Vatra, dim i isparenja sa deponije u beogradskom naselju Vinča, koje je proteklih nedelja Dragana gledala na televiziji, nekada su bila njena svakodnevnica.
Ona danas ima 39 godina, a punih 35 provela je živeći na ovoj deponiji.
U kući joj je danas uramljeno nekoliko fotografija dece.
Vadi ih iz ramova i pokazuje.
Na jednoj su svi zagrljeni, a u pozadini je otpad. Na drugoj se deca sankaju - na smeću.
„U tom smeću sam rođena, tu sam provela detinjstvo, odatle sam išla u školu", kaže Dragana za BBC, dok sedi u majčinoj kući u Velikom selu, koje je nekoliko kilometara udaljeno od njoj poznatih brda otpada u Vinči.
„Na deponiji sam upoznala i muža. Svo četvoro dece sam iz čiste bolnice dovela među to smeće.
„A tamo je, znate, bilo pacova i zmija, svega. Što kaže moj ujak, samo još krokodila nije bilo".
Nadležni kažu da je požar u Vinči ugašen ali i da to „ne znači da u narednom periodu ponovo neće doći do paljenja deponije".
Dragani su ti požari dobro poznati jer je smeće gorelo svakog leta dok je njena porodica živela tamo, samo se vatra nikada nije ovoliko proširila.
Ona na deponiji ne živi od 2018. godine, kada su raseljeni zbog izgradnje spalionice.
Proces raseljavanja i posle tri godine nije u potpunosti završen, a mnoge porodice koje nisu iz Beograda još čekaju krov nad glavom.
„Ukupno 17 porodica je steklo pravo da dobije smeštaj u skladu sa zakonom", kaže za BBC Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda.
„Devet je u Beogradu, a osam van Srbije. Vlada Srbije je pre šest meseci izdvojila deset miliona dinara da onima koji nisu iz Beograda obezbedi smeštaj".
Vesić potvrđuje da se sa obezbeđivanjem smeštaja van Beograda kasni, ali kaže da će i oni na kraju dobiti stanove.
Iz nevladine organizacije Inicijativa a11 kažu za BBC da proces raseljavanja nije adekvatno sproveden, pa je u toku medijacija sa investitorom Evropskom bankom za obnovu i razvoj, koja je finansirala projekat izgradnje spalionice.
Požar u Vinči - Koliko je dim opasan:
Na deponiji sam bila samo jednom, pre deset godina, kada sam pravila priču o novim postrojenjima.
Nisam ni mogla da zamislim prizor.
Mislila sam da je to neki ograđen prostor gde je sreće uredno selektovano.
Ali deponija u stvari izgleda kao peščana dina u Africi ili valovita polja onižih planina.
Jedina razlika je što su ta brda nepregledna i što su napravljena od đubreta koje isparava.
Oseća se težak miris metana koji se ponekad vidi i golim okom.
Izgleda kao dim.
Svuda okolo su galebovi, a može da se vidi i po koji sakupljač metala.
Dragana je ceo svoj radni vek provela upravo kao taj sakupljač sirovina.
„Moj deda je došao u Vinču u potrazi za poslom. Počeo je da radi kao sakupljač sekundarnih sirovina na deponiji, a zatim se i preselio da živi na njoj", kaže ona.
„Onda je doveo i porodicu".
Tako je oko 20 domaćinstava do pre tri godine živelo tik uz oblake smeća.
Meni je bilo muka ceo dan posle obilaska deponije, a Dragana kaže da taj smrad zauvek osećaš.
„Nije to ono, uđe ti u nos i više ga ne primećuješ", kaže Dragana.
„Smrad i nečistoća su uvek tu, nikada se ne navikneš potpuno.
„Ne možeš da se navikneš ni da ti uđe pacov u baraku, bilo je toliko buba.
„Samo, pomiriš se sa tim, šta ćeš".
U početku je u baraci živela sa majkom, očuhom i sestrom.
„Odatle sam išla i u školu i svi u školi su znali kako živim i sve", priča Dragana.
„Ali bili su svi dobri, nije me bilo sramota".
Na deponiji prvo nisu imali agregate za struju, pa su živeli uz sveće.
„Bio je tu jedan izvor za vodu i mi smo tu vodu pili. Nikada nisu proveravali da li je zagađena, pa smo jedino izbegavali decu tu da kupamo", kaže ona.
„On je radio na otpadu, ja sam sakupljala metale"
Dragana je upoznala oca njeno četvoro dece na radnom mestu.
„On je radio na otpadu, ja sam sakupljala metale", kaže ona.
„Tako smo se upoznali i osnovali porodicu".
Ona danas ima tri sina i devojčicu.
Najstarija ćerka uskoro puni 18 godina, a najmlađi sin ima devet.
„Bilo mi je žao što ih dovodim na deponiju da žive, ali nisam imala druge", kaže ona.
„Za ovih 39 godina, izlazila sam odande nekoliko puta.
„Uzmem privatan stan, iznajmim, na kiriji sam nekoliko meseci.
„Pa se opet vratim na deponiju. Jer, nije bilo dovoljno novca za drugačije".
Na jednoj od slika vidi se i Draganina baraka.
Bila je zidana, ali nije bilo čvrstog krova.
Brdo smeća počinje na dva metra od nje.
Kako je naselje bilo ograđeno žicom, u njega je moglo samo peške da se uđe.
„Deca su u školu išla vozilima Gradske čistoće", kaže Dragana.
„Slobodno vreme su provodila ispred barake. Govorila sam im da ne pretražuju po otpadu, ali deca su to".
Najstariji je ubrzo počeo da joj pomaže u sakupljanju otpada posle škole da bi, kako kaže, „stekao radne navike".
Požari su, kaže, izbijali svako leto, kada se temperature popnu.
„Svuda su upaljači, parfemi, plinske boce, to se zapali za čas", kaže ona.
„Čim izbije požar, mi se podelimo - pola odraslih ide da ga gasi, a pola izvlači decu sa deponije".
Od vatre se, ipak, nije plašila.
„Znalo je na jednom mestu da gori po nekoliko meseci i onda se samo ugasi", dodaje.
„Navikli smo bili na to".
Draganinu porodicu, ali i 16 drugih raselili su 2018. godine kada je počela izgradnja nove spalionice, koji finansira Evropska banka za obnovu i razvoj.
Domovi su porodicama srušeni radi čišćenja terena, a iz nevladine organizacije Inicijativa a11 imaju primedbe na to.
„Pri rušenju je najveći broj domaćinstava ostao bez određene pokretne imovine i pokućstva, kao što su frižideri, televizori, agregati, nameštaj", kaže za BBC Vlada Šahović iz a11 - Inicijative za ekonomska i socijalna prava.
Porodice su naknadno preseljene na tri lokacije: Beograd, Vladimirci i Šabac.
„Ljudi kojima je prebivalište bilo na teritoriji Beograda i Šapca su preseljeni u socijalne stanove u ovim gradovima", dodaje Šahović.
„Ipak, porodice koje su prijavljene na teritoriji opštine Vladimirci i dalje nisu dobile trajno adekvatno stambeno rešenje, već su tek posle dve godine i tri meseca počeli da dobijaju određena sredstva na mesečnom nivou (10.000 dinara) za iznajmljivanje stanova".
On dodaje da, iako je prošlo samo nekoliko meseci od početka isplate ovog vida pomoći, već postoje problemi i kašnjenja u isplati.
„Više od dve i po godine posle raseljavanja određenom broju domaćinstava nije obezbeđen adekvatan alternativni smeštaj".
Među njima je i Snežana, koja trenutno sa devetočlanom porodicom živi u Vladimirovcima bez krova nad glavom.
Ona za BBC kaže da se već tri godine dovijaju i žive kod rodbine.
„Dobili smo početkom ove godine obećanje da će te barake za nas uskoro biti gotove, ali ništa se ne dešava", kaže ona.
Dragana je od grada Beograda dobila smeštaj u Zemunu, ali se iz njega ubrzo iselila jer nije mogla da plaća račune.
„Nije prihvatljivo to što su porodice koje su preseljene u socijalne stanove u Beogradu u situaciji da im već sada preti iseljenje iz istih usled velikih dugova prema EPS i Infostanu", kaže Šahović.
On dodaje da su nastali usled nadrealno visokih iznosa ovih računa imajući u vidu da su socijalni stanovi u pitanju.
„Iznos novčane socijalne pomoći koju primaju (a nisu bili korisnici ove usluge dok su mogli da rade na deponiji u Vinči) je u najvećem broju slučajeva manja od računa za struju i Infostan, te birajući između hrane i računa ljudi naravno biraju hranu", dodaje Šahović.
Na žalbu Inicijative da su raseljenima previsoki računi za komunalije u novim stanovima, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić kaže da „računi moraju da se plaćaju".
„Oni su nekada živeli na deponiji, a sada su dobili stanove", dodaje zamenik gradonačelnika Beograda.
Kaže da porodice koje su radile na deponiji više ne mogu da se vrate na stari posao, ali da je svima ponuđeno radno mesto u Gradskoj čistoći.
„Neki su prihvatili, neki nisu", kaže on.
Kaže da je raseljavanje ljudi sa deponije „primer kako u budućnosti treba raseljavanje sprovoditi".
Šahović kaže da je Inicijativa poslala žalbu Evropskoj banci za obnovu i razvoj.
„Mi smo se zapravo obratili Nezavisnom mehanizmu za projektnu odgovornost Evropske banke za obnovu i razvoj te podneli žalbu u ime stanovnika navodeći da smatramo da su povređene interne politike banke", dodaje on.
„Oni su uvažili žalbu i sada se nalazimo u fazi rešavanja problema.
„Taj problem solving je kao takozvana medijacija između svih relevantnih aktera u svrhu pronalaženja adekvatnih rešenja za sve strane, ali najpre stanovnike naselja u Vinči, te poštovanja međunarodnih propisa i internih politika Evropske banke za obnovu i razvoj".
Kako su Beograđani, jedan nindža i dvojica Kineza čistili Beograd
Dragana ne bi volela da joj deca na isti način provedu radni vek.
„Ljuba hoće u mesare, bolje ipak biti sa mesom nego sa smećem. Zdravije je", kaže ona.
Poslednjih meseci radila je u poljoprivredi sa majkom, ali je sada ponovo u potrazi za poslom.
„Radila bih bilo gde. Ako bih imala platu u čistom kao frizerka na primer 30.000 dinara, nikada se ne bih vratila na neku deponiju.
„Ali, ja sam Romkinja, a kad ste videli tamnoputu frizerku ili prodavačicu u velikom marketu za kasom?", pita se Dragana.
Pogledajte video: Zašto je ovaj momak bacio 4.000 plastičnih boca u Savu
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar