Antonijević: Pravo o istopolnim zajednicama LGBT zajednici se u Srbiji dugo duguje

Nemam nista licno protiv ni jednog coveka na svetu ali ovo je vec prica za sebe.Zivite kako hocete ali kakva zajednica i kakav istopolni brak.Sve se to moze regulisati ugovorom ako hoce bas da zive zajedno ali decu ne treba im dozvoliti da usvajaju jer zasto nesto sto nije prirodno nametati.

Mnogi Srbi imaju krajnje primitivna shvatanja o mnogim stvarima i pojavama. LGBT zajednica je naročito u nemilosti.

"LGBTQ+" zajednici Srbija ne duguje apsolutno nista. Brnabicka je prva sluzila tome da se prestane prica o tome kako su Srbi "netolerantni" jer eto, prvi i verovatno jedini smo imali "L" premijerku. Iako se u javnosti neprekidno prica, ili se bar pricalo o tome da smo svi isti, ali eto neki imaju drugacije preference, brojna istrazivanja pokazuju daleko drugaciju sliku, pogotovo sto se tice dece koju odgajaju istopolni i trans roditelji. Da li onda treba da prioritizujemo dobrobit dece ili "LGBTQ+" zajednice? Uostalom, gde kao drustvo treba da povucemo liniju izmedju onoga sto prihvatamo i ne prihvatamo? Evidentno je da se na akronim LGBTQ dodaju jos mnoga slova i znamo da medju njima ima i onih koji se otvoreno zalazu za stvari koje nas zakon eksplicitno zabranjuje.

Antonijeviću lepo zboriš ali ko te ne zna skupo bi te platio.

I dalje smo zatucani do nebesa i nazad.

Nije u pitanju ni mržnja prema svemu drugačijem, niti je u pitanju latentni homoseksualizam. Problem je ono što smo već videli na "progresivnom Zapadu", a to je što ubrzo kreće marketinška kampanja nametanja te "nove normalnosti" deci u najranijem uzrastu, bukvalno od prvog razreda osnovne škole. Kreće usvajanje dece, a niko me neće ubediti da dete odraslo u homoseksualnoj zajednici može postati hetero. Lično, iskreno mi je žao što roditelji svih homoseksualaca nisu bili takođe homoseksualni, tako da ovog problema danas ne bi bilo.

Uvek mi je bilo tužno slušati lične priče ljudi koji pripadaju LGBTQ+ zajednici, ima i retkih lepih porodičnih priča ali i oni imaju dodatno neka veoma loša iskustva. Nikad mi nije jasno zašto su ljudi koji nisu deo ove zajednice, toliko opsednuti mržnjom prema njima do nivoa ludila, dok se nisam malo više informisao jer psihologija je sve lepo objasnila. Svi oni su svoju homoseksualnost (jer su uglavnom muškarci) duboko sakrili u sebi. Na kraju, odlasci na utakmice u grupama ih dodatno uzbuđuje, kontakt sa drugima pa i kroz nasilje je podsvesno potreba za dodirom drugog muškarca. Onda mi je sve bilo jasno, tužno. S druge strane ta opsednutost koga drugi vole, šta jedu i, u šta veruju će sigurno kroz generacije jedared konačno odumreti. Žao mi je što LGBTQ+ zajednica toliko mora da trpi tuđe strahove od njihove sopstvene prirode. Mada, kad vidimo kako ovde društvo tretira žene nije ovo jedini problem, pitanje je dali je ovaj narod zaista spreman da pogleda sebe u ogledalu. Rasizam prema Romima je nešto što se nigde ne pominje, žena se setimo kad se dogodi femicid, a LGBTQ+ se pravimo da ne postoje. Nebeski narod? Teško sa toliko mržnje prema svemu drugačijem. Svaka čast i dubok naklon svima iz ovih grupa koji se bore za svoja osnovna prava da žive svoj život u skladu sa svojom prirodom, imate sva prava da budete ponosni na sebe. Puna podrška!

Nemamo važnija posla trenutno.