Prema rečima Valentina Vencela, predsednika Zajednice i direktora Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház, velika većina profesionalnih pozorišta u Vojvodini su institucije sa dugom tradicijom i deo su pozorišne istorije regiona, ali i istorije kulture naroda kojima pripadaju. Međutim, kako kaže, pored novca, nedostaje im i svest o sopstvenom istorijskom značaju.
"Način funkcionisanja pozorišta u Srbiji je kako-tako regulisan sedamdesetih godina prošlog veka, a od onda se na promeni metoda rada u teatrima ništa nije uradilo. Boljeg života u pozorištima neće biti dok se ne poboljša život u celom društvu, a kvalitet se neće menjati dok ne budemo spremni da učinimo kvalitetne pomake u sferi rada i sopstvene odgovornosti", navodi Vencel.
Podsećajući na reči Jovana Ćirilova da je u Srbiji još uvek više para nego ideja, Vencel ističe da se stav "koliko novca, toliko muzike" uvek obio o glavu - i umetniku i instituciji, pa ipak imamo pozorišta koja nekad u jednoj sezoni urade jednu predstavu ili ni jednu.
"U pozorištima sa bogatom produkcijom se, pre svega, ima šta reći - nama o nama - sme se sanjati i znaju se zasukati rukavi ne pitajući: "A kada će mi ovo platiti?" Kreativna kriza je prisutna kod svih nas, kako u sadržajnom, tako i po pitanju formalnih rešenja. Opterećeni smo time "kako biti kritičan i opredeljen". Društvena i politička kritičnost su nam često jedina spona sa publikom i tada ne primećujemo da sa ovom jednodimenzionalnošću redukujemo i sebe i gledaoce. Pozorište je moćnije od politike samo tada ako ne oponaša politiku, ako ostaje umetnički, a ne politički čin", smatra direktora Novosadskog pozorišta.
Prema njegovom mišljenju, običajno pravo u našim pozorištima, kao i stečene pozicije neće se tako lako napustiti, a ukoliko je namera konzerviranje postojećeg stanja, Zakon o pozorištu nam nije potreban ‒ čak će biti i štetan.
"Lično mislim da se "politika kulture" ne može utvrđivati npr. i zato što je politika segment kulture, a ne obrnuto. Kultura je mnogo drevnija i teže promenljiva ljudska i kolektivna refleksija nego politika. Kultura je forma postojanja, a politika je u toj (kulturnoj) sredini samo jedno od zanimanja. Ako bi se nadležnost ministarstava i uprava svela samo na podelu novca ne bi ni bilo tako loše. Mi od politike očekujemo strategije, planove, programe, čak i kreiranje kulture i savremenog stvaralaštva. Ali kako to oni da urade? Kada? Jedan mandat je 4 godine. U pozorištu se često tvrdi da teatar menja ljude, utiče na kolektivnu refleksiju. Ne! Društvo je to koje utiče na pozorište, a ne obratno. Društvena zajednica i odnosi u njoj se odslikavaju u pozorištu koje hoda istim onim putem kojim hoda i društvo. Pozorište nikada nije imalo moć usmeravanja na tom putu. Kada dođe do promene u celini društva, doći će i u pozorište. Pre ne. Ja sam optimista, ali bez iluzija", navodi Valentin Vencel.
Kako kaže, Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine danas je svedena na jednu formalnu organizaciju koja godišnje organizuje jedan festival i uskoro će se učiniti koraci na njenoj revitalizaciji.
OGLASI RADNO MESTO! Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
Komentari 1
Dragi
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar