Pre 23 godine ubijen je Zoran Đinđić

Tragedija države je što je ubijen predsednik vlade. Još veća tragedija je što su navodni počinioci osuđeni na kaznu koja nije postojala u vreme izvršenja dela. Najveća tragedija je što talas rasprodaje zemlje koji je tada započet, traje i dalje.

Neko se i napio da proslavi pa vidite gde smo danas..

... svetlo na kraju tunela iz koga na žalost još nismo izašli.

Vizionar.

pre 23 godine je srbija postala smrdija

Sve je počelo jednim neverovatnim jedinstvom crkve, državne bezbednosti, pijačara, taksista i kafana, koji su disali kao jedan kada je trebalo smaknuti doktora filozofije. Time je obezbedjena podloga za rast beskarakternih karijerista, ljigavaca, podguznih vaši, opajdara i profuknjača, čiji je jedini životni moto: "use, nase i podase", dok se posipaju zvučnim parolama, dogmama i lažnim mitovima, koja je dala upravo ove rezultate. Oni koji bi trebalo da vode računa o Nevidljivom, a to su Čast, Poštenje, Moral i sve što zaista održava narod, pridružili su se kralju laži, obmane i ucene. Čak ga je i Bog obeležio, da obratimo pažnju šta kroz njegov oralni organ izlazi, a ipak se naguzna bratija, koja zna još jedino rituale, nije oglasila. Sve je to fantastičan rezultat, na koji bi svaka ostrvska kolonijalna vlast, mogla biti ponosna.
Mit, kreiran, da bi narod drzao u miru, dok ceka da mu neko drugi napravi ugodno okruženje. E pa, okruženje je tu. Sistem, ko se bolje snadje po partijskoj, rodjackoj ili krevetskoj liniji.