Komunizam, glad, SSSR i u Ukrajina: Deset činjenica o tragediji velike gladi koja je ubila milione ljudi

U Ukrajini je masovna glad tokom 1932. i 1933. ubila najmanje 3,9 miliona ljudi. Ukupan broj žrtava u SSSR-u je oko sedam miliona.
golod
GETTY IMAGES
Od 1998. godine u Ukrajini se poslednja subota u novembru obeležava kao Dan sećanja na žrtve velike gladi

U Ukrajini se sećaju žrtava velike gladi - poznate kao gladomor ili Holodomor - tokom 1932. i 1933. godine, od čijih posledica je umrlo najmanje 3,9 miliona ljudi.

Ukupan broj žrtava u nekadašnjem SSSR je približno sedam miliona.

Prema mišljenu većine istoričara, uzrok gladi koja je trajala od 1932. do 1933. godine bila je prinudna i represivna politika komunističkih vlasti prema seljacima.

1. Genocid ili zločin protiv čovečnosti

Vrhovna skupština Ukrajine je 2006. godine proglasila gladomor aktom genocida nad ukrajinskim narodom, a javno negiranje velike gladi u Ukrajini smatra se protivpravnim aktom - ali kazna za takav čin nije predviđena.

Međutim, među istoričarima i političarima nema saglasnosti oko toga da li se gladomor može smatrati genocidom u pravnom smislu te reči, koja se nalazi u Konvenciji UN o sprečavanju i kažnjavanju genocida.

Istovremeno „otac Konvencije o genocidu", doktor Rafael Lemkin, koji je zapravo smislio taj izraz, 1953. godine je rekao, da je „uništavanje ukrajinske nacije" „klasičan primer genocida".

Od 2019. godine 16 zemalja je priznalo gladomor kao genocid nad Ukrajincima: Australija, Gruzija, Ekvador, Estonija, Kanada, Kolumbija, Letonija, Litvanija, Meksiko, Paragvaj, Peru, Poljska, SAD, Mađarska, Portugal, a takođe i Vatikan kao država za sebe.

Još osam zemalja je osudilo gladomor kao čin protiv čovečnosti i odalo počast na sećanje na milione Ukrajinaca ubijenih glađu, a to su: Andora, Argentina, Brazil, Španija, Italija, Slovačka, Češka i Čile.

Posle pobede na izborima za predsednika, Viktor Janukovič je u aprilu 2010. izjavio je da masovnu glad koja se dogodila 1930. godine ne treba smatrati genocidom nad Ukrajincima, pošto je to bila zajednička tragedija naroda SSSR.

U Rusiji takođe ne smatraju da je gladomor genocid, tvrdeći da su od gladi ljudi umirali u različitim krajevima SSSR.

Rusija je saopštila da je uzrok gladi bila nasilna kolektivizacija, međutim, od nje su stradali mnogi regioni SSSR i glad nije bila usmerena isključivo protiv Ukrajinaca.

„Ova tragedija nema i ne može imati znake genocida koji su međunarodno definisani, i ne bi trebalo da bude predmet savremenih političkih spekulacija", navodi se u saopštenju ruske Državne dume.

Reč „genocid" ne postoji u dokumentima UN, UNESKO i PSSE koji se odnose na gladomor.

U rezoluciji Evropskog parlamenta iz 2008. godine gladomor je nazvan „užasnim zločinom protiv naroda Ukrajine i čovečnosti".

Dokument se takođe poziva na Konvenciju UN o genocidu.

Apelacioni sud grada Kijeva je 2010. godine u svojoj odluci okarakterisao gladomor kao genocid i ukazao na nameru rukovodstva SSSR koje su predstavljali Staljin, Molotov, Kačaganov, Postišev, Čubarja, Hataevič i Kosiora da uništi deo ukrajinske nacije.

Prema podacima prošlogodišnje ankete ukrajinske sociološke grupe „Rejting", 82 odsto Ukrajinaca smatra da je masovna glad iz 1932. i 1933. bio genocid nad ukrajinskim narodom.


  • Kako je nastala reč genocid

2. Broj žrtava

Istraživači se do dan danas ne slažu oko tačnog broja žrtava gladomora.

Institut za demografiju i socijalna istraživanja razvio je metodologiju za procenu gubitaka Ukrajine kao posledice masovne gladi tokom 1932. i 1933. godine na osnovu statističkih podataka i savremenih metoda demografske analize.

Naučnici su rekonstruisali osnovne godišnje parametre dinamike stanovništva Ukrajine između 1926. i 1939. godine.

Na osnovu ovih procena, Institut za demografiju gubitke od gladomora procenio je na 3,9 miliona ljudi.

Upravo se taj broj smatra naučno najutemeljenijim.

Naučnici takođe tvrde da je zbog pada nataliteta tokom gladomora Ukrajina izgubila 600.000 novorođenčadi.

Neki istoričari tvrde da su stvarni brojevi znatno veći, a Institut za nacionalno sećanje sugeriše da je u Ukrajini stradalo oko sedam miliona.

U odluci Apelacionog suda u Kijevu iz 2010. o izvršiocima organizovanja gladomora navedena je brojka od 3,9 miliona.

Ukrajina takođe vodi Jedinstveni registar žrtava Golodomora.

3. Geografija gladi

Naučnici i dalje raspravljaju o broju žrtava masovne gladi koja je trajala u SSSR tokom 1932. i 1933. godine.

Neki strani istoričari navode cifru od 5,5 do osam miliona, tvrdeći da su više od polovine bili Ukrajinci.

Ukrajinski institut za demografiju dao je svoju procenu demografskih gubitaka od gladomora 1932. i 1933. godine širom SSSR i bivših republika.

Gubici usled ogromne stope smrtnosti kao posledice gladi tokom tog perioda u SSSR iznosili su 8,7 miliona ljudi.

Među republikama bivšeg SSSR, Ukrajina je na prvom mestu prema apsolutnom obimu gubitaka, a Kazahstan ima najveću stopu gubitaka u odnosu na stanovništvo.

Ukrajinski naučnici su utvrdili da su relativni gubici usled ogromne stope smrtnosti u Ukrajini između 1932. i 1934. godine četiri puta veći nego u Rusiji.

Masovna glad takođe je bila prisutna 1932. i 1933. godine u Povoložju, i Kubanju (gde je živelo mnogo etničkih Ukrajinaca), u Belorusiji, na južnom Uralu, u Zapadnom Sibiru i Kazahstanu.

Institut za demografiju tvrdi da u Rusiji regioni sa velikim gubicima usled masovne gladi čine šest odsto seoskog stanovništva i jedan odsto teritorije, dok je u Ukrajini 41 odsto stanovništva i 34 odsto teritorije.

Najveća smrtnost od gladi zabeležena je u centralnim šumsko stepskim delovima Ukrajine, koji nisu imali ključnu ulogu u proizvodnji žitarica, a u Rusiji u glavnim regionima za proizvodnju žitarica.

Najviše Ukrajinaca je stradalo u sadašnjim oblastima Harkovskoj, Kijevskoj, Poltavskoj, Sumskoj, Čerkaskoj, Dnjepropetrovskoj, Žitomirskoj, Vinickoj, Černigovskoh i Odeskoj.

One su tada ulazile u sastav Ukrajinske SSR.

Institut za demografiju veruje da je broj umrlih u ukrajinskim regionima od 10 odsto do 20 odsto ukupnih gubitaka.

Oko 81 odsto umrlih od gladi u Ukrajini bili su Ukrajinci, 4,5 odsto Rusi, 1,4 odsto Jevreji i 1,1 odsto Poljaci.

Među žrtvama je bilo i mnogo Belorusa, Bugara i Mađara.

Istraživači primećuju da raspodela žrtava gladomora na osnovu etničke pripadnosti odgovara nacionalnoj raspodeli seoskog stanovništva Ukrajine.


Pogledajte video: Na svetu ima hrane za sve - zašto su onda milioni gladni


4. Gde nije bilo Gladomora

Prema podacima ukrajinskog istoričara Stanislava Kulčickog, u jesen 1932. u Ukrajini je bilo skoro 25.000 kolhoza (kolektivnih zadružno poljoprivrednih gazdinstava u bivšem SSSR-u), kojima je vlast predstavila precenjene planove o centralizovanoj proizvodnji žitarica.

Uprkos tome, 1.500 kolektivnih gazdinstava je moglo da ispuni ove planove i nije dospelo pod kaznene sankcije, tako da na njihovim teritorijama nije bilo smrtnosti usled gladi.

Dvadesetih i tridesetih godina 20. veka novine su redovno objavljivale spiskove okruga, sela, kolhoza, preduzeća ili čak pojedinaca koji nisu ispunili svoje planove spremanja proizvoda.

Prema dužnicima koji bi dospeli na „crne liste" (za razliku od „crvenih lista" koje su bile počasne liste) primenjivane su razne novčane kazne i sankcije, pa čak i direktne represije nad čitavim radnim kolektivima.

U godinama gladi ako bi selo dospelo na „crnu listu" to bi značilo presudu za njegove stanovnike.

Regionalna predstavništva Centralnog komiteta Komunističke partije Ukrajine imala su pravo da dodaju sela i kolektive na takav spisak, na osnovu predloga regionalnih i seoskih jedinica. Drugim rečima, formalno je to bila inicijativa odozdo.

Sistem „crnih spiskova", osim Ukrajine, funkcionisao je i u Kubanjskoj regiji, Povoložju, na Donu, u Kazahstanu, teritorijama na kojima je živelo mnogo Ukrajinaca.

Spisak naselja koja su se našla na „crnim spiskovima" 1932. i 1933. godine možete naći ovde.

Glad nije zahvatila ukrajinske zemlje Galiciju, Voliniju, Zapadno Podolje, koje su 1932. i 1933. bile deo Poljske, kao ni tadašnju rumunsku Bukovinu i čehoslovačko Zakarpatje.

Takođe nije stradao ni Krim, koji je tada pripadao RSFSR.



5. Djurante i prvo pominjanje u štampi

Jedan od prvih koji je pisao o gladi u SSSR bio je engleski novinar Malkom Mageridž, u decembru 1933. godine, piše istraživač Stanislav Kulčicki.

U tri članka u novinama Mančester Gardijan, novinar je opisao deprimirajuće utiske sa svojih putovanja po Ukrajinu i po Kubanju, govoreći o gladi među seljacima.

Mageridž je predstavio masovnu smrt seljaka iako nije naveo konkretne cifre.

Nakon njegovog prvog članka, sovjetska vlada je zabranila stranim novinarima da putuju po teritorijama koje su bile pogođene glađu.

U martu 1933. godine 27-godišnji britanski novinar Geret Džouns otputovao je u SSSR kako bi intervjuisao Staljina.

Tokom putovanja posetio je Ukrajinu i zabeležio strahote koje su se tamo događale.

Krajem marta 1933. godine, Džouns je objavio članak „Nema hleba" o gladi u Ukrajini, koji su ponovo objavile novine Mančester Gardijan i Njujork Ivning Post.

Tokom 2019. godine izašao je film Agnješke Holand „Cena istine" o tragičnoj sudbini Gereta Džounsa i gladi.

U britanskom parlamentu je 1934. godine održana specijalna rasprava o Gladomoru.

Senzacionalna otkrića Mageridža pokušao je da opovrgne Volter Djuranti, dopisnik iz Moskve.

Njegova beleška je glasila „Rusi gladuju ali ne umiru od gladi."

foto
BBC
Naslov - „Nema hleba", podnaslov - „Geret Džons je čuo krik gladi širom Ukrajine, nekadašnje žitnice Rusije"

Kada su druge američke novine počele da pišu o ovom problemu, Djuranti je potvrdio činjenicu masovnih smrti usled gladi.

Djuranti je takođe poznat po tome što je jedini strani novinar koji je uspeo da napravi intervju sa Staljinom.

Dobio je Pulicerovu nagradu za seriju članaka i kratkih priča o prvoj staljinističkoj petoletki (petogodišnjem planu obnove).

U Ukrajini su neki aktivisti zahtevali da Pulicerov komitet posthumno oduzme Djurantiju ovu prestižnu nagradu, ipak to se nije dogodilo.

6. Zvanično priznanje

Sama reč „gladomor" prvi put se pojavila 1978. godine u štampanim radovima ukrajinskih emigranta koji su živeli u Kanadi i SAD. U to vreme istoričarima u SSSR bilo je dozvoljeno da se govori samo o „poteškoćama sa namirnicama", ali ne i o gladi.

Reč „gladomor" prvi put se čula iz usta partijskog zvaničnika u decembru 1987. godine.

Tada je prvi sekretar Centralnog komiteta KPSS Vladimir Šerbicki, držeći govore na proslavama povodom 70-godišnjice postojanja SSSR, priznao činjenicu o postojanju velike gladi 1932. i 1933. godine.

Kada su započete sve otvorenije rasprave o toj temi, 1990. Centralni komitet Komunističke partije Ukrajine odobrio je objavljivanje knjige „Glad 1932. i 1933. godine u Ukrajini: očima istoričara, jezikom dokumenata".

Prema rečima istoričara Stanislava Kulčitskog, stvarni tiraž izdanja bio je samo 2,5 hiljade primeraka i postao je bibliotekarski raritet.

Prvo profesionalno književno delo o gladi bilo je „Žuti knez" Vasilja Barke, koje je ukrajinska dijaspora objavila 1962. godine.

U SAD su 1981. objavljeni memoari ukrajinskog disidenta i sovjetskog generala Petra Grigorenka, u kojima je vrlo detaljno opisao strahote gladi i mehanizme njene primene u Hersonskoj oblasti i širom Ukrajine.

Za vreme predsednika Viktora Jušenka, 2006. godine, Služba bezbednosti Ukrajine skinula je oznaku poverljivosti sa više od 5.000 stranica državnih arhiva o gladomoru.

Kasnije je u Kijevu izgrađen veliki muzej i memorijalni kompleks u znak sećanja na žrtve masovne gladi.

Odavanje počasti sećanju na žrtve gladomora takođe je deo zvaničnog programa tokom poseta stranih delegacija Ukrajini.

7. Kažnjavanje u namirnicama

Seljacima, koji se nisu u klapali u plan obezbeđivanja žitarica i koji su dugovali državi žitarice, oduzimana je druga hrana.

Ona se nije računala kao otplata duga i bila je samo kaznena mera.

Politika kažnjavanja seljaka u naturi trebalo je da natera seljake da predaju državi navodno sakrivene žitarice, kojih zapravo nije ni bilo.

U početku su organi koji su sprovodili mere i bili zaduženi za kažnjavanje smeli da uzimaju samo meso, slaninu i krompir, ali su kasnije oduzimali i druge namirnice koje su mogle dugo da se čuvaju.

Fjodor Kovalenko iz sela Ljutenka, Gadjački okrug u Poltavskoj oblasti, pričao je: „U novembru i decembru 1932. godine uzeli su sve žitarice, krompir, sve su uzeli, čak i pasulj, i sve što je bilo na tavanu. Tako su bile male sušene kruške, jabuke, višnje i sve su ih uzeli."

Nina Karpenko iz sela Mackovci, Lubenski okrug, Poltavski region, kaže da se neki meštani u selu još uvek sećaju ljudi koji su, u ime vlasti, od svojih suseda uzimali hranu.

Specijalni odredi su pomoću metalnih alatki pretraživali čak i bašte seljaka u potrazi za zakopanom hranom.

U decembru 1932. godine, drugi generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije (boljševika) Stanislav Kosior, izvestio je Staljina: „Najveći rezultat daje primena kažnjavanja seljaka oduzimanjem namirnica. Sada se za kravu i svinju i kolhoznik i samostalni poljoprivrednik čvrsto drže.

U Povoložju i severnom Kavkazu naplata u naturi primenjivala se sporadično.

8. Zakon „pet klasova"

U avgustu 1932. godine, pod izgovorom da raskulačeni seljaci i „drugi antisocijalni elementi" kradu robu iz teretnih vozova i kolhoznu i zadružnu imovinu, Staljin je predložio novi represivni zakon o zaštiti državne imovine.

Za takve prekršaje zakon je predviđao streljanje sa oduzimanjem imovine, a pod olakšavajućim okolnostima, deset godina zatvora.

Osuđeni nisu mogli da budu amnestirani.

Represivni dokumenti su u narodu dobili naziv „zakon pet klasova", zato što je krivac za otimanje državne imovine bio praktično svako, ko je bez dozvole uzeo sa polja kolhoza nekoliko klasova pšenice.

Tokom prve godine postojanja novog zakona, na osnovu njega je osuđeno 150.000 ljudi.

Zakon je bio na snazi do 1947. godine, ali vrhunac njegove primene bio je tačno 1932. i 1933. godine.

9. Kanibalizam

Svedoci gladomora pričaju o slučajevima kada su očajni seljaci jeli tela svoje ili preminule komšijske dece.

„Kanibalizmu se stalo na put kada je sovjetska vlada [...] počela da štampa plakate sa ovim upozorenjem: „Jesti sopstvenu decu je varvarski čin", pišu mađarski istraživači Agnes Vardi i Stiven Vardi sa Univerziteta Djukejn.

Prema nekim podacima, više od 2.500 ljudi osuđeno je za kanibalizam tokom masovne gladi u Ukrajini.

Prema rečima doktora istorijskih nauka Vasilija Maročka, u prvoj polovini 1932. izolovani su pojedinačni slučajevi kanibalizma, a u drugoj polovini 1933. to je postalo masovna pojava u svim regionima Ukrajine, gde je harala glad.

„Kanibalizmu su najčešće pribegavale žene, moguće zbog toga da bi spasile porodicu, kada je najmlađe dete žrtvovano kako bi stariji preživeli. To se naročito često dešavalo u proleće", kaže Maročko.

Često su žrtve kanibalizma bila deca beskućnici, koja su lutala selima u potrazi za hranom.

Takođe je tokom tih godina pojedeno nekoliko miliona pasa i mačaka.

10. Preseljenje iz Rusije

Posle gladomora pokušali su da dovedu seljake iz drugih regiona Sovjetskog Saveza u napuštena sela.

To je učinjeno u skladu sa rezolucijom Saveta narodnih komesara SSSR od 25. oktobra 1933. godine „O preseljenju 21 hiljade porodica kolhoznika u Ukrajinu."

Prema arhivskim dokumentima, u Donjecku oblast (tada se ona prostirala i na teritoriji sadašnje Luganske oblasti), Dnjepropetrovsku (koji je delimično obuhvatala i današnju Zaporošku oblast) i Harkovsku oblast trebalo je preseliti kolhoznike iz Rusije, a u Odesku (koja se tada prostirala i na teritorijama sadašnje Nikolajevske i Hersonske oblasti) kolhoznike iz Belorusije i Rusije.

Do kraja 1933. godine iz zapadnog regiona RSFSR u Dnjepropetrovsk je poslato 109 korpusa sa ljudima i njihovim stvarima, 80 korpusa iz Centralno Crnomorske oblasti Rusije u Harkovsku oblast i 44 korpusa iz Ivanovske u Donjecku oblast.

Iz Beloruske SSR poslat je 61 korpus u Odesku oblast, a 35 korpusa sa ljudima iz regiona Gorki.

Međutim, naučnici ističu da veliki deo preseljenih nije zaživeo na novom mestu.

„Ipak, brojevi migranata iz Rusije i Belorusije nisu previše veliki. Hiljade gazdinstava u tako velikim regionima kao što su Donbas i Slobožanščina nisu baš impresivne", kaže istoričar Stanislav Kuljčicki.

Prema njegovim rečima, prema istraživanju Instituta za istoriju Nacionalne akademije nauka Ukrajine, više od polovine onih koji su se preselili iz Rusije na teritoriju Ukrajine od 1933. do 1934. godine vratilo se nazad u Rusiju.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Mr. No

    28.11.2021 07:50
    Kuda plovi ovaj brod
    Nije problem ni u komunizmu ni kapitalizmu, problem je ko ga i na koji način sprovodi, primenjuje i koja budala tj. umobilnik je na vlasti. Svaki sistem može da bude prosperitetan ili genocidan, zavisi koliko je vlast iskvarena i bolesna.
  • /

    28.11.2021 07:34
    /
    jel ovo bbc ili rt.
    sada cemo da aboliramo rusiju kao nije to nista i drugi su umrli od gladi.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC