Doniranje tela medicini: Telo zaveštano nauci – ali korišćeno za testiranje bombi

Čovek koji je donirao majčino telo organizaciji za koju je mislio da je centar za istraživanje Alchajmerove bolesti, kasnije je saznao da je ono bilo korišćeno za testiranje eksploziva. Šta se događa nakon što telo zaveštamo medicinskim naukama?

Na videlo su nedavno izašli novi detalji tužbe protiv Centra za biološke resurse u Arizoni. Agenti FBI-ja su 2014. godine upali u ovaj centar i otkrili jezive ostatke stotina odbačenih delova tela.

Centar je zatvoren, a zaposleni su optuženi za nelegalnu prodaju delova tela protivno željama donatora.

• Ona je saznala ko je bila žena od koje je dobila srce
• Ko je vlasnik mojih organa

Članovi porodica osoba čija su tela bila donirana, verovali su da će posmrtni ostaci njihovih najmilijih biti korišćeni za medicinska i naučna istraživanja, pokazuju sudska dokumenta.

Džim Staufer je jedan od mnogobrojnih oštećenih koji tuže centar.

On je za stanicu iz Feniksa ABC 15 rekao da je mislio da će donirano telo njegove majke biti korišćeno za proučavanje Alchajmerove bolesti od koje je bolovala, ali je kasnije saznao da ga je vojska koristila za istraživanje posledica izloženosti eksplozivima.

On kaže da je u formularima koje je dobio od centra, izričito štiklirao „ne" na pitanje da li se slaže s tim da telo bude korišćeno za testiranje eksploziva.

Kako funkcioniše doniranje tela u Americi i šta ljudi očekuju?

Zašto ovo polje u Americi nije regulisano?

Donacije organa reguliše američko Ministarstvo zdravlja i ljudskih usluga, ali zaveštanje tela još uvek je neregulisana oblast.

Kupovina i prodaja tela predstavlja krivično delo, ali je dozvoljeno naplaćivanje „razumne" svote za „obradu" tela. To podrazumeva uklanjanje, skladištenje, prevoz ili odlaganje tela..

Šta čini „razumnu" svotu takođe je otvoreno za različita tumačenja. Ustanovama je omogućeno da uglavnom same uspostavljaju internu praksu i politiku.

Ne postoji poznati nacionalni ili globalni registar u kom bi se prikupljali podaci o tome koliko je tela donirano za medicinska istraživanja svake godine.

Ali procenjuje se da hiljade ljudi u Americi zaveštavaju tela verujući da čine dobra dela i da će se njihovi posmrtni ostaci koristiti za medicinska istraživanja.

Univerzitetski centri uglavnom koriste tela kako bi obrazovali studente medicine. Mnoge institucije, kao što je Univerzitet u Kaliforniji, obavezale su se da sprovode transparentne programe.

Drugi, poput Ustanove za antropološka istraživanja na Univerzitetu u Tenesiju poznate kao „Farma tela", treniraju forenzičke timove.

Brendi Šmit, izvršna direktorka anatomske službe pri Univerzitetu u Kaliforniji, rekla je za BBC da ono što se dešava sa doniranim telom zavisi od vrste centra kojem je zaveštano.

„Svako ko razmišlja o donaciji u svrhe edukacije i istraživanja mora da bude siguran da zna svrhu postojanja organizacije kojoj donira, bilo da se radi o akademskoj instituciji, državnom odboru za anatomiju, privatnoj kompaniji, i tako dalje, kao i šta podržavaju darivanjem."

Šmit kaže da važeći propisi nisu dovoljni da zaštite donatore i one koji se bave medicinskim naukama.

„Zakon o uniformnom anatomskom daru (UAGA) sastavila je Komisija za uniformne zakone, a radi se o zakonu usvojenom na državnom nivou Kalifornije.

„Ovim zakonom je propisano kako i ko može da da i primi ovakav dar. Regulisano je i u koje svrhe se dar može koristiti - za transplantacije i kliničke terapije, obrazovanje ili istraživanja.

„Zakon se ne bavi izjavama o pristanku, konkretnom upotrebom dara, transferom, konačnim odlaganja ili modelima zarade", kaže Šmit.

Ona smatra je odavno trebalo da se usvoji „dopunska regulativa".

„Odsustvo konkretnije regulative dovelo je do ovoga gde smo sada, sa tragičnim zloupotrebama želja donatora ili njihovih porodica."

„Trebalo bi osigurati primenu postojećih propisa, a mislim da je krajnje vreme za donošenje dopunske regulative koja bi propisala jasna pravila o davanju pristanka kako bi donatori i porodice mogli da donose informisane odluke", kaže ona.

Pored kalifornijskog zakona, postoje i druge smernice o tome kako bi trebalo rukovati zaveštanim telima.

„Programi donacija tela trebalo bi da jasno opišu kako će se tela koristiti u skladu sa institucionalnim i obrazovnim potrebama", piše u smernicama kao što je ona Američkog udruženja anatoma.

Američko udruženje banaka tkiva akredituje organizacije u ovom sektoru, iako akreditacija nije obavezna.

Veruje se da Centar za biološke resurse u Arizoni nije bio akreditovan i da je svrha poslovanja bila samo zarada. Iz ovog centra nuđene su besplatne usluge transporta kako bi se preuzela tela, kao i besplatna kremacija, što je bilo privlačno porodicama sa niskim primanjima.

Vlasnik centra Stiven Gor izjasnio se krivim 2015. godine, ali mu je izrečena samo uslovna kazna. Brojne porodice sada tuže njega i kompaniju zbog zloupotrebe tela i kršenja obećanja datih u formularima o pristanku.

„Ljudi koji razmišljaju o donacijama mogu biti u ranjivom stanju i pogrešno je iskorišćavati njihovu tugu ili namere", kaže Šmit.

Doniranje tela u drugim delovima sveta

U Engleskoj, Velsu i Severnoj Irskoj, Odeljenje za ljudska tkiva (HTA) izdaje dozvole i radi inspekcije u organizacijama kojima se tela doniraju u svrhe medicinskih istraživanja.

U Velikoj Britaniji postoji 19 institucija koje prihvataju donacije tela, a ljudi obično biraju najbližu domu ili oblasti iz koje potiču.

Donatori informacije o institucijama kojima mogu zaveštati telo mogu dobiti na sajtu HTA-e ili od lekara opšte prakse, advokata i lokalnih vlasti.

U drugim zemljama, verska uverenja mogu da utiču na odluke o doniranju tela. Na primer, u nekim afričkim zemljama čak je i doniranje organa tabu.

U Kataru, bolnica koja uvozi delove tela za najsavremenija medicinska istraživanja radi već 12 godina.

Bolnica Aspetar otvorena je 2007. godine. U ovu bolnicu dolaze doktori iz svih delova sveta na postdiplomske programe. Hirurzi tamo ne koriste replike delova tela već „uzorke".

U krajnje birokratskom procesu koji podrazumeva zajednički rad šest vladinih ministarstava, uvoze se pravi delovi ljudskih tela (uglavnom ramena, kolena, članci i torzoi), a najveći deo njih se dobavlja iz SAD-a.

Besmrtni leš

Iako su jezivi detalji onoga što se desilo u Centru za biološke resurse u Arizoni skrenuli pažnju javnosti na industriju doniranja tela, sama praksa smatra se neprocenjivom za razumevanje ljudskog tela.

Jedan od najzapaženijih slučajeva je slučaj Suzan Poter. Ova starija žena iz Denvera je 2015. godine donirala telo doktoru Viku Spiceru sa Univerziteta u Koloradu kako bi bilo korišćeno u okviru Projekta vidljivog čoveka. Cilj ovog projekta je da se od tela naprave virtuelni uzorci.

Suzanino telo je zamrznuto i isečeno na 27.000 tananih kriški. Svaki segment je fotografisan i Poter je danas poznata kao „besmrtni leš". Fotografije njenog tela se virtuelno slažu i pretvaraju u detaljnu 3D sliku.