O tome zašto su danas aktuelne Tri sestre, koji su bili razlozi da postavlja baš ovaj komad, kakvo je vreme u kome živimo - u prostoru između straha da stalno nešto propuštamo i melanholije koja nas pritiska, o osećanju tenzije koja se oseti na čitavom kontinentu, o tome kako je empatija ono što nas isceljuje, a pozorište prostor velike razmene energije, Botond Nađ je razgovarao sa Natašom Gvozdenović.
Zašto Tri sestre postavljate, koji su razlozi, po Vama, da se taj komad igra danas? Andraš Urban direktor Novosadskog pozorišta pozvao vas je da režirate u ovom teatru.
Pitao sam se zašto me je ovaj tekst "uvukao" u sebe. Nisam sedeo kući i razmišljao šta ću da postavim, upravnik Novosadskog pozorišta Andraš Urban pozvao me je na saradnju i nekako iskonski, iz duše su mi "izašla" dva naslova. Jedan od njih je bio Tri sestre. S obzirom na to da ne poznajem Srbiju i Novi Sad razmišljao sam šta bi moglo da funkcioniše dobro ovde. Uvek kada biram tekst uzimam u obzir kontekst u koji dolazim da režiram. Pomislio sam da u bivšoj jugoslovenskoj republici, ova drama može drugačije da funkcioniše nego u Rumuniji odakle dolazim. Čitajući tekst zaključio sam da je neverovatno aktuelan i danas i kada sam došao i uradio kasting shvatio sam da imam odličnu podelu.
Specifičan je način na koji ste radili kasting.
Moji kastinzi su jednostavni, ne tražim recitacije i monologe, razgovaram sa glumcima jedan na jedan na mnoge teme. Bitno mi je da osetim njihovu dušu, njihov, sklop, kakvi su oni ljudi... Pogledao sam tri predstave u Novosadskom pozorištu i razgovarao sa glumcima i imao podelu u glavi. Za mene su kastinzi najteži deo celog procesa. Zato što moram emotivno da se povežem sa glumcima, da bih video šta mogu da "iznesem" od glumca na scenu.
Nikad ne pravim klasične podele, volim glumcima da dajem izazove, uloge u kojima se neće osećati kao u svojoj komfornoj zoni. Zato je meni zanimljivo što imam Liviju Banku, Judit Laslo i Tereziju Figuru, sa njih tri imao sam osećaj da su svojim senzibilitetom bliske onome što su za mene tri sestre. Jako je važno spomenuti da se Tri sestre bave veoma važnim temama - od želja koje njih tri imaju do života koji neće živeti, tu je seksualnost koja nije doživljena.
Pozorište koje pravim nije političko, ali sve stavljam u neki poetski okvir. Međutim, jasno mi je da je ova drama veoma politična, dotiče Srednju Evropu, kao i prostor bivše Jugoslavije. Nije ključni motiv odlazak u Moskvu. Danas, uostalom za 30 eura možete kupiti avionsku kartu i otići bilo gde, ali melanholija koja se gradi u ovom tekstu može biti jako toksična. To mi je bilo u fokusu. Ljudski mozak je razvijen tako da ne zna da učini razliku između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, kao ni između realnosti i fikcije - to je tačka iz koje sam voleo da se približim ovom tesktu. Smatram da je veoma tragično ako se kupamo u toj melanholiji.
To je i Čehov smatrao.
Jeste (smeh). Zatim sam tekst sam adaptirao. Razvio sam neke situacije, upravo zbog trenutka koji živimo.
Predstava počinje od kraja i "odmotava" se ka početku. Zašto?
Upravo zbog onog što sam pominjao kako mozak funkcioniše, čitajući dramu to mi je postajalo jako interesantno, da sve ono što se dešava, svet u kom živimo je prepun informacija i medija, a to sve zapravo pravi još veću konfuziju. I danas se događa da u ovom onlajn svetu koji živimo smo svuda, a nismo nigde. Uvek želimo da budemo drugde, stalno se bojimo da ćemo nešto propustiti. A gde smo mi?
Za mene govor Čehovljevih junaka je tu da popuni tišine, jaka, intenzivna melodija.
Ovde se najveće drame dešavaju u tišinama. Nekako zamišljam da je Čehov nalazio reči da tu grubu tišinu zaokruži, da jezik smesti negde u prostor, u mesto i to je njegova genijalnost. Možda je jedini pisac koji je tu tišinu toliko agresivno mogao da skloni, da sačuva te tišine koje su "doputovale" do nas.
U tom kontekstu kako se odvijala adaptacija teksta?
Tokom juna sam sa timom razgovarao i gledao filmove, puno sam šetao po gradu, posmatrao ljude, pratio dešavanja. Pokušao sam da primim u sebe raspoloženje Novog Sada i ljudi koji tu žive. Zatim su se pokrenule slike i misli. Zapravo, prvo nisam hteo da se mešam u tekst, samo da ga "obrnem" od kraja ka početku, ali sam osetio da to nije dovoljno, nije potpuno.
Onda sam odjednom počeo da pišem Mašin monolog sa kojim počinje predstava, tu se pominje bombardovanje iz 1999. godine, zatim čitav balkanski svet iz kog i sam dolazim i tako sam stigao do kraja predstave gde Olga kaže da nije vredno sećati se svakog sećanja. Nisam hteo da pišem nove Tri sestre, napravio sam u glavi jednu kompleksnu priču od koje će i gledalac koji ne zna ovu dramu dobiti snažan doživljaj, a oni koji je znaju dobiće jednu novu egzotičnu sliku o Čehovu.
Kontekst Vas je inspirisao?
Jeste, pažljivo sam sve pratio i biće finih "ciljanja" na neke stvari u predstavi. U Čehovljevom tekstu postoji jedan požar, po meni to je jedan ideološki požar. E sad, kako i kroz kakve tačke stižemo danas do toga da se dešava ogromna tenzija na celom kontinentu i to je pitanje koje postavljam u predstavi.
Volela bih da govorite o iskustvu rada sa ansamblom Novosadskog pozorišta koji se smatra jednim od najboljih u regionu, sa Gaborom Mesarošem kao gostom koji se isto smatra jednim od najboljih glumaca na ovom terenu - kako je tekla saradnja?
Deset godina se bavim pozorištem, a ovo je prvi momenat gde se konekcija sa glumcima desila odmah. Odlični su glumci, jako otvoreni, veoma mi prija rad ovde, sviđa mi se što su veoma komunikativni. Obožavam to i smatram retkom prilikom da radim sa takvim timom, pošto često imam utisak da mi čitaju misli. To mi daje puno energije puno i stalno želim da od njih dobijem maksimum i da ih stavim u one uloge, na ona mesta koja su van njihove komforne zone. Sve ćemo videti na premijeri. (smeh)
Pisac i akademik Dževad Karahasan bavio se temeljno prostorom u Čehovljevim delima. Šta je ono što njega okupira kada govorimo o Čehovljevom svetu?
To što daje slobodu da plivam zajedno sa njim u zoru, na Dunavu. Osećam to da zajedno veoma ozbiljno naše postojanje i naš identitet dovodimo u pitanje pod takvim uslovima da to postaje lagano.
Živimo u vreme koje je jako brzo, zatrpani smo informacijama, kakavo je pozorište koje nam je u tom vremenu potrebno?
Pozorište koje poziva na dijalog koji nas pokreće na kritično razmišljanje, koje nam daje energiju, za mene je pozorište energija koja se razmenjuje između scene i publike, koja ako izađemo sa predstave možem da kažemo: da idemo dalje u svom životu. Pozorište koje nas pokreće na empatiju, zato je za mene bio neverovatno veliki doživljaj kada je Novosadsko pozorište za kraj sezone napravilo zabavu na kojoj su se pravile palačinke sa publikom, jer su upravo takvi ljudski gestovi ti koji danas nedostaju.
