Pre 23 godine ubijen je Zoran Đinđić

Posle Ante Markovica jedini koji je vredan pomena od 1989 je Zoran Djindjic naravno i sadasnje Studente. Sve ostalo nas je unistilo i jos unistava sto se pojavilo uz enormne pljacke podele i mrznje jer nebi drugacije ni mogli vladati. Samo i narod se dosta promenio kao i sam razum sto ce se videti na Izborima. Slava mu i hvala na tih 2,5 godine u kojima je mnogima uneo nadu za boljim kvalitetnim i sigurnim zivotom.

Samo se trebamo zapitati gde bi smo danas bili uz njegovo vodstvo.A gde smo danas sa kradikalima.

Ne mogu nas sve ubiti.
Dokle god ima nas u kojima živi Zoranova vizija budućnosti, živ je i on.
Slava mu!

zatvorio kockarnice i menjacnice. ukinuo rts pretplatu.

Sto vodi (raskucava) drzavu da polozi vence, ili ce izmisliti neki sluzbeni put?

Eto đura će vence da polaže a panta će to obeležit kao i pre 23 god. uz neku skupu flašu vina , da se ne zaboravi ...

To je otprilike tih 2.5 godine trajanja normalne Srbije u kojoj sam živeo do sada. Sve ostalo je kavez izmešane tragedije i komedije.

Najveći ikada ,šansa koja je propuštena sa Zoranom na čelu Vlade Srbije je nemerljiva...

Како би дошли на власт морали су направити договор са криминалцима о некој аболицији коју нису испунили. Када су заузели власт и функције објавили су рат криминалцима и као казна уследио је атентат помогнут од стране неких десничарских странака и политичара. Тадашње вође најопаснијег клана на балкану су убијене и опљачкане како се неби чула истина. Неспорно да је Ђинђић био озбиљан политичар који је желео земљу да уведе у европу и бољу будућност али српски усуд је увек издаја због пара и користи.

Tragedija države je što je ubijen predsednik vlade. Još veća tragedija je što su navodni počinioci osuđeni na kaznu koja nije postojala u vreme izvršenja dela. Najveća tragedija je što talas rasprodaje zemlje koji je tada započet, traje i dalje.

Neko se i napio da proslavi pa vidite gde smo danas..

... svetlo na kraju tunela iz koga na žalost još nismo izašli.

Vizionar.

pre 23 godine je srbija postala smrdija

Sve je počelo jednim neverovatnim jedinstvom crkve, državne bezbednosti, pijačara, taksista i kafana, koji su disali kao jedan kada je trebalo smaknuti doktora filozofije. Time je obezbedjena podloga za rast beskarakternih karijerista, ljigavaca, podguznih vaši, opajdara i profuknjača, čiji je jedini životni moto: "use, nase i podase", dok se posipaju zvučnim parolama, dogmama i lažnim mitovima, koja je dala upravo ove rezultate. Oni koji bi trebalo da vode računa o Nevidljivom, a to su Čast, Poštenje, Moral i sve što zaista održava narod, pridružili su se kralju laži, obmane i ucene. Čak ga je i Bog obeležio, da obratimo pažnju šta kroz njegov oralni organ izlazi, a ipak se naguzna bratija, koja zna još jedino rituale, nije oglasila. Sve je to fantastičan rezultat, na koji bi svaka ostrvska kolonijalna vlast, mogla biti ponosna.
Mit, kreiran, da bi narod drzao u miru, dok ceka da mu neko drugi napravi ugodno okruženje. E pa, okruženje je tu. Sistem, ko se bolje snadje po partijskoj, rodjackoj ili krevetskoj liniji.