Levoruki gitarista skoro pa tinejdžerskih brčića i kovrdžave kose, u košulji i zvoncaricama, sa maramom ili šeširom na glavi podiže gitaru iza glave, ne prekidajući ni za milisekund neverovatne rifove poput grmljavine.
Još uvek se govori o neverovatnom izvođenju američke himne na Vudstoku u sred buđenja mirovnih protesta protiv rata u Vijetnamu, paljenju i razbijanju gitare na festivalu Monterej Pop u Kaliforniji, sviranju iza leđa, zubima i jezikom.
Upoznajte Džimija Hendriksa, čudesnog muzičara neverovatnog talenta koji je za manje od deset godina na rokenrol sceni - prekratko, slažu se mnogi - ostavio neizbrisiv trag.
Tanja Bakić, pesnikinja, spisateljica i autorka biografije o Džimiju Hendriksu kaže da je „svoju muziku zvao ,muzikom električne crkve'", a sebe „električnom religijom".
„Muziku je doživljavao i kao intergalaktičku ili muziku kosmičkih galaksija koja podrazumeva intergalaktičko mišljenje i putovanje, i koja je na rubu nemogućeg", objašnjava ona za BBC na srpskom.
Strahinja Anđelić, 26-godišnji student i tehničar grupe Električni orgazam, kaže za BBC na srpskom da je „prvi susret sa Hendriksom" imao još u osnovnoj školi „preko video snimaka koji su kružili po diskovima", da bi onda, pojavom interneta, potpuno zavoleo njegovu muziku.
„Tada se i desilo to zvučno otkrovenje u vidu trake Are You Experienced?, sa istoimenog albuma prvenca, i u tom trenutku je u meni nešto jednostavno kliknulo sa Hendriksom", govori on.
Džimi Hendriks
U jednoj od mnogobrojnih biografija piše da je Hendriks prvu gitaru toliko želeo da je kroz osnovnu školu nosio metlu za čišćenje i na njoj oponašao sviranje.
Ipak, ni uz pomoć školskog socijalnog radnika želja mu nije uslišena, pa je gitaru dobio kasnije - 1958. godine, prvo akustičnu, a iduće godine i prvu električnu - Super Ozark.
U vojsku je otišao 1961, a napustio je naredne godine zbog povrede članka prilikom skoka s padobranom.
Gitari se vratio svirajući u izdvojenim kulturnim i koncertnim prostorima za Afroamerikance (Chitlin' Circuit) koji su postojali u doba rasne segregacije, kao učenik bluz gitariste Džonija Džonsa.
„U ovom krugu publika je tražila od izvođača da bude i zabavljač, i tamo je naučio da svira gitaru iza leđa, zubima, jezikom, ispod noge...", navodi Bakić trikove po kojima će Hendriks ostati upamćen.
Zadivljen njegovom obradom pesme Hey Joe Bilija Robertsa, Čas Čendler, basista britanske grupe Enimals (The Animals), pozvao ga je 1966. da dođe u London i napravi bend.
„Jedini uslov koji je Hendriks tražio od Časa bio je da ga u Londonu upozna sa Erikom Kleptonom", navodi Bakić.
To se,i obistinilo na koncertu Kleptonovog benda Krim (The Cream) 1. oktobra 1966. godine na londonskoj Politehnici.
Hendriks je tražio od Kleptona da odsviraju zajedno nekoliko stvari, i pored samog talenta za sviranje gitare, pokazao je i nekoliko trikova kojima su ga stariji bluzeri naučili.
„Svojom interpretacijom pesme Killing Floor Haoulin Vulfa, koju je Klepton inače izbegavao da svira, Hendriks je uspeo ,oduvati Boga sa scene'", dodaje Bakić.
Čendler je održao obećanje mladom Hendriksu i spojio ga je sa basistom Noelom Redingom i bubnjarem Mičom Mičelom.
Osnovali su bend Džimi Hendriks Ekspirijens (The Jimi Hendrix Experience) i za dve godine su, u Čendlerovoj produkciji, objavili tri albuma.
Na debitantskom albumu iz 1967. godine Are You Experienced smenjivali su se dragulji - Purple Haze, The Wind Cries Mary i Hey Joe, a nešto kasnije je usledio i veliki povratak na američku scenu nastupom na Monterej Pop festivalu u Kaliforniji.
Svirku je Hendriks završio paljenjem gitare, a onda je, u stilu Pita Taunsenda iz grupe The Who, polomio u param parčad.
Ipak, najpoznatiji koncert odsvirao je 18. avgusta 1969. godine na Vudstoku, pred više od 400.000 ljudi.
Hendriks je zatvorio festival u devet ujutru, kada se broj ljudi prepolovio, koji nikako nisu očekivali američku himnu.
„Tvrdim dodirima gitare po vratu i osovini, Hendriks je proizvodio zvučne efekte bombi i raketa koji demonstriraju američko angažovanje u ratu u Vijetnamu i unutrašnje nemire u SAD - čime je istakao vlastito nezadovoljstvo aktuelnom politikom SAD", navodi Bakić.
Za nju je najambiciozniji Hendriksov projekat bio dupli, i poslednji, studijski album Electric Ladyland iz 1968. godine, žanrovski raznovrstan.
„Stvaranje ovog albuma poznato je po Džimijevim brojnim ponavljanjima snimanja pesama sve dok se ne nađe otelotvorenje zvuka koji ne čuje niko drugi, osim njega u svojoj glavi.
„Pesma bi bila dovršena onda bi kad bi on osetio da je postignut taj traženi zvuk".
Na albumu je pesma Voodoo Child - „jedna od najvećih hitova i jedna od najboljih interpretacija Delta bluza modernog doba, koja oslikava mračnu stranu bluza i istorijske veze ove muzike sa temom ropstva", kaže Bakić.
Pedeset godina posle smrti, Hendriksov gitarski genij živi i dalje putem albuma sa, do sada, neobjavljenim snimcima.
Njih je dovršio Hendrisov originalni tonac Edi Krejmer, koji se priseća vremena u studiju sa rok ikonom i kaže da taj album zvuči „kao da je snimljen juče".
Kad je Džimi Hendriks ušao u londonski studio Olimpik početkom 1967. godine, neposredno posle njegovog debija sa „Hej Džo" (Hey Joe), vlasnih studija je naložio višem inženjeru zvuka Ediju Krejmeru da sarađuje sa „kosijanerom" zato što je Krejmer bio zadužen za „uvrnute stvari".
Prisetivši se prvog susreta sa Hendriksom, Krejmer kaže da je gitarista bio „veoma, veoma stidljiv lik".
„Ušao je u studio u belom kaputu koji je bio pomalo isprljan", kaže on za BBC. „Bio je veoma tih, sedeo je u ćošku, nije mnogo pričao."
„Sećam se da sam gledao kako unose pojačala u studio i pomislio: 'Kako ću to sve da snimim'?".
Nakon što se Hendriks povezao i nešto odsvirao, ušao je u kontrolnu sobu da posluša rezultate.
„Smešio se od uva do uva i svidelo mu se šta sam uradio i od tog trenutka nadalje dobro smo se slagali."
Bio je to početak plodonosnog partnerstva, nakon čega je Krejmer radio na sva tri studijska albuma koja je Hendriks objavio tokom kratke karijere.
Muzičar koji je stvorio Purple Haze doživljavao je muzički spektar kao paletu boja, često opisujući željeni zvuk Krejmeru kao neku konkretnu nijansu.
„On bi rekao: 'Hej, čoveče, možeš li da namestiš da zvuči purpurno, čoveče, sa vrlo malo crvenog?'", priseća se on.
„Znao sam tačno na šta misli. Kad bi rekao zeleno, znao sam da misli na zvučni efekat kao da nešto odjekuje. Ako je bila crvena, bilo je više ovoga, više onoga. Postojali su određeni signali koje bi mi davao usmenim putem, ali bi ih opisivao bojama i konkretnim zvucima."
Ovaj legendarni muzičar, rođen u Sijetlu, bio je produktivan i notorni radoholičar, što znači da je za sobom ostavio ogromnu riznicu kad je umro u septembru 1970. godine.
Mnogi od tih snimaka ugledali su svetlo dana u protekle četiri decenije.
Taj „novootkriveni" album Valleys of Neptune (2010), sastavljen je od snimaka nastalih u Olimpiku i Rekord plantu u Njujorku 1969. godine.
Zahvaljujući „neverovatno produktivnom" radnom režimu postoji nepresušni izvor novog materijala, kaže Krejmer.
„Džimi je bio veoma disciplinovan i nismo imali mnogo vremena zato što je vreme novac, a nije bilo mnogo novca".
Pogledajte video o tome kako korona nije uspela da zaustavi džez muzičare u Srbiji
Hendriksov menadžer i povremeni producent Čas Čendler morao je da proda bas gitaru da bi finansirao neke od sesija, priseća se Krejmer.
„Bilo je fantastično. Džimi je bio izuzetno usredsređen. Imao je potpuno neverovatnu količinu koncentracije na samo jednu ideju."
„Došao bi u studio i kazao: 'Ovu pesmu ćemo da snimimo.' I tačno je znao kako će ona da zvuči u finalnom obliku i ne bi stao dok to ne bi postigao."
Kao što je radio sa Hendriksom, Krejmer je vrteo dugmiće za većinu britanskog rok plemstva - od Bitlsa i Stonsa do Cepelina i Dejvida Bouvija.
Većina velikih umetnika ima sličan način rada, smatra on.
„Mnogo je muzičara sa kojima sam imao veliku sreću da sarađujem koji su posedovali istu tu sposobnost. Ali Džimi je posebno imao tu lasersku koncentraciju."
Sesije The Valleys of Neptune usledile su posle prva tri njegov a albuma, dok se Hendriks mučio sa ličnom slavom, kaže inženjer.
„Bilo je previranja u njegovom ličnom i privatnom životu, ali ne i u muzičkom, rekao bih. Mislim da je tražio novi pravac i mislim da ga je našao."
Dok je preslušavao te snimke, Krejmer kao da se vratio pravo u studio u to vreme.
„Čujete ga kako zbija šale, sprda se sa svima. Opušteno je, ali bend praktično plamti i ima neverovatnu energiju. I sve zvuči veoma sveže."
* deo iz teksta BBC novinara Vinsenta Dauda
Hendriksovo autorsko stvralaštvo obuhvatalo je različite muzičke pravce, od hard i psihodeličnog rok, preko fanka, do bluza, koji mu je bio osnova.
Ipak, Bakić kaže da je Hendriks „osporavao tradicionalno poimanje da je dobar bluz muzičar onaj koji pati", te da je nasuprot tome „isticao da ga bluz muzika uveseljava".
Bio je tvrdoglav i nije se pokoravao autoritetu, dodaje ona, a sa policijom je neretko ulazio u rasprave.
„I sam je tvrdio da se kojim slučajem nije bavio muzikom, da bi završio u zatvoru".
Zanimale su ga okultne stvari, astrologija, kosmos i ezoterija, što neki pripisuju njegovom poreklu američkih starosedelaca.
One su, pored celokupnog zvučnog uživanja, dodatno privukle i Anđelića.
„U jednom trenutku sam shvatio da cela ta priča koja se provlači kroz tekstove, paganska težina, motivi iz indijanske kulture, elementi naučne fantastike i nekim drugačijim viđenjem univerzuma, dosta rezonira sa mojim interesovanjima koja imam otkad znam za sebe"; kaže on.
To je, kaže, „zacementiralo njegovu povezanost sa Hendriksom".
Tokom pripreme za pisanje knjige Voodoo Child: Priča o Džimiju Hendriksu Tanja Bakić je razgovarala sa njegovim inženjerom zvuka Rodžerom Mejerom i bivšom Hendriksovom devojkom Keti Ečingam.
Mejer je ispričao da je Hendriks „tragao za potpuno novim zvukom, koji je zahtevao tehnologiju i elektroniku koje se pre toga nisu koristile", te da su „pokušavali da proizvedu odgovarajuće boje".
„Taj njegov vid izražavanja na instrumentu kroz čitavu paletu zvukova, tematika tekstova, stalna potraga za novim zvukom, tempo kojim je radio, bez kalkukisanja, izvan svih okvira", nabraja Anđelić.
„Ta neka magična konekcija se javlja svakim slušanjem, koje mi uvek donosi nešto sveže i novo", dodaje.
U razgovoru sa Tanjom Bakić, Ečingam je pričala kako su Sjedinjene Američke Države tada bile podeljene na „crnu i belu muziku", što se razlikovalo od „kulturološke klime" u Londonu - njegovom drugom domu, gde je to bilo nevažno.
„Crnci su ga optuživali da peva i svira belu rok muziku za belce, a on se branio time da je muzika univerzalna, i da ne postoji crni i beli rok", naglašava Bakić.
Mejer se prvi put obratio Hendriksu posle svirke u noćnom klubu Beg O' Nejlz u Londonu, organizovanoj kako bi ga predstavili novinarima i muzičkoj industriji.
On je shvatio da Hendriks mora da zna za uređaj za promenu visine tona na kojem je radio kako bi električnim gitarama omogućio veći raspon zvuka.
Hendriks je obožavao Oktaviju i koristio ju je na klasičnim numerama poput Purple Haze i Fire.
Kao tonski konsultant, Mejer je bio na mnogim Hendriksovim koncertima.
„Nije bio tipični gitarista koji je samo zurio u svoje cipele, imao je neposrednu scensku auru i harizmu."
„Izvodio bi svakakve trikove kao što je sviranje instrumenta iza glave", kaže on.
U drugim prilikama, Mejer se samo družio sa Hendriksom i njegovom devojkom Keti Ečingem.
„Van scene, Džimi uopšte nije bio kakakv je bio na bini. Džimi je bio veoma tih i nepretenciozan", kaže Mejer.
„Bio je veoma velikodušan i pozivao je druge da džemuju sa njim - ali voleo je i da igra društvene igre."
Šta je sa negovanjem njegovog vizuelnog imidža, po kojem je i dan-danas veoma dobro poznat?
„Oblačio se gotovo identično svakog dana. Mada nije voleo da ga ljudi vide sa viklerima dok je spremao frizuru. Kosi je posvećivao pažnju."
„Sve je to bilo veoma avangardno i kitnjasto", kaže on.
„Momci nisu mogli da odvrate pogled od načina na koji je svirao gitaru, a devojke su sanjarile o njemu. Bio je kompletan čovek, zapravo."
Mejer smatra da je priča o Hendriksovom stalnom drogiranju preterana.
„Dok sam se družili, nije bio urađen sve vreme, što ljudi inače misle za njega", kaže on.
„Ne možete da svirate gitaru na bini ili u studiju na tom nivou ako ste stalno odvaljeni od droge. Viđao sam druge ljude kako to pokušavaju, ali nije išlo."
„Bio je manje ekstravagantan od gomile drugih ljudi toga vremena", dodaje on.
Fotograf Džered Mankovic upoznao je Hendriksa ubrzo pošto je američki gitarista nastupao na promo koncertima u Londonu.
„Posle toga, muzička industrija ga je u potpunosti prihvatila."
„Brajan Džons iz Stonsa ga je vodio da kupuje odeću u na Kings Roudu, a Pit Taunzend mu je pomagao da kupuje opremu. Preko noći je osvojio čitavu branšu."
Hendriks je došao na dve foto sesije u Mankovicovom studiju u centralnom Londonu.
„Izgledao je izuzetno i drugačije od bilo kog crnca kog sam upoznao."
„Pratio je modne trendove i nosio je sve hitove tog trenutka kao da su pravljeni samo za njega. Nosio je svilu, somot i čipku. I imao je plašt koji je obožavao."
„Ali kad gledam njegove slike danas, on je neverovatno prirodan. Nema šminke, bilo kakvog posebnog negovanja", kaže on.
Mankovic je napravio sliku koja i dan-danas definiše Hendriksov imidž.
Hendriks, s rukama na kukovima, gleda pravo u kameru, sa slavnim husarskim šeširom na glavi.
„Isijava urođenu smirenost i seksualnost. To je jedno veoma moćno iskustvo", kaže Mankovic.
„Odmah steknete sliku o čoveku - a on mi je dozvolio da je dobijem na taj jedan kratak trenutak."
„Ali bio je i veoma duhovit - mnogo se smejao."
„Na mnogim fotografija koje sam napravio on se smeši - ali one nisu zanimale nikoga u ono vreme, zato što su svi želeli da vide opakog, namrštenog, seksi muškarca", kaže on.
Mankovic je pregledao stotina vlastitih fotografija za novu knjigu i izložbu.
„Mislim da je on danas jednako poznat kako kao vizuelna ikona kao i po svojoj muzici."
„Dvanaestogodišnji dečaci dolaze na moje izložbe i znaju sve o njemu. A viđate ga na majicama više od Če Gevare!".
Švedski radio novinar Lenard Vretlind sreo je Hendriksa samo jednom, pred koncert u Stokholmu u januaru 1969. godine.
Ali rezultat je bio jedan od retkih sačuvanih intervjua sa njim.
„Mogli ste samo da banete i tu ne bi bilo čuvara ili legitimisanja - bila je veoma prijateljska atmosfera", kaže Vretlind.
„Bilo je veoma drugačije tih dana. Džimiju nije trebalo vremena da se zagreje - nije bio diva. Zvučao je potpuno opušteno i stekli biste od njemu utisak da je dobar čovek. Bio je skroz običan tip", dodaje on.
Kad slušate taj radijski intervju danas, Džimi Hendriks zvuči kao nežan, ljubazan muškarac kakvim ga se sećaju Mejer i Mankovic.
Sva trojica kažu da su videli vrlo malo zajedničkih tačaka između izvođača na sceni i njegovog privatnog života.
Pored kvaliteta same muzike, ta zagonetna strana svakako je jedan od razloga zašto su ljudi fascinirani Džimijem Hendriksom i dan-danas.
* deo iz teksta BBC novinara Vinsenta Dauda
Hendriks je posthumno primljen u američku Rokenrol Kuću slavnih 1992, njegova zvezda u Holivudu je postavljena 1994, a od 2015. francuski gradić Pase ima ulicu sa njegovim imenom.
Na top listi 100 najboljih gitarista svih vremena magazina Roling stoun iz 2011. godine, prema izboru kolega muzičara, prvo mesto je pripalo Džimiju Hendriksu.
„Ono što je nakon njega ostalo jeste duh revolucije i želje za promenama, primenjivo na sve aspekte društva - počev od ,tehnologije muzike', preko književnosti, fotografije, grafita, pa i do mode", smatra Bakić.
„Terao je svoju priču, kosmički, do kraja", zaključuje Anđelić.
* U tekstu su korišćeni delovi članaka BBC novinara Vinsenta Dauda i označeni su zvezdicom
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Gradska vlast osniva još osam predškolskih ustanova, više mesta za direktore")
Komentari 3
NN
djura
Dusans
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar