Avganistan i žene: Nastavnica pružila otpor talibanima otvaranjem onlajn škole za devojčice

Poslednjih meseci, novi vladari Avganistana naredili su da sve devojčice i devojke ostanu kod kuće i ne idu u škole „radi vlastite bezbednosti".

Pošto oni uporno ponavljaju da je ova zabrana privremena, ali rešenja nema na vidiku, nastavnica iz avganistanske dijaspore odlučila je da nešto preduzme.

Posle svega nekoliko nedelja od osnivanja onlajn škole, Anđela Gajur imala je prijavljenih skoro 1.000 učenica i više od 400 nastavnika volontera.

*Radi njihove bezbednosti, imena sve dece su promenjena

U Avganistanu, otkako su talibani najavili zatvaranje svih škola za devojčice starije od sedam godina, Nasrin i njene četiri sestre daju sve od sebe da nastave da uče kod kuće u Kabulu.

Ali, kaže ona, bilo je to posebno teško za njene dve starije sestre, koje na univerzitetu studiraju medicinu i inženjerstvo.

„Svi naši snovi su se srušili. Čak i ako se škole ponovo otvore, to više neće biti isto", kaže trinaestogodišnja Nasrin.

„Želela sam da postanem pilotkinja. Ali to se sada neće desiti.

„Talibani nikad neće dopustiti devojkama da budu piloti."

• „Pod vlašću talibana, biti žena je jednako smrti, one dišu, ali su mrtve"
• Avganistan: „Ne mogu samo da ostavim sve te žene i odem"
• Avganistanske sanjarke - mlade naučnice koje su morale da odu zbog talibana

Međutim, u poslednjih nekoliko nedelja, pojavio se tračak nade za Nasrin i njene sestre u vidu onlajn škole.

U organizaciji iskusne avganistanske nastavnice koja živi i dijaspori, „Onlajn škola Herat" obezbeđuje pomoć za 1.000 devojčica i devojaka kojima je trenutno zabranjen pristup obrazovanju.

Daleko od Nasrin i njene porodice u Kabulu, Anđela Gajur gleda na okean iz vlastitog obalskog doma na južnoj obali Engleske.

Rođena u pokrajini Herat u zapadnom Avganistanu, Anđela je imala samo osam godina kad je izbio građanski rat u čitavoj zemlji i njena porodica je pobegla u Iran.

Borbe su u Avganistanu trajale četiri godine sve dok talibani konačno nisu preuzeli vlast 1996. godine.

Kao izbegličko dete, Anđela dobro zna šta znači ostati bez obrazovanja.

„Imali smo samo privremenu vizu, tako da nisam smela da idem u školu", kaže Anđela.

„U to vreme je bilo uobičajeno da avganistanska deca koja su izbegla u Iran ne mogu da idu u školu zato što nemaju odgovarajuća dokumenta."

Posle pet godina provedenih u Iranu, Anđelin otac je konačno uspeo da obezbedi prave papire za nju da bi ona mogla da pođe u školu.

Ali čak i sa 13 godina, Anđela je vrlo dobro znala da je njen pravi poziv da podučava druge.

Svakog dana posle škole, Anđela bi se vraćala kući i ponavljala sve što je naučila toga dana pred četrnaestoro druge avganistanske dece, od kojih nijedno nije imalo pristup obrazovanju.

Mnogo godina kasnije, kad se vratila u Avganistan, Anđela se kvalifikovala za profesorku srednje škole, pre nego što se preselila u Holandiju, a potom konačno skrasila u Velikoj Britaniji.

Poslednjih nekoliko meseci, kao i mnogi pripadnici avganistanske dijaspore, Anđela kaže da se često osećala paralisano dok je pomno pratila šta se dešava kod kuće.

Ali ono što ju je najviše zabolelo, kaže ona, bila su ograničenja koja su talibani uveli devojčicama.

Kao nastavnica i doživotna zagovornica prava devojčica i žena, znala je da je mora nešto da preduzme.

• „Ovde sam kao zatvorenica“ - život u Avganistanu pod talibanima
• Avganistan: Šta je šerijatsko pravo

Anđela je osnovala „Onlajn školu Herat", onlajn obrazovnu ustanovu za sve avganistanske žene i devojčice kojima je trenutno uskraćeno obrazovanje.

„Osećam kao da je ova škola rezultat celokupnog mog životnog bola, agonije i iskustva", kaže Anđela.

„Naš moto je olovka a ne puška."

Od njene prve objave na Instagramu, kad je zatražila pomoć iskusnih nastavnika, javilo joj se skoro 400 dobrovoljaca.

Preko Telegrama ili Skajpa, oni nude više od 170 različitih onlajn časova, od matematike do likovnog.

„Većina nastavnika je iz Irana.

„Oni rade od dva do osam sati dnevno, nudeći razne časove, od kuvanja do slikanja."

Zajedno pružaju pomoć za skoro 1.000 učenica - od kojih je jedna Nasrin.

Nasrin kaže da prijavljivanje u „Onlajn školu Herat" ne samo da joj ulilo nadu, već joj je i omogućilo da ponovo ima san.

Ona trenutno uči turski sa jednom od nastavnica volontera i kaže da bi volela da živi u Istanbulu.

Poslednjih nedelja, bilo je nekih pozitivnih vesti za učenice na severu zemlje, sa devojkama koje su počele da se vraćaju u srednje škole u pet od 34 avganistanske pokrajine.

Mladim ženama na privatnim univerzitetima, ali ne i u državnim ustanovama, takođe je dozvoljeno da se vrate.

Međutim, za Nasrin i njene sestre koje žive u Kabulu, zajedno sa ogromnom većinom učenica širom zemlje, i dalje važi sveobuhvatna zabrana povratka u škole.

Ni za nastavnice, kao što je Nasrina majka, kojima je rečeno da ostanu kod kuće, talibani nisu odredili nikakav plan kad će im biti dozvoljeno da se vrate na posao.

Samo u Kabulu, Ujedinjene nacije procenjuju da su 70 odsto svih kvalifikovanih nastavnika žene. To znači da je čak i za one dečake i mladiće koji su se vratili u škole velika verovatnoća da će biti ogromnog manjka nastavničkog kadra koji treba da ih podučava.

Dugo pre uspona talibana, Avganistan se već mučio sa duboko ukorenjenim odsustvom pristupa obrazovanju. Prema podacima Ministarstva obrazovanja iz 2019. godine, više od trećine dece starije od 15 godina je nepismeno.

Međutim, sada kada je ogromna većina devojčica, polovina čitave učeničke populacije, trenutno osuđena da ostane kod kuće, očekuje se da će ta brojka samo još rasti.

Fotografije: Derik Evans

Možda će vas zanimati i ovaj video: Treniranje košarke i borba za ženska prava mogla su da me koštaju života

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk