"Neću da umrem, dok njega ne zbrinem": Roditeljski strah koji Srbija ignoriše

Sram nas bilo kakvo smo drustvo, gradimo expoe i beograde na vodi a ne brinemo se o clanovima naseg drustva kojima treba podrska za pristojan zivot…. I ovo moze biti sutra svako od nas, roditelj deteta kome treba podrska!

To što si napisao se može reći kako za vlast, tako i za blokadere. Isti su što se toga tiče.
Ko god se dočepa vlasti, dobrog radnog mesta, nešto novca, 90% njih postaju - mirno spavaju jer nije njihovo.

Poštovana gospođo, nakon Vašeg komentara zaista ne ostaje mnogo toga da se kaže. Moji prijatelji imaju dete ometeno u razvoju i daju sve od sebe da poboljšaju kvalitet života svoje porodice - iz razgovora sa njima mogu samo da naslutim koliko rada i odricanja to iziskuje. Verujem da su to izazovi sa kojima se mnogi od nas neće nikada susresti i da nismo ni svesni koliko se se vi angažujete zarad vaših najmilijih i dalje živeći sa strahom šta će biti sutra... Mislim da zaslužujete veliko divljenje čitavog društva za svoju svakodnevnu borbu i brigu kroz koju prolazite i iskreno se nadam da će u skorijoj budućnosti ovo društvo konačno dovoljno sazreti da počne da brine i članovima društva koji ne mogu da brinu o sebi.

Molim autorke da ovaj tekst upute vladi republike srbije i nadležnom ministarstvu, zatim gradonačelniku novog sada, gradskoj upravi za dečju i socijalnu zaštitu i gradskoj upravi za finansije. P

Ja sam zbog toga sa porodicom otišao za Sloveniju. Takve stvari nisu uporedive između Slo i Srb

Niko ko ovaj strah i ovu tugu ne živi ne može zapravo da je zamisli i razume. I srećan je svako ko ne može. Nije u svemu ovome ni strašno imati dete sa smetnjama, kakvo god ono bilo, voliš ga i čuvaš najbolje što znaš i sve je to život. Ali, ono što ti sistem nudi kao rešenje za to tvoje dete, e, to nije život. To je prolongirana smrt tebi najvažnije osobe na svetu. I to je ono što je istinski strašno u celoj ovoj priči. Biću uz svog sina do kraja, najbolje što mogu i samo mi je važno da oseti i zna koliko ga volim i cenim i više i ne mogu da ga zamislim drugačijeg nego što jeste. Svaki roditelj želi i treba da želi da ga dete nadživi. A mi, uz ovakvu podršku sistema, uz sliku iz košmara budućnosti svoje dece, dođemo u situaciju da želimo da nam deca odu sekund pre nas. I to je ono što je zapravo strašno, to je nezamislivo strašno. Deca su takva kakva su, da je moglo drugačije, bilo bi drugačije. Sistem je toliko loš, toliko neosetljiv i u principu duboko fašistički da u njemu, takvom kakav je, nemamo čemu da se nadamo. A to je ono što bi moglo i moralo biti drugačije. Ljudi kao što sam ja nemaju luksuz ni da umru, jer njihova smrt zapravo znači i smrt njihove dece. I tako... Možemo pričati u raznim izveštajima kako se zalažemo za inkluziju, deinstitunalizaciju, zaštitu ove ranjive grupe ljudi. U stvarnosti, jedino na šta se može računati to je korektnost pojedinaca, kojih zaista ima. I na sebe i na odluku da ne smeš da umreš.

Nemacka tri prazna mesta onda idu Danska Belgija Noveska Svedska Holandija su zemlje gde se ustavom koji se ne sme krsiti garantuje pravo na pristojan zivot imovinu materijalna dobra i ne ophodnu medicinsku i strucno pomoc za ljude koji imaju ovakve smetnje i sl. Ne cudi podatak da mnoge porodice odlaze u ove zemlje jer su sigurni u njihov sistem zakon i same ljude da nece doci do bilo kakve zloupotrebe. I ako se desi sto je 00,5 % strogo se kaznjava dugogodisnjim zatvorom. Humanost i odgovornost kod tih naroda je na previsokom nivou od ostalih ali sama EU je dokazala da su deca stariji bolesni ne mocni uvek na prvom mestu. Ovo pisem jer moj brat nakon vise godina muka straha i zabrinutosti zasvoje dete odlazi sa celom porodicom u Nemacku 2009. Tamo nalaze svoj mir i sigurnost za svoje dete. Majka dobija platu i placen pio dok otac posao koji mora biti odlicno.placen stan auto i sve privilegije zbog deteta koje se skoluje i osposobljava u strucnim skolama u granicama svojih mogucnosti. Bojazan nakon smrti roditelja zadete bukvalno ne postoji sta ce kako ce gde ce to je unapred sve osigurano i isplanirano!

Svaka vam čast na istraživanju i tekstu !

Ovo je naša slika i prilika. U odnosu prema svim nemoćnima - starima, osobama sa invaliiditetom, bolesnima, životinjama, pa ako hoćete i drveću - svima koji ne mogu "da se brane" vidi se prava snaga, stepen razvoja i civilizovanost jednog društva. A društvo i državu čine ljudi. A mi smo jako, jako, jako loši ljudi u celini gledano.

Samo roditelji ove dece znaju sa kakvim mislima zive ceo svoj zivot.

Jako teska prica. Puno je takve dece, a u buducnosti ce ih biti sve vise. Ne znam zaista koje je resenje. Vec sada nema dovoljno mladih i zaposlenih da stariji ljudi dobijaju penzije. I verovatno ni penzije nece u buducnosti biti…

Ovo su HEROJI

mirno spavaj srbe nije tvoje dete