"Ćuti, glupa si i nesposobna"

Mnogo je ljudi sa narcisoidnim poremećajem. Sve se to i dalje skriva, prećutkuje... Koliko je samo života uništeno zbog takvih finih, uglancanih, naizgled uljudnih iako u njima zrno ljudskosti ne postoji. Ne kažu stari tek tako - Među ljudima med, a u kući jed.

Naslov sve objasnio.

Imam sreću da sam se spasila jednog narcisoidnog sadiste, kao i da sam spasila decu od njega. Sedamnaest godina gde sam sebe tešila "ma sve je u redu samo da se porodica održi". Pokušao je da me ubije dva puta, prijavila sam samo jednom jer sam u policiji imala veoma neprijatna iskustva gde komandir priča sa mojim bivšim i kaže "što je nisi ubio da vršimo uviđaj". To je prošlo tako da je opomenut i zabrana prilaska 24h posle kojih je on naleteo autom na mene gde me ko zna šta spasilo da ne budem mrtva i teže povređena. Nisam ga prijavila za to. Institucije su mi život zagorčale.
U našoj sredini, na institucionalnom nivou žena se ne poštuje. Šta da očekujemo onda da bude u narodu? Moj jedini savet kao bivša žrtva porodičnog nasilja je - bežite kolko vas noge nose ako ste u toj situaciji. Policija, socijalne službe neće vam pomoći.

Nasilnika je uvek bilo, ali se zataškavalo, ćutalo, krilo. Sada su drugačija vremena, ljudi više komentarišu, žene su emancipovanije, a i javnost je više upoznata sa celokupnom situacijom. Do pre 30 godina nisi ni znao šta se dešava ne samo u drugim gradovima, već i bilo gde malo dalje od tvog okruženja.

Sama sam izabrala da nemam porodicu ni decu. Pored ekonomskih nedaća, stoji i to da sam bila maltretirana od strane samohrane majke koja me je tukla i u ranim dvadesetim. A pred drugima je oduvek izigravala žrtvu, tako da mi niko nije verovao sem par bliskih prijatelja koji su svojim očima videli šta se dešava. Za ostale ne znam da li su ćutali ili zaista nisu videli kakav je monstrum bila.

Sve dok imamo ljude kojima su sistemi vrednosti poremećeni, neće moći da nam bude bolje. Nasilje stvara nasilje. "Instituciju porodice" ne urušavaju gejevi, feministkinje, NVO, itd. Porodicu smo uništili svi mi.

Svaka čast za sve koje/i su ostavili komentare koje potvrđuju situacija koja je alarmantna. Čuvajte jedni druge, pružite podršku prijateljima, poznanicima, ne zmurite. Jeste, teško je, evolucija nam tek prestoji, kako je neko napisao.
Normalni ljudi i ljudi koje žele da menjaju ovaj svet, još uvek postoje.

Eto cak i na komentarima na ovakav tekst i cak posle skorasnjih incidenata na balkanu, najvise ima pluseva komentar koji kinji zene i trazi stop nasilju i nad muskarcima...

Znam za porodicu gde,istina nema nasilja,ali se svi non stop deru jedni na druge. Doduse postoji hijerarhija-roditelji se deru na decu,deca se dernjaju jedni na druge....ah da i kerovi non stop laju. Deda ne moze da se dere ali zato pusta glasnu muziku,to mu je valjda odbrambeni mehanizam.

Moja prica je slicna kao i mnoge sa ovih prostora. Otac fin i nasmejan, svakom se javljao i uvek imao lepu rec da kaze. Svima je pomagao. Kod kuce malo druga prica. Iako je kao otac bio sjajan, ali u ulozi muza se nije nikako snasao. Mamu je istukao vise puta, uglavnom kad se napije. Psihicki je non stop maltretirao. od tema poput da ga vara (nije nikad), da ona ide da trazi pozajmice od svoje rodbine (on nije nikad od svoje trazio) i svasta nesto pored toga.
Brat postane alkos, unisti porodicu, vrati se kuci kod mame (otac je preminuo) da nastavi da je terorise. Poruke, pozivi, psihicko unistavanje. Ne mozes mu nista. Prijavljivan policiji vise puta i nista…
Ja sam pored svega toga izgradila stav apsolutne netolerancije ka nasilju. Mom muzu tada momku je receno “podignes li mali prst na mene, nema povratka” i evo nas 10+ godina zajedno sa decom i drzimo se.
Poenta price jeste da mi treba da izgradimo cvrsce stavove i da ne dozvolimo takvo ponasanje. Mame/zene da ne dozvole svojim momcima, kasnije muzevima, a ni sinovima. Apsolutna netolerancija ka nasilju. Nasilje nije OK. NIKAD!
Naravno i svi da podrzimo nekog ko zeli da pobegne iz takve situacije jer je takvih mnogo.

Majka mi je bila alkoholičar, otac ju je tukao. Razlog njenog alkoholizma leži u periodu pre tate, pre nas. Tačan razlog možemo samo da nagađamo. Mislim da su i komšije znale i za alkoholizam i za batine, ali ćutalo se. Jednom joj je slomio rebro, dosta puta je imala masnice po telu. Sećam se da joj je non stop nešto smetalo, uvek je pujdala tatu, kao da želi da ga iznervira. Tu je i alkohol bio kriv jer se i ona okuraži. Čuli smo priče da je tatin otac, naš deda, tukao babu na ulici, da svi vide. Lomio joj glavu od zidove, jezivo. Tata valjda nije znao drugačije, mislio je da je normalno da tučeš ženu. Nemoj da neko misli da ga branim.
Jednom mi je mama rekla da sam papučar jer ne tučem svoju ženu, jer je zagrlim i ljubim pred svima i posle 10 godina braka.
Mi deca smo dobijali batine, od mame, za gluposti. Slomiš tanjir na primer, dobiješ batine. Kada kažem batine, mislim mnogo udaraca gde se ne bira gde udaraš i čime udaraš. Prut je bio obavezan rekvizit u dnevnoj sobi. Nije tema ovde, ali i o tome treba da se podigne svest u narodu. Deca su kao sunđeri i glina, sve upijaju i lako ih je oblikovati, nema potrebe za nasiljem. Deci jedino treba ljubav.

Tekst je odličan!
U braku sam 30 godina, imam dvoje dece koji su akademski gradjani i jedno zivi u inostranstvu a drugo radi za stranu firmu u IT.
Ne pisem ovo da bi se hvalio ja vec moja žena koja je provodila 24 sata nad njima dok sam ja radio po nekoliko poslova da bi preziveli 90-te. Bilo je tu i nervoze i svadje, nesuglasica ali opet na kraju uz razgovor i slogu dolazili smo do rešenja.
I danas radimo u firmama dolazimo kući oko 16h i ona kao svaka zena ima milion obaveza u kuci a mene je sramota da uzmem daljinski i legnem na trosed gledajuci nju kako obavlja poslove po kuci.
Mozda nisam mačo men ako uzmem usisivač, rasirim veš, postavim sto za ručak i jos po nesto da bi olaksao zeni koja je najvise zasluzna za odrastanje dece i srecnu porodicu.

Zivim ispod porodice koja za normalnu komunikaciju nije cula. Sin se dere na mamu. Mama na tatu. Cerka na brata. Tata se odeslio. Pa se sada mama dere na decu. Kada mama nije kuci onda se sin i cerka deru jedno na drugo. Jedno porodicno gnezdo nasilja.

U napred mi je zao devojke i momka sa kojima ce sin i cerka zavrsiti.

dogle god se gledaju upeglane kosulje, visok crn i samopouzdan, situacija se nece promeniti.
taj problem se resava mnogo pre nego sto se sve to desi. nemojte nagradjivati brdjanska ponasanja i nece ih biti.

Ono sto osecate je ono sto vam govori istinu. Zove se intuicija. Ako osecate teskobu, nemir, niste opusteni, imate drastican pad energije, ne pravdajte to nicim. Bezite od te osobe sto dalje i spasite se. Zivot je lep.

Sa svim napisanim i tekstom koji je ostavila @Monstrumi svuda. Da, ovo je "mačo" patrijahalno, sadistički nastrojeno, zatucano društvo. Ništa se i niko ne poštuje. Odrasla sam uz oca sadistu i majku žrtvu. Brat se u isto pretvorio i nastavio priču posle očeve smrti. Upropastio 2 braka, živi sa majkom, sami. Ona mora da ga trpi jer je to i podržavala. Niko nije kao on iako je nasilnik, za druge uslužan do servilnosti, nasmejan, vedar, duhovit,... Kada ga ne čuju, psuje ih i omalovažava. Ko raste u teroru normalan ne može biti.

Kako da damo novim generacijama nešto što ni sami nemamo... Edukacijom, samosvešću, analiziranjem samih sebe... Kako će to uraditi generacije koje gledaju npr. Zadrugu gde je nasilje prisutno, veličaju kič i šund... Evo ne znam

Odličan tekst

Prvo sam pomislila jadni ljudi u takvim porodicama a onda se setih da je i moj otac razbijao, udario mamu nekoliko puta, tukao je i nas. Ali to se sve smatralo za normalno pa sam i ja prvo pomislila da moja porodica ne spada u goreopisane. Mama je uvek govorila da on super kakvih ima i mi smo valjda vremenom i sami poverovali u to.

Zaista lep scenario za edukativan, dugometrazni film, bez sarkazma, naravno. A uloge nije tesko podeliti. Kandidata je mnogo.

Fantástican tekst, surov i realan apsolutno je obuhvatio srž cele problematike porodičnog nasilja. I scenario iz teksta je prisutan na svim podnebljima i tamo gde je žena najjače zaśtićena zakonom. Najteże je napraviti taj prvi korak , da žrtva shvati da je upravo to -žrtva svog savršenog partiera koji nije ništa drugo nego narcisoidni bolesnik . Teško da ijedno dete može u takvoj porodici imati normalan razvoj. Žene, prijavite nasilnika, prijavite prijavite prijavite ... Ljubav je kada vas vaš partner podržava u svim sferama života a ne kad vam kupi skupi parfem

I još samo da dodam. Ne znam šta je rešenje, ali iz ličnog iskustva mislim da je pitanju generacijski kontinuitet. Na mojeg dedu nije uticala Amerika, devedesete ili ovi novi političari. On je bio takav kada je SFRJ bila na vrhuncu. I otac... I on nije bio na ratištu ili slušao narodnjake. On je isto bio takav daleko pre toga. Isto i brat. I on je kao fin pred svima. Ne sluša narodnjake i slično, ali je monstrum.

Možda je u pitanju porodično vaspitanje?
Ne znam... Ali sam videla pakao sličan tim tragedijama sa interneta, srećom bez ubijanja i kraja na groblju. Ali sa previše nasilja. Lomljenja stvari po kući i svega ostalog.

Lepo napisan tekst, ali bojim se da ga većina neće razumeti u zemlji gde je skoro 50% ljudi funkcionalno nepismeno.

A sad, kada je tematika pokrenuta, napisati ekvivalentan clanak jer ja SE BOJIM da cu zauvek ostati nevidljiv kao prosecan muskarac sa prosecnom platom koji sprema, riba, pere, cisti i jednako ceni svaku zenu koja to radi a ne dozivljava je kao ekstenziju nego sebi ravnu.
Jer medalja ima dve strane, a ne mali broj zena vija one sa markiranom garderobom u super autu koji sate provode u tererani jer nemaju sta da rade a mrzi ih da citaju i uce, jer to je za decu, jel...

Stop nasilju nad zenama!
Stop nasilju nad decom!
Stop nasilju nad muskarcima!
Stop nasilju! (Generalno)

Iako se ne slažem svaki put sa autorkom, želim da joj se iskreno zahvalim za ovaj tekst. Odrasla sam u kući oca nasilnika. Imala sam starijeg brata, kojeg je on dresirao da bude nasilnik, jer mu je jednom trenutku bio potreban asistent za takozvanu projekciju moći. Doživela sam sve vrste nasilja (tražite na netu vrste nasilja), osim seksualnog. Otac je bio školovan, fin, ugledan, uvek pomagao besplatno svima... A u kući isfrustrirani podli sadista.
Majka je imala oca nasilnika, i nije naučila kako da se brani od nasilnika, niti kako da ih prepozna. Tako da je bila slaba na nasilnike i manipulatore, i završila je kako je završila.

Majkin otac je bio nasilnik prema ženi (babi). Lično mi je to dosta puta rekla. Ali ne na direktan način. Takođe, baba mi je rekla da je deda manipulator. A par puta sam to videla i dokazala sama sebi.

Brat je izrastao u monstruma. Tukao me je, ponižavao i iskorišćavao. Sabotirao u životu za sve. Kao i pokušao da otera i odalji od majke. Varao je devojke, ponižavao i iskorišćavao. Ne znam da li ih je tukao. Lažov je, patološki manipulator. Nema prijatelje osim onih koji ne shvataju sa kime imaju posla. Takav je bio i otac. Nije imao iskrene prijatelje. Ako ga pročitaju, ne žele da se druže sa njim.

I otac i sin su me u javnosti namerno stavljali u neprijatne situacije iz kojih sam morala da se vadim. Ili mi je bila ukaljana reputacija i ugled u društvu.
Isto kao lik iz teksta.
Isfrustrirani, narcisoidni sadisti, pohlepni.
Izgleda da ih ima mnogo.

su nam isprani, vijuge nisu više tako vijugave već ispravljene na neki tupi ugao. Sve je to evolucija. A nije završena. Još to nije dovoljno zatupljeno. Evolucija u suprotnom smeru počinje onda kada ovakav tekst ne izazove buru sa osećajem mučnine. Mučnine od nemoći. Kada onaj ljudski šljam potone sa sadašnjeg vrha na mulj gde i pripada.

Brak bez uzajamnog poštovanja je pakao. A deca nasilnika postaju još gori nasilnici. Deca ovih što pljuju po ulici sutra pacaju smeće po ulici. Škola ne može u par časova da popravi ono što porodica konstantno uništava!