Novi Sad, godinu dana posle: Ništa osim tih krovova

Dragana Prica Kovačević

dragana@021.rs

Novi Sad

01.11.2025.

09:00 > 00:02

Prošlo je godinu dana od tog dana. I kada se u Novom Sadu kaže "taj dan", zna se na koji se dan misli.

Novi Sad, godinu dana posle: Ništa osim tih krovova

Foto: 021.rs

Veruje se da je godišnjica velikih, tužnih događaja momenat kada je dozvoljeno, pa i očekivano da se tuga ponovo oseti u punom intenzitetu. U slučaju godišnjica smrti, prve umeju da budu najteže, jer označavaju kraj prvih značajnih trenutaka bez osobe koja nedostaje - rođendana, praznika i drugih važnih datuma.

Kada se na obeležavanju godišnjice okupe bliski ljudi, porodica i prijatelji, oni daju podršku jedni drugima, ali i javno priznaju da su životi preminulih osoba bili važni, da gubitak nije privremen, i da niko nije zaboravljen.

Danas, 1. novembra, u Novom Sadu, koji je neretko u poslednjih godinu dana nazivan "ranjenim gradom", okupiće se ljudi srođeni potragom za pravdom i utehom da pokažu da je 16 izgubljenih života bilo i jeste važno, da nisu tek tako došli, pa nestali.

Oni su zauvek deo života onih čije su živote dotakli, ali i deo neizlečive rane Novog Sada.

I godinu dana posle, retko ko može ravnodušan da prođe pored te zgrade koja je nekada bila skup dolazaka i odlazaka, a sada je samo neobeleženi spomenik - kulminacija svih njihovih neodgovornosti i svih naših tragedija.

Bilo je to mesto gde su nošene teške torbe, neretko i teške sudbine. Bilo je to i mesto gde su se delili zagrljaji i radosti. Odlazili su mladi na studije u Beograd, tražili su bolje prilike za posao. Dolazili su mladi na studije u Novi Sad. Dolazili su srećni i nesrećni. Svaki polazak i dolazak bili su priča za sebe.

"Železnička stanica je za mene uvek bila simbol povratka kući. Ona je budila osećaj doma. Ona je bila simbol mog grada, detinjstva, porodičnih odmora, prijateljskih susreta. Od 1. novembra više ne prolazim tuda. Ne mogu. I ne znam da li ću ponovo moći", napisala je jedna Novosađanka odgovarajući na upit 021.rs o svojim uspomenama na Železničku stanicu.

Bilo je to mesto susreta različitih svetova.

"Tamo sam upoznao svet studenata došljaka, naučio da raspoznajem akcente iz različitih krajeva i susreo se sa mnogim životnim strahovima, nadama, iskušenjima koja su imali ti ljudi, a koje ja, kao lokalac, nisam imao. Različitost i bogatstvo karaktera i mentaliteta sam spoznao na Ž. stanici", odgovorio je drugi Novosađanin.

Jedna čitateljka opisala je stanicu kao svedoka "susreta sa bivšim ljubavima, dočekivanja, ispraćanja".

"Bila je svedok susreta sa bivšim ljubavima, dočekivanja, ispraćanja. Gledala je nas dođoše sa teškim torbama, punim hrane od kuće, kroz različite faze života, kako odrastamo pred njenim očima, sazrevamo, gradimo svoju budućnost. Poznaje naše porodice, prijatelje, koji su nam dolazili u posetu, poznaje naše tuge, radosti. Kad bi Ž. stanica bila čovek i mogla da progovori, svašta bi imala da kaže."

Mogla bi, zaista, svašta da kaže, da ispriča bar po jednu priču svakog od nas, još od onog vremena kada su vozovi do Beograda vozili dva sata, a u njima su umesto automata za grickalice "kikiriki, kokice i putničke 'zanimacije'" prodavali ljudi.

Sve te priče ostale su ispod ruševina, jer ne mogu biti bitnije od onog što se desilo 1. novembra 2024. godine. Naziru se, tek ponekad, u naletima nostalgije, ali ubrzo budu ugušene tonama betona.

I nije samo stanica promenila svoje lice, ni Novi Sad više nije isti. Preko celog grada navučen je magloviti filter. Što bi rekao Balašević u pesmi o nekim drugim zločinima čije su konce vukli slični, pa i isti ljudi, "kada sklopim oči... ništa... osim tih krovova".

Prošlo je godinu dana. Rekli bi neki sasvim dovoljno da se preboli, obnovi i nastavi dalje. Spoticali su se Novosađani i ostali građani u svojim pokušajima da prebole to kamenje neodgovornosti, nekažnjivosti i zlobe kakvu smo retko u istoriji imali priliku da vidimo.

Tom crnilu suprotstavljale su se tišine. Suprotstavljala se mladost. Suprotstavljali su se upravo oni srođeni potragom za pravdom koji danas u rekama pristižu u Novi Sad. Jer u patnji je važno znati da nisi sam. U borbi je važno znati da je osoba do tebe spremna da te odbrani. U snovima o danu posle zajednički moraju biti biti kazna za zločince, pravda za žrtve.

To, a ne protok vremena, jedino može doneti utehu i možda skinuti magloviti filter sa Novog Sada, vratiti bistrinu u naše živote, vratiti državu građanima, a možda i vratiti vozove u naš grad. Jer i godinu dana kasnije Novi Sad je grad u kom vozovi više ne staju, kroz koji se prolazi "naprednom" brzinom od Beograda do Subotice i obrnuto.

A šta će biti ako neko ko do sada nije izašao na ulicu zastane? Možda mu se, daleko bilo, otvore oči? Možda i taj neko ne bude mogao da normalno nastavi sa svojom svakodnevicom bez saznanja da su prostorije pune stenica koje su proteklih meseci punjene aktivistima i studentima konačno popunjene onima koji su odgovorni za novosadsku tragediju, novosadski zločin.

Ali ovo nije priča o njima. Ovo je priča o onima kojih je ipak više.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

Nesreća na Železničkoj stanici

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Pazi sada

01.11.2025 • 09:13

Ja sam da se skida sistem koji je doveo do ovoga. Ali...ti koji su trazili promenu sistema su izgurani a ubacena samo promena igraca. Svejedno, vidimo se na komemoraciji.

13 3 +10

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.