalno neselektivno usvajanje svih preporuka iz Evrope. Koje nisu sve dobronamerne niti se sprovode i njihovim zemljama na način kako nama preporučuju.

sasvim sam siguran da sadasnja voznja dece do ulaznih vrata skole, pa voznja na privatni cas iz matemetike, pa voznja na casove jezika, pa voznja na trening karatea i baleta stvara ovu na koju se zalite

pustite dete da se igra

Više bih voleo da su intervjuisali vaspitačicu koja je radila sa decom i roditeljima po tom novom modelu, nego direktoricu.
Direktorica je direktno zainteresovana da sve predstavi idealizovano, a praksa je u poslednjih 20 godina pokazala da su sve te novotarije kada se primene kod nas izokrenu u nešto sasvim deseto.
Na primer INKLUZIJA. Ubacili su decu sa posebnim potrebama u redovne vrtiće, a u 95% slučajeva im nisu obezbedili ličnog asistenta, pošto država naravno nema para. Vaspitačice nisu obrazovane da rade sa decom sa posebnim potrebama, već se sve svodi na njihov lični osećaj šta treba da urade. Sa druge strane, desetine defektologa školovanih za rad sa takvom decom su na birou.
Dobar deo grupa u novosadskim vrtićima ima preko 30 dece, neke i preko 40. Konkretno. To znači da jedna vaspitačica mora non-stop da bude uz dete sa posebnim potrebama, a druga da izvodi vaspitni rad i da čuva 40 dece. Ako još imaju tu nesreću da imaju u grupi jedno ili više dece koje tuče/grize/obara drugu decu, možete samo da zamislite kako to sve izgleda.

Kao što je neko već napisao: ispoštujte vi gospodo sa "VIZIJAMA" prvo normativ o broju dece po grupama, pa da pričamo o svemu ostalom. Drugo, pod hitno uposlite par stotina ličnih asistenata za decu sa posebnim potrebama ili prestanite da zamajavate javnost sa inkulzijom.

Videcemo kako ce to izgledati u praksi, ne bih da budem pesimisticna. Za siru javnost, da ne bude zabune, deca i sada uce kroz igru, tako da to nije nista novo. Ukljucivanje roditelja je ono sto me zanima, jer je iz godine u godinu saradnja roditelja sve slabija. Kako ukljuciti onog koji radi u smenama 6-7 dana u nedelji, onog koji radi do 17-18h ili pak mame koje su nezainteresovane za bilo sta osim kozmatickih salona i sopinga? Nadam se samo da nece ispasti kao inkluzija-drzava uzela pare a ispastaju deca i zaposleni.

To se zove....vise nerada....skoluju se masteri za cuvsnje dece

Napokon!
Pustite decu da uzivaju.

Ne treba im učenje uopšte.
Samo igra.
Dok Britanci svoju decu sa 5 godina daju u redovnu osnovnu školu,
mi za našu treba da radimo ono što nam neko "preporuči".

Stručno. Treba da poslušamo. Uvek su nam preporučivali dobre stvari za nas, kao društvo.
Vole nas.

Lepo se sada igraju, pa kada malo odrastu neka gledaju rijalitije.
A posle zna se - motanje kablova.
I tu će se igrati.

Naravno da ova deca, sa ovakvim programom obrazovanja....
NIKADA NEĆE IĆI ni na jedan kviz, niti pokušavati da ugroze radna mesta po Evropi.

To im je samo socijalizam radio, zato su poslali stručne preporuke,
kako da uništimo obrazovni sistem.
Ej, dobićete seminar u inostranstvu, ako budete poslušni!

Clanak je neinformativan i banalizuje predskolski program. Prvi put je neki program koji se uvodi u nasu zemlju ozbiljno proveravan i pilotiran. Zasnovan je na naucnim teorijama ucenja dece predskolskog uzrasta. Kako mala deca uce, uce studenti vec decenijama na fakultetima koji se bave ovom temom ali se to nije primenjivalo kod nas u praksi. Bilo bi dobro kada bi se neko toliko studiozno bavio i reformom obfazovanja u narednim nivoima naseg obrazovnog sistema. U centru programa je dete a ne obrazovni kadar. Zato i postojimo.

Prvo da se sredi normativ, odnosno broj dece u grupama, pa ćemo onda moći da pričamo o nekom programu i vaspitno - obrazovnom radu u istim. Za sada, na kraju svakog radnog dana, se zahvalim bogu što sam ih sačuvala žive i zdrave i po nešto naučila. O inkluziji ne bih ovom prilikom jer je malo prostora...dovoljno je samo da kažem da imam dvoje dece sa posebnim potrebama...hvala na pažnji!

Vratite nam program iz 1986. Dok nismo svi uzleteli i odleteli