Rođen je 1939. godine u Zrenjaninu, a od 1958. živeo je u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1976. Kao gimnazijalac postaje član Saveza komunista, a napušta ga 1970. godine zbog tadašnjeg ugrožavanja slobode studentske štampe.
Po završetku studija zaposlio se na Radničkom Univerzitetu "Đuro Salaj", gde se do 1969. godine bavio obrazovanjem radnika. Potom prelazi na Filozofski fakultet, gde radi kao asistent na predmetu Opšta sociologija i tu ostaje do 1975. godine, kada je udaljen s Fakulteta zajedno s još sedmoro nastavnika.
Posle petogodišnjeg čekanja na berzi rada, Nebojša Popov je 1981. postavljen za v.d. upravnika Centra za filozofiju i društvenu teoriju, u kome se zapošljavaju izbačeni profesori Filozofskog fakulteta. Centar potom postaje samostalan Institut, u kome je Popov proveo najveći deo svog radnog veka.
Godine 1982. bio je inicijator obnavljanja Jugoslovenskog udruženja za sociologiju (JUS) i bio jedan od njegovih poslednjih predsednika. U časopisu Praxis jedno vreme je bio sekretar redakcije i više godina član Upravnog odbora Korčulanske ljetne škole. Godine 1974. obe institucije - Praxis i Koručulanska škola - ukinute su pod pritiskom vlasti.
Jedan je od pokretača Zimskih filozofskih susreta, održavanih na Tari, Vrnjačkoj Banji i Divčibarama. Popov je organizovao niz vaninstitucionalnih okupljanja sociologa i filozofa na Cresu, Lošinju i u Komiži. Bio je i jedan od organizatora Slobodnog univerziteta, koji se održavao po privatnim stanovima.
Kao član peticionaškog pokreta i pokreta za podršku poljskom pokretu Solidarnost, bio je uhapšen i prekršajno osuđen na 25 dana zatvora. Jedan je od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) 1989, prve demokratske političke organizacije u Jugoslaviji. Bio je predsednik je Republikanskog kluba i član Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije.
U naučnom radu istraživao je obnovu feminističkog pokreta u Srbiji i Jugoslaviji, sastavio je obimnu bibliografiju o feminizmu, uključivao se u ženske pokrete za samostalno organizovanje i rodnu ravnopravnost. Glavni urednik lista Republika postao je 1990. Za urednički i autorski rad dobio je više uglednih nagrada, kao što su nagrada "Dušan Bogavac" za etičnost i hrabrost, priznanje Centra za antiratnu akciju, čiji je takođe bio osnivač.
Dobio je i nagradu za novinarstvo međunarodne organizacije novinara SEEMO i proglašen je Vitezom poziva. Za unapređenje kulture ljudskih prava dobitnik je nagrade "Konstantin Obradović" koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava. Dobitnik je nagrade "Desimir Tošić" za 2009. godinu za najuspešniju seriju tekstova objavljenih u štampanim i elektronskim medijima. U penziju je otišao krajem 2003.
Objavio je knjige Contra fatum: (slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu : 1968-1988), 1989, Sukobi: društveni sukobi – izazov sociologiji, 1990, Jugoslavija pod naponom promena: (dvanaest ogleda : 1968-1990), 1990, Srpski populizam : Od marginale do dominantne pojave, 1993, Republikanac, 1994, Iskušavanja slobode : Srbija na prelazu vekova, 2010, Kako smo dospeli dovde 2016.
Autor: FoNet/ foto: Medija centar Beograd
OGLASI RADNO MESTO! Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
.jpg "Studenti: Večeras planiran isceniran napad na Informer, građani da ignorišu pozive na nasilje")
Komentari 1
Đuro Pucar Mladi
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar