Klepetanje ventila. Kakofonično brujanje. Snažni trzaj u leđima kad se upale raketni motori.
Zabrinjavajuće realistična mogućnost da će ovo biti vaši poslednji dragoceni trenuci u ovom životu.
Prema svim svedočanstvima, putovanje u svemir je uzbudljiva vožnja.
Tokom drugog lansiranja u karijeri 1982. godine, kosmonaut Valentin Lebedev osetio je kako se raketa naginje udesno, pa ulevo, kao da gubi ravnotežu… potom, konačno, osetio je kako se odvaja od zemlje.
I dok je ekipa poletela u svemir, vikala je „G-o-o-o-u" - niko ne zna da kaže tačno zašto.
Ali ako je njegova svemirska avantura započela udarom adrenalina, ovaj osećaj je vrlo brzo iščileo - i samo nedelju dana od početka sedmomesečne misije u svemirskoj stanici Saljut 7, Lebedevu je postalo dosadno.
U stvarnosti, kotrljanje kroz nisku orbitu oko Zemlje pri brzini od osam kilometara na sat u maloj aluminijumskoj konzervi nije dovoljno da vas očara.
Kao što je on napisao u svom dnevniku, „počela je tegobna rutina".
Obično o dosadi mislimo kao o prilično direktnoj reakciji na monotone aktivnosti.
Na kraju krajeva, retko nalazimo nekoga ko tvrdi da uživa u pranju sudova ili obračunavanju poreza - i postaje nam strašno sumnjivo kad to učini.
Sem što dosada nije baš toliko jednostavna.
Decenije istraživanja pokazale su da je ona jednako misteriozna kao što je naporna i da postoji iznenađujuća količina varijacija u tome koliko monotonosti svaka osoba može da podnese.
„Mislim da svi primaju signal dosade", kaže Džejms Dankert, koji vodi laboratoriju za dosadu na Univerzitetu u Voterluu, u Ontariju.
„Neki ljudi su, doduše, zaista, zaista dobri u izlaženju na kraj s njom."
Tim socijalnih psihologa sa Univerziteta u Virdžiniji je 2014. godine otkrio tokom niza eksperimenata o lutanju misli da su mnogi učesnici - oko 25 odsto žena i 67 odsto muškaraca - namerno izlagali sebe elektrošokovima kad su ostavljani sami u prostoriji na samo 15 minuta, samo da bi imali šta da rade.
Jedna osoba je izložila sebe šoku 200 puta.
I od muškarca koji je posvećeno rekonstruisao vavilonsku gozbu na osnovu recepta sa ploče stare 3.750 godina, do devojke koja je ponovo uradila školski test od pre sedam godina iz blage znatiželje, skorašnje izolacije pokazale su da neobične i očajničke strategije za izlaženje na kraj sa dosadom ni u kom slučaju nisu ograničene samo na laboratorijska okruženja.
Na drugom kraju krajeva, neki ljudi aktivno traže situacije koje bi inače mogle da se smatraju monotonim.
Pustinjak Kristofer Najt, koji se 1986. odvezao u šumu u Mejnu i nije izašao odatle narednih 27 godina, tvrdi da mu nijednom nije bilo dosadno - mada, po vlastitom priznanju, najveći deo vremena tamo provodio je ne radeći apsolutno ništa.
Jedan od najranijih zapisa o dosadi potiče još iz rimskih vremena, kad je filozof Seneka možda započeo dugu tradiciju žaljenja na nju.
Tokom jednolične prepiske sa prijateljem, on se zapitao: "Quo usque eadem" - „Koliko dugo još moramo da trpimo iste stvari?" i to propratio sa: „Ne radim ništa novo. Ne viđam ništa novo. Na kraju mi se smučilo čak i ovo."
Kasnije je postojala srednjevekovna opsesija „akedijom" - od grčke reči za indiferentnost - koju su hrišćani smatrali nekom vrstom grešne apatije ili tromosti.
Iako je engleska reč za „dosadu" izmišljena početkom 19. veka, nije postojala u javnoj svesti sve dok je pisac Čarls Dikens nije ubacio u jedan od svojih romana.
Ako skočimo do današnjih dana, videćemo da je dosada naizgled svuda - ponekad se opisuje kao pošast savremenog društva.
Jedan francuski radnik je 2016. godine tužio bivšeg poslodavca za „gnjavljenje" - manje poznatog rođaka izgaranja - i dobio parnicu.
Za to vreme, Generacija Z - oni rođeni između sredine devedesetih i kraja 2010-tih - već su izmislili jednu novu vrstu, „telefonsku dosadu", koja podrazumeva besciljno skrolovanje po aplikacijama i nenalaženje ničeg što ih zanima.
Ljudi sada postavljaju tu dijagnozu čak i svojim kućnim ljubimcima.
Možda će vas zanimati kako da vam ne bude dosadno na Zum sastancima
Dešifrovanje zašto neki ljudi doživljavaju hroničnu čamotinju, dok drugi mogu da žive bez stalnog izvora zabave, komplikuje činjenica da dugo vremena psiholozi nisu mogli da se slože oko toga šta se uopšte računa kao dosada.
Šezdesetih i sedamdesetih, neki istraživači definisali su dosadu prosto kao osećanje koje izaziva neki repetitivni zadatak.
To je dovelo do iznenađujuće ideje da dosada zapravo može da poveća nivo „budnosti" neke osobe - sposobnost da zadržite pažnju i reagujete na stvari koje se dešavaju oko vas.
Na primer, u jednoj studiji - koja se čini da je podržavala tu teoriju - vojni dobrovoljci zamoljeni su da pritiskaju dugme kad vide da iz kutije bljesne svetlo, a njihovo sledstveno stanje visoke budnosti doživljavano je kao uzrokovano dosadom.
Za to vreme, mnogi drugi rani eksperimenti koristili su poznatiju - i, na neki način, potpuno suprotnu - definiciju.
Od 1986. godine, „skala sklonosti dosadi" korišćena je često da bi se izmerili nivoi dosade kod učesnika, tako što su zamoljeni da ocene koliko se slažu sa iskazima kao što su „lako mi je da se skoncentrišem na svoje aktivnosti".
U ovom slučaju, kad bi rekli da im je lako da se koncentrišu, to je ukazivalo na to da nisu skloni dosadi.
Psiholozi danas znaju da postoji najmanje pet tipova dosade:
Bez obzira na tip koji osećate, istraživanje je pokazalo da jednoličnost ostavlja prepoznatljivi trag u mozgu.
U jednoj studiji, koju su predvodili Dankert i psihološinja Kolin Merifild, mozak grupe neobaveštenih dobrovoljaca skeniran je u funkcionalnoj mašini za magnetnu rezonancu dok su bili uljuljkani u stanje intenzivne dosade video snimkom dvojice muškaraca koji kače veš i povremeno traže jedan od drugog štipaljke.
Intrigantno, istraživači su pronašli vezu između dosade i aktivnosti u „mreži defoltnog modaliteta" - seta povezanih predela u mozgu koji se obično povezuju sa lutanjem misli.
„Ona je obično aktivna kad nemate nikakvih spoljnih zadataka i ništa se ne dešava oko vas", kaže Dankert.
Ono što vam signal za dosadu zapravo govori, objašnjava Dankert, jeste da ne uspevate da ostvarite interakciju sa svetom - izgubili ste kontrolu nad vašim okruženjem i niste efikasni.
Kao i druge negativne emocije, kao što su bes i tuga, moguće je da se dosada razvila da bi nas motivisala.
„Ono što zapravo želimo je da budemo kognitivno angažovani. Želimo da možemo da koristimo naše mentalne resurse za nešto što smatramo vrednim."
Ukoliko je tako, to bi moglo da objasni zašto neki ljudi mogu da izdrže godinama da budu sami, dok su drugi spremni da izlože sebe elektrošoku posle samo 15 minuta samoće.
Neka okruženja pružaju priliku da nam postane dosadno, ali samo neki ljudi dopuštaju da im se to desi.
Drugi prepoznaju taj poznati osećaj nemira i nalaze način da preokrenu stvari - pronalaze cilj ili smisao.
Uzmite, na primer, kanadskog astronauta Krisa Hadiflda.
Za razliku od Lebedeva, on navodno nije imao nijedan trenutak dosade na svom putovanju iz 2012. godine do Međunarodne svemirske stanice, uprkos svedenom društvu i repetitivnim zadacima.
Hadfild je u više navrata javno izjavljivao da se „samo dosadni ljudi dosađuju".
Kao da je želeo to i da dokaže, on je slavno iskoristio slobodno vreme da izvede verziju pesme Dejvida Bouvija Space Odditu u bestežinskom stanju.
Možda će vas zanimati i zašto su neki ljudi srećniji
„Kad popričate s njim, shvatite da on prima signal dosade - samo superbrzo i superefikasno izlazi na kraj s njim", kaže Dankerts, koji je pisao o Hadfildu u knjizi Iz moje glave: Psihologija dosade.
U svemiru, Hadfild je pronašao smisao u najotupljujućim zadacima, kao što je povezivanje cevi.
Ali čak i dok je bio dete, pomažući na roditeljskoj farmi u Južnom Ontariju, uspevao je da zabavi samog sebe - čikajući se da što duže zadrži dah dok je izvršavao turobne zadatke kao što je drljanje (razbijanje krupnih grumenova zemlje u manje).
Slediti Hadfildov primer kad se suočavate sa momentom dosade može da ima druge iznenađujuće prednosti.
Kao što je BBC Fjučr istražio u prošlosti, mirenje sa monotonim iskustvom - dopuštanje da vam misli lutaju umesto da posegnete za telefonom, na primer - može samo da poveća vašu kreativnost.
Loša vest za ljude kojima lako postane dosadno, kaže Dankert, jeste da je ova podložnost povezana sa čitavim dijapazonom drugih ozbiljnih problema, kao što su impulsivno ponašanje, uzimanje narkotika, zavisnost od kocke, kompulzivna upotreba telefona, depresija, mentalna trauma koja se manifestuje kao fizička senzacija poput bola - tom spisku nema kraja.
Intrigantno, čini se da je ona povezana i sa nekoliko poremećaja ličnosti.
Jedan od njih je narcizam - i to ne ona obična vrsta, kod koje ljudi imaju preuveličani osećaj vlastite važnosti i veličine, karakterističnu za neke političare, već „prikriveni narcizam".
Ovaj tip podrazumeva ljude koji misle da su neverovatno talentovani, ali za to ne dobijaju zaslužena priznanja. „Oni su u fazonu: 'Kad bi svet samo znao'", kaže Dankert.
Niko ne zna zasigurno šta objašnjava ovu vezu, ali jedna rana teorija je da, ukoliko postoji jaz između vaše prirodne sposobnosti i vaših ciljeva, vi zapravo navodite samog sebe na neuspeh - a to dovodi do osećanja razočaranja i dosade.
Druga je da jednom kad prikriveni narcisi dobiju isprazno odobravanje za kojim toliko žude od ljudi oko sebe, izgubiće interesovanje i postaće im dosadno.
Štaviše, dosada je izgleda samo jedna od mnogih neprijatnih nuspojava zauzdavanja narcizma.
Na primer, prikriveni narcisi obično imaju slabo psihološko blagostanje, dok su otvoreni narcisi relativno srećni i imaju više samopoštovanja.
Druge karakterne osobine vezane za dosadu su bes - agresivni vozači su joj obično posebno podložni - i neurotičnost, koja uključuje visoke nivoe anksioznosti, krivice i ljubomore.
Sve u svemu, sklonost dosadi je obično loš znak - i mogao bi delimično da bude izazvan lošom kontrolom nad emocijama.
„Moramo da pokušamo da razumemo kauzalnu prirodu ovih odnosa. A do sada to baš i nismo uspeli", kaže Dankert.
„Dakle, na primer, u odnosu između dosade i depresije, da li dosada prethodi depresiji - da li je ona faktor rizika za depresiju? Mislim da će se ispostaviti da je odgovor na to potvrdan."
Najvažnije pitanje je da li su sve strategije koje čine neke ljude podložnim dosadi stečene - ili dosada može da bude i genetska.
Upravo se time Dankert trenutno bavi.
„Ponavljam, nemamo još podatke, ali moj spekulativni odgovor jeste da će to biti povezano sa nečim u okviru određenih individua."
Međutim, Dankert očekuje da je, kao i u slučaju drugih emocija, dosada sklona da se pojavi iz kombinacije stečenih i genetskih faktora.
Čini se da je Hadfild u detinjstvu usavršavao svoju sposobnost da izađe na kraj sa dosadom - i uz prave tehnike, čak i oni skloni najtežim oblicima dosade mogli da bi da nauče da vode bogate unutrašnje živote.
Dakle, sledeći put kad zateknete sebe da kukate koliko je život monoton, pomislite samo na različita iskustva Lebedeva i Hadfilda u svemiru.
Mogli biste da otkrijete da je sve samo pitanje perspektive.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Gradska vlast osniva još osam predškolskih ustanova, više mesta za direktore")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar