Bolivijac koji pomaže lutalicama

Svakog dana pred svitanje Fernando Kušner se penje u svoj stari minibus, vozi ulicama La Paza i hrani pse lutalice u prestonici Bolivije.

Samo četiri godine ranije u to vreme, uspešni biznismen Ferči - kako ga zovu prijatelji - često se vraćao se kući iz klubova.

„Svega sam se odrekao zbog svojih pasa. Ljubavi, porodice, posla - svega", kaže on.

Ferči za ovaj dramatični preokret - odricanje od uspešne karijere direktora marketinga u svetu mode i posvećivanje uličnim psima La Paza - zaslužnim smatra lutalicu, mešanca po imenu Čoko.

Ovog psa je zapazio dok je izlazio sa časa joge i dao mu komad sendviča. Lutalica mu je prišla i polizala mu ruke, a taj prosti čin zahvalnosti naterao je Ferčija da se vrati i nahrani Čoka i narednog dana.

Vrlo brzo je počeo da hranio još petoro pasa, potom 10, potom 20. Danas se ta brojka meri u stotinama.

Redovne ture

Ferči ima rutinu - svaki dan posećuje istih sedam ili osam kvartova i ostavlja porcije hrane na istim mestima. Svaki pas dnevno dobija oko kilogram piletine i kostiju i 250 grama psećeg keksa, kao poslasticu.

Ferči vozi dve ture svakog dana, jednu ujutro, jednu uveče. U međuvremenu tri do četiri sata vozi La Pazom i skuplja hranu od raznih donatora.

Najviše hrane dobija od dva lanca restorana brze hrane, Don Polo i Polos Kopakabana.

U proseku, sakupi dovoljno hrane da napuni 15 posuda od koje svaka može da primi 50 litara. Na ostatke hrane dodaje pseće keksiće. Pedeset džakova od 22 kilograma obično ga namiri za mesec dana. Ovo košta oko 9.000 bolivijanosa (1.300 dolara), koje plaća iz svog džepa.

Pored hranjenja „njegovih pasa", volontira za razne pseće dobrotvorne organizacije i azile u La Pazu.

Marija Angulo Sandoval, koja radi u azilu za pse u susednoj opštini El Alto, kaže da je Ferči uskočio tamo gde su gradske vlasti omanule.

„Gradska vlast ima odgovornost za javno zdravlje i bezbednost, što podrazumeva držanje pseće populacije pod kontrolom. Ali ona po tom pitanju ne radi apsolutno ništa", kaže ona.

Nikad kraja žrtvovanju

Ferči kaže da mu je bilo lako da ostavi unosan posao i posveti se psima. On kaže da je odluku da da otkaz doneo „preko noći".

Odricanje od porodičnih obaveza bilo je teže. Kada je prvi put propustio Božićnu proslavu zato što je hranio pse, njegova rodbina je „odlepila".

Danas su pomireniji sa Ferčijevim načinom života.

„Mislila sam da će mu dosaditi posle jedno tri meseca i da će odustati", kaže njegova majka Lolita Kušner.

„Ali svaki put kad ga vidim, deluje zaokupljeniji psima nego ranije i posvećeniji misiji."

Ferči se nada da će u bliskoj budućnosti uposliti pomagače, ali za sada je manje-više sve na njemu. Nema vremena da izlazi. Ipak, to ga ne sprečava da sanjari o ljubavi, ali kaže da bi „to morao da bude neko ko voli životinje, inače ne vredi ni započinjati romansu".

Nije svako toliko strastven po pitanju lutalica kao Ferči. Sugrađanin Raul Alkazar misli da hranjenjem uličnih pasa Ferči možda samo pogoršava problem. „Psi na taj način ostaju na ulici, kopaju po smeću i uglavnom ostavljaju nered", kaže on.

Alkazar se pita da li su psi zaista oni kojima je najviše potrebna pomoć. „To što on radi je dobro, ali zar ne bi bilo bolje novac dati nekom sirotištu ili staračkom domu?"

Ferči ne poriče da Bolivija - u kojoj je svaki treći stanovnik siromašan a svaki šesti se kvalifikuje kao ekstremno siromašan - ima preke socijalne potrebe. Ali on tvrdi da postoje „stotine dobrotvornih organizacija" koje se staraju o siromašnima, a vrlo malo onih koje se staraju o životinjama.

Potezanje veza

Jasno mu je da pomoć koju on przža psima ne moće da reši probleme svih lutalica. On kaže da oko 250.000 pasa živi na ulicama La Paza, a još 350,000 u El Altu.

Ferči veruje da je jedino dugoročno rešenje za problem uličnih pasa u La Pazu obrazovanje javnosti i ukazivanje na problem.

I tu nastupa njegovo znanje marketinga. Nakon što je proveo više od 15 godina radeći na kampanjama luksuznih robnih marki, apsolutno ne preza od korišćenja svojih društvenih i profesionalnih kontakata kako bi pomogao psima.

Do sada je ubedio na desetine velikih kompanija u Boliviji da objave njegov slogan „Usvajaj, ne kupuj" („Adopta, no compres"), a njegovo do sada najveće dostignuće bio je pristanak bolivijske avio kompanije Amazonas da pokrije sve troškove prebacivanja pasa iz jednog grada u drugi radi usvajanja.

Trenutno pokušava da sakupi novac za izgradnju utočišta za lutalice, koje će služiti istovremeno i kao centar za sterilizaciju. Već je uspeo da ubedi Inserpaz, jednog od najvećih bolivijskih proizvođača opeka, da mu proda cigle po proizvodnoj ceni.

Ferčijevo zauzimanje za ulične pse La Paza naizgled nema granica. Čak se preko diplomatskih kanala obratio Džaredu Kušneru, zetu američkog predsednika Donalda Trampa.

„Iako delimo isto prezime, nismo u srodstvu. Ali šta me košta?", rezonuje on.

„Kad bi pristao, mogao bi da plati sterilizaciju svih pasa u Boliviji."