Nekada postojali čitavi drvoredi: Jedan dud na Fruškoj gori proglašen za spomenik prirode

Зовите Зорану Михајловић да га посече као и онај храст

И ја сам рођен 60-их година у НС. На Детелинари је од бившег Серума до Доситејеве школе постојао дрворед судова које сам често јео пре и после школе.
Проблем је једино био што нико није купио плодове па кад падну на земљу све их људи ципелама изгазе.
И онда су 70-их почели да их секу...

Ne znam kako je sada ali dobro pamtim kada je između Vršca i Bele Crkve bio dvostruki drvored dudova.

sve do 60. tih postojao je drvored dudova sa obe strane puta Irig - Ruma. Korist od njega je bila visestruka, zimi kad put bude duboko zavejan znao se pravac, a leti su pod krosnjama odmarali seljaci u podne dugog i napornog radnog dana. Onda je jedan visoki drzavni funkcioner Sremac vracajuci se iz svaleracije autom sleteo s puta, udario u drvo i poginuo. Pricalo se da su za odmazdu gubitka vaznog druga posekli ceo drvored.

Mislim da je najveca prednost bilo belog ili crnog duda sto ga kad sazri mozes jesti slobodno jer ga nijedan crv ne napada kao sljive,tresnje ili jabuke..

I ja sam rođena 60 tih i čula sam od moje babe sasvim suprotnu priču. Pre drugog rata gajeni su dudovi zbog svilene bube. Nakon drugog rata 50 tih godina stigla je direktiva da se dudovi seku kao što su i istrebljivali koze. Niti je svila trebala komunistima, niti "ševro" koža od koje se prave najbolje cipele i tašne. To su bila vremena kada su seljaci dobijali da gaje kiki riki, ovo nije zezanje, pa propade stvar i niz drugih gluposti. Sve je to bio deo petogodišnjeg plana koji se neslavno završio. Da narod ne poumire od gladi uveli su obavezu , pa je bilo još gore...itd, itd

Tito je zabranio proizvodnju svilenih buba i naredio da se poseku svi dudovi !

Mnogi, navodno znalci, pričaju o dudovima u selima. Baš žalosno, jadni znalci. Evo prave priče, još je pamtim od moje bake. Rođen sam u prošlom veku, nekih 60-tih. Ispred kuće u Sremu imali smo veliki dud, kao i komšije sa obe strane, i duž šora. Njih su vlasti u Vojvodini, pod moranjem tražili da se zasade, jer jedino list duda jedu svilene bube(gusenice). Posle 1. a naročito posle 2. velikog rata, seoska domaćinstva su zaduživala sadnice dudova i svilene bube. U obavezi su bili da državi predaju određenu količinu svile. Vremenom, kako je prestala obaveza, a utvrđeno da je koren velikog duda toliko velik i razgranat, da uveliko ugrožava temelje kuća, prestalo se sa sađenjem dudova. Ako se dud ne otrese, a plodovi opadnu(a ne pojedu ih svinje, ili se ne sakupe za rakiju), toliko smrdi na alkohol da ljudi zaobilaze tu kuću. Toliko o dudu.