Genocid u Srebrenici 25 godina kasnije: Lične priče ljudi koji su jula 1995. bili deca

Hasan Hasanović se sprema da počne prvu psihoterapiju u životu.

Terapija je deo posla - zaposlen je u Memorijalnom centru u Potočarima nadomak Srebrenice i radi na projektu dokumentovanja iskustava dece tokom rata i genocida u Srebrenici.

Hasan intervjuiše sto ljudi koji su za vreme rata na prostoru Bosne i Hercegovine, od 1992. do 1995. godine, bili deca.

I sam se, kaže, osećao kao dete kada je vojska Republike Srpske u julu 1995. godine, ušla u Srebrenicu.

U narednim danima, ubijeno je osam hiljada muškaraca, a oko 25 hiljada dece, žena i starih deportovano je iz grada.

Hasan Hasanović - „Kako sam mogao da se osećam kao vojno sposoban muškarac kada sam imao 45 ili 50 kilograma?"

Hasan je imao 19 godina.

„Ipak, osećao sam se kao dete. Kako sam mogao da se osećam kao vojno sposoban muškarac kada sam imao 45 ili 50 kilograma? Četiri godine smo gladovali", seća se.

Izgubio je oca i brata blizanca. Sahranjeni su u Memorijalnom centru u Potočarama gde Hasan radi već 11 godina.

Pre obeležavanja 25. godišnjice zločina u Srebrenici, obavio je dve seanse sa psihoterapeutom.

Prvu, kao vođa projekta dokumentovanja sećanja, a drugu - kao preživeli.

• Srebrenica - genocid, negiranje i razdor
• Dunja Mijatović: "Srebrenicu ne smemo da zaboravimo"
• Deca koja ne mogu da budu deca - migranti i izbeglice koji putuju sami

„To je bila prva terapija posle toliko godina. Nakon razgovora sa terapeutom, o svemu sam mogao da pričam kao da… Pa, kao da govorim o leptirima", kaže.

Naučio je, kaže, da je razgovor lek.

„Posle terapije, u stomaku nisam osećao nikakvu napetost koju sam godinama osećao. Nikakav problem. Iako godinama pričam o svemu, sada vidim da je razgovor lek", kaže.

Na psihoterapiju je morao i svako od Hasanovih sagovornika.

Od sto ljudi koji su se prisetili ratnog detinjstva, Hasan je uspeo da prikupi 70 sati video materijala.

„Njihovo odrastanje je obeleženo gubicima. Osim video materijala, prikupili smo i lične stvari koje su im ostale iz rata. Jako ih malo, nažalost", kaže.

Ovo su priče nekih od njih.

Elvis Špiodić - „Nisam nikada govorio da sam ranjen jer su pričali da će ranjenike pobiti"

„Išao sam u školu, rascepio kost i tako. Dobio unutrašnje krvarenje i operisao sam nogu" - ovo je jedanaestogodišnji Elvis rekao u kameru 1995. godine.

Boravio je u privremenoj bolnici za ranjenike u Bratuncu, koju je čuvala vojska Republike Srpske, kada je televizijska ekipa iz Srebrenice došla da napravio prilog, seća se.

„Doneli su nam kutiju gaze i vate da se izbrišemo i plave pidžame da obučemo. Rekli su mi šta da odgovorim kada mi postave pitanje", seća se Elvis.

Voditelj ga je pitao da li je dobio neke poklone.

„Jesam. Bombone, čokolade, Smoki, štapiće", odgovorio je.

Istina je bila drugačija.

Nekoliko meseci ranije, Elvisa je pogodio geler granate koja je pala tik uz zid kuće u kojoj se skrivao sa porodicom.

„Ja nisam nikada govorio da sam ranjen, jer su govorili da će ranjenike pobiti. Ja sam uvek govorio da sam slomio nogu", priča.

Elvis godinama ni sa kim nije razgovarao o detinjstvu.

Kada se, pre dve godine, na internetu pojavio snimak televizijskog priloga, odlučio je da progovori.

Sa porodicom je napustio selo, 50 kilometara od Srebrenice, kada im je nestalo hrane na početku rata 1992. godine.

„Dobili smo u informaciju da u Srebrenici ima hrane, pa smo se pešaka uputili. Imao sam sedam, osam godina", priča.

Krenuli su kroz šumu, putem kojim je pre njih krenula grupa civila.

„Jedna grupa ljudi je nestala. Do danas ne znamo da li su živi ili mrtvi. Još uvek tragamo za njima", kaže.

Dokopali su se Srebrenice i ostali u kući prijatelja.

Elvis se preko dana igrao u dvorištu.

„Pala je granata uz zid te kuće. Geler je, jednog čoveka koji je bio u kući, pogodio u stomak i on je ostao mrtav na licu mesta. Mene je jedan mali geler pogodio u nogu", seća se.

Smešten je u srebreničku bolnicu, gde je ostao sve dok više nije bilo mesta - ranjenici su pristizali svakog dana i Elvis je otpušten na kućno lečenje.

Dane je provodio sa gipsom na nozi, na terasi kuće u brdima iznad grada, u kojoj se krio od granatiranja zajedno sa porodicom.

Slušali su radio i ništa nisu slutili. Na radiju su javljali da je stanje u Srebrenici „stabilno", seća se.

„Sa terase smo videli da se u vojnoj bazi Ujedinjenih nacija okupio ogroman broj ljudi", priča.

Majka ga je stavila u kolica, zajedno sa štakama. Krenuli su ka bazi.

Tu će se i oprostiti od majke - bio je jedan od najmlađih ukrcanih na kamion koji je, navodno, ranjenike prevozio do Tuzle.

„Bila je neka žena u kamionu koja mi je rekla da ne plačem, da će ona biti sa mnom i da će majka doći sutra", kaže.

Vojnici su spustili ciradu i kamion je krenuo.

„U jednom trenutku je kolona stala i rekli su nam da izađemo iz kamiona. Mislio sam da smo stigli u Tuzlu", priča.

Kamion se u stvari zaustavio kod mesta Tišća.

„Nisam mogao da siđem iz tog kamiona. Ostali smo samo ja i jedan čovek na nosilima, koji nije mogao da se kreće", kaže.

Pitao je vojnika da mu pomogne da siđe sa kamiona.

„Ma sjed' tu", odgovorio mu je i kamion je ubrzo krenuo.

„Sad je kraj, to je gotovo. Pobiće nas", plakao je čovek koji je ostao u kamionu sa Hasanom.

Nije bio kraj - kamion je putovao cele noći.

„Kada sam se probudio ujutru, otškrinuo sam ciradu i video da su nas vratili u Potočare", seča se Elvis.

Dan kasnije, stigli su u Bratunac, u pomoćnu bolnicu.

„Prepoznao sam tolike ljude iz bolnice u Srebrenice, ali nisam znao gde su mi roditelji", kaže.

• Ruanda obeležava 25 godina od genocida
• Kako žive i rade ratni zločinci na Balkanu
• Holandski vojnici delimično odgovorni za masakr u Srebrenici

Proveo je deset dana u povremenoj bolnici u Bratuncu.

„Dolazili su vojnici i ispitivali ostale ranjenike gde su izgubili ruke, noge. Mene niko nije dirao, ali njih su tukli i šamarali", seća se.

U tim danima, nastao je i televizijski prilog koji ga je, više od dvadeset godina kasnije, kada se pojavio na internetu, podstakao da ispriča svoju priču.

Zahvaljujući Crvenom krstu, čiji su radnici Elvisa stavio na spisak ranjenih koji hitno moraju da se transportuju u Tuzlu, sačuvao je nogu.

„ U Tuzli sam imao dve operacije. Da sam ostao još par dana, amputirali bi mi nogu, rekli su mi lekari".

Sa delom porodice se sreo kasnije.

„Otac i amidža se nikada nisu pojavili. Danas su ukopani u Memorijalnom centru".

Kasnije je saznao i da deo ranjenika koji su se vozili kamionom sa njim, nije preživeo.

„Nekoliko ljudi je ubijeno u Tišći. Srećom, ja nisam mogao da siđem sa kamiona".

Do nedavno su ga u Srebrenici, kaže, svi poznavali, ali niko nije znao njegovu priču.

„Vratili smo se u Srebrenicu da gradimo suživot, mir i toleranciju. Ali svakodnevno smo izloženi negiranju svega što se desilo ovde.

„To me je povuklo da sve ispričam".

Ermina Selimović - „Srećna porodica"

Erminine ćerke bliznakinje su ove godine završile prvi razred u mestu Tinja, nadomak Srebrenika.

U školi je sve manje dece od kada je popularan trend odlaska u inostranstvo iz Bosne i Hercegovine, priča Ermina.

Ona je rodnu Srebrenicu napustila još kaobeba, za vreme ratne 1993. godine.

„Ne sećam se ničeg. Da sam mogla makar sećanja da ponesem. ", kaže.

Sve što zna, zna iz priča majke.

„Volela bih da mogu da se setim oca. Kako je izgledao, kako je zvučao njegov glas", priča.

Ipak, u sećanju joj je ostao prvi razred osnovne škole koji je provela u izbeglištvu sa majkom.

„Imala sam konflikte sa ostalom decom u školi. Sva deca su imala oba roditelja, bilo je možda nas dvoje, troje koji smo nekoga izgubili", seća se.

Ermina nije znala gde je je njen otac Senad.

„Svi su govorili da nemam oca, jer ga nikada nisu viđali, samo je majka dolazila po mene u školu. 'On je poginuo, on je ubijen', govorili su mi", priča.

• Srebrenica: Lekcije iz istorije na 18. Maršu mira
• Srebrenica pred godišnjicu masakra
• Srebrenica i Bratunac: Pomen za srpske žrtve

Pitala je majku da li je to tačno.

„Ona mi je govorila da smo otišle daleko i da je njemu potrebno vremena da nas nađe", seća se Ermina.

Oca je sahranila 2010. godine.

„Sve do trenutka dok ne ukopate člana porodice, vi ga ne smatrate mrtvim. Niko od nas nije rekao da je poginuo, govorili smo da je nestao".

U prvom razredu, jednog dana je drugovima iz odeljenja rekla da se otac vratio.

„Rekla sam im da će sutra doći u školu. Svi su se radovali zbog mene, a i ja sam bila srećna", seća se.

Deca iz razreda su ponovo počela da je zapitkuju kada se otac ni sutradan nije pojavio u školi.

Ermina je nastavila da odbija da podigne ruku kada bi učiteljica na početku godine pitala ko ima samo jednog roditelja i nastavila da sluša priče dece o njihovim očevima.

„Pričali su kako se očevi ljute kada dobiju jedinicu. Ti sedneš i zamišljaš, kako je to kad se moj otac naljuti, da li je stroži od majke?".

Kaže da dugo nije mogla da izgovori reč „ babo".

„Nikada ni sa kim nisam o tome pričala. Okružena sam porodicom sa kojom sam to zajedno proživela i mi ne pričamo o tome", kaže Ermina.

Kada je prvi put, pred kamerom iza koje je bio Hasan, ispričala priču, sve vreme je plakala.

„Ali osećala sam se dobro posle toga i skinula teret sa sebe", kaže.

Kada god ima vremena, dodaje, razgovara sa ćerkama o svom detinjstvu.

„Ne smeju zaboraviti. To im je dužnost i moja je dužnost da pričam o tome".

Smatra da je važno da se govori o svemu što se dogodilo u Srebrenici.

„Ima mnogo mladih ljudi koji ne žele da pričaju o tome. A ja ne želim da smrt mog oca ostane zaboravljena. Ne samo smrt mog oca, nego svih ljudi".

Selma Jahić - „Majka nije jela danima da bismo mi imali šta da jedemo"

Selma se vratila sa protesta Crni životi su važni u svoj stan u Beču. Tamo živi od sedme godine.

Nakon protesta, nije se osećala dobro.

„Bila sam pod utiskom tog protesta i postidela sam se sama sebe jer sam shvatila da ja nikada nisam ispričala šta se meni desilo", priča Selma.

Ispisala je sećanja na ratne godine i objavila ih na Tviteru.

„Imala sam šest godina kada je nastala ova fotografija. Poslali smo je ocu koji je prebegao u Austriju. Nismo znali da li ćemo ga ikada ponovo videti", počela je priču u objavi na Tviteru.

Odeća koju je nosila kada je uslikana, bila je napravljena je od delova odeće koju je prerasla, a cipele uvezane kaiševima koje su vojnici koristili za vezivanje tereta, pisala je dalje Selma.

„Majka nije jela danima da bismo mi imali šta da jedemo. Plakala je jer nije znala kako da nas nahrani", napisala je.

Kada se 11. jula napravila gužva u Vojnoj bazi Ujedinjenih nacija u Potočarima, majka je obukla Selmi najlepšu odeću misleći da je rat gotov.

Kada su stigle u Potočare, shvatile su da nešto nije u redu.

„Ljudi su vrištali da je neko ubijen", napisala je Selma.

Uspela je da se sa majkom ukrca na jedan od prvih autobusa koji su žene i decu prevozili do Tuzle.

Baba i deda su ostali.

Dedu više nikada nije videla.

Iz Beča, gde se ponovo srela sa ocem, vratila se u Srebrenicu godinama kasnije.

Kada je sve ovo objavila na Tviteru, Selma je otišla na spavanje.

Nije razmišljala o objavi dok je sutradan nije nazvala prijateljica i rekla joj da pogleda Tviter - objava je dobila na hiljade komentara podrške.

„Mi retko u porodici o tome pričamo. Sa rođacima koji i dalje žive u Bosni i Hercegovini isto nismo pričali. Mi u dijaspori imamo neku vrstu distance, možda nam je malo lakše", kaže.

Na Tviteru je pisala je i o traumama koje je preživela prvih godina nakon rata i pri prvom povratku u Srebrenicu, godinama kasnije.

„U poslednje vreme sam počela da se suočavam sa strahovima i htela sam ove godine na 25 godišnjicu ponovo da posetim Srebrenicu. Pandemije nas je sprečila", kaže.

Irvin Mujić - Skrivanja

„Kada ukucate na internetu reč Srebrenica, dobijte samo ratne slike ili slike komemoracije. A Srebrenica je mnogo više od toga", kaže Irvin.

Pokrenuo je projekat „Srebrenica, grad nade" i bavi se etno turizmom.

„Menjamo sliku o Srebrenici i podržavamo narod koji živi u selima oko grada", priča.

Kada je počeo rat, sa majkom, bratom i sestrom izbegao je u Italiju. Sada već šest godina živi u Srebrenici.

„Bila je panika u kući kada je rat počeo. Jedne noći sam se sakrio ispod kreveta, rekao sam majci da se krijem od vojnika", seća se.

Kada je saznao od majke da će napustiti kuću, pobegao je u šumu.

„Našli su me i vratili. Ali sam opet pobegao", priča.

Majka ga je pronašla u sobi, sa torbom punom igračaka, kako se krije iza vrata.

„Ubedila me je da ih ostavim jer ćemo se vratiti za nekoliko nedelja", priča.

Nije se vratio u Srebrenicu sve do 2003. godine kada je došao da sahrani oca.

„Izašao sam iz autobusa, ušao u kuću i odmah otišao u svoju sobu. Igračke su i dalje bile na istom mestu".

Danas, Irvina brine šta će se desiti sa poslom. Pandemija virusa korona opustošila je Srebrenicu - nema najava poseta turista.

„Prve godine kada sam počeo. bilo ih je samo 250, a četiri godine kasnije, poseti oko četiri hiljade turista", priča.

Turiste iz Italije, Francuske, Nemačke, Holandije, Japana, Kine i Sjedinjenih Država, Irvin vodi na pešačke ture ili ture na konjima.

„Prolazimo pored sela koja su nestala još u ratu, minskih polja, ali isto tako nalazimo na tvrđave iz turskog doba", priča.

Nažalost, sva ta bogatstva su napuštena, dodaje.

„Zato svake godine deo zarade odvajamo i organizujemo radne akcije sa omladinom da bi očistili tvrđave", kaže.

Deo ture podrazumeva posetu Memorijalnom centru i učenje o genocidu.

„Kada izađu, budu potreseni. Ponekad ne mogu da veruju kako se narod vratio i živi ovde ovako kao što mi živimo".

Senad Džozić - „Smatram da je moja dužnost prema ocu i bratu koji su ubijeni da svedočim i opominjem buduće generacije"

„Dobijali smo sitne, male sveščice, svetlo-plavih korica, na kojima je gore pisalo UNICEF", seća se Senad osnovne škole.

Krenuo je u sedmi razred nakon što je Srebrenica 1993. godine proglašena Sigurnom zonom Ujedinjenih nacija i škole ponovo počele da rade.

U gradu često nije bilo struje, pa je nastava organizovana u tri smene, a dok ima dnevnog svetla, priča Senad.

Nije bilo udžbenika, učio je ono što su nastavnici diktirali.

„Te sveščice su imale svega desetak strana. Vodilo se računa da se što sitnije piše da bi moglo da stane u tu svesku", kaže.

Međutim, ni plavih svezaka nije bilo dovoljno.

Senad je koncem uvezivao papire koje su bacali iz fabrika koje su, jedna za drugom, počele da se zatvaraju na početku rata.

Danas Senad radi kao kustos-istoričar u muzejskoj zbirci Narodne biblioteke u Srebrenici.

Ima sina koji završava prvi razred osnovne škole.

„Deca su radoznala. On već sada pita kada odemo u Memorijalni centar šta je to, ko je tu ukopan, zašto", priča Senad.

Dodaje da će biti potrebne godine da njegov sin odraste kako bi mu objasnio detalje.

„Smatram da je moja dužnost prema mom ocu i bratu koji su ubijeni 1995. godine da svedočim i opominjem buduće generacije", kaže.

Kada je 11. jula 1995. godine počeo metež u Srebrenici, Senad je insistirao da ga brat i otac povedu sa sobom.

Spremali su se da se, sa ostalim muškarcima, zapute šumskim putevima ka Tuzli.

„Hteo sam preko šume sa njima. Bilo me je strah, ali bio sam jako sitan rastom. Neko ko me nije poznavao ne bi rekao da imam 16 godina", seća se.

Međutim, otac je insistirao da ostane.

„Rekao je da je težak put, više od 100 kilometara pešačenja kroz šume i planine i tražio da ostanem sa majkom. Rastali smo se kod gradske Pošte".

Nikada se više nisu sreli, a Senad se pre jedanaest godina vratio u Srebrenicu.

„Nažalost, Srebrenica živi samo 11. jula svake godine", kaže.

Ipak, muzejska zbirka čuva istoriju Srebrenice koja bi mogla da zainteresuje ljude sa svih meridijana, smatra.

„Imamo arheološku, istorijsku postavku, predmete iz najstarijih vremena, od rimskih, srednjovekovne države do modernog doba", priča.

Dodaje da je Srebrenica u drugom i trećem veku pre nove ere imala dva značajna administrativna centra unutar Rimskog carstva.

„Meni je lično najzanimljivija arheološka postavka sa predmetima iz perioda rimske uprave na ovim prostorima. Srebrenica je u to doba imala 60 hiljada stanovnika", kaže.

Nažalost, srednjovekovna utvrđenja koja okružuju Srebrenicu, danas su uglavnom zapuštena.

„Srednjovekovni grad Srebrenik je jedini dostupan turistima danas, ostala utvrđenja su u jako lošem stanju".

Da bi se sve obnovilo, i danas, naglašava Senad, nedostaje finansijskih sredstava.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk