Za tim koji će ući u fudbalsku istoriju sa nadimkom Besmrtni, bio je to jeziv podsetnik na krhkost ljudskog života.
Dana 10. novembra 1988, Milan Ariga Sakija igrao je protiv Crvene zvezde na stadionu Marakana u revanš meču drugog kola Kupa evropskih šampiona.
Utakmica - ponovljena od prethodnog dana nakon prekida zbog magle - dobila je užasan preokret neposredno pre poluvremena.
Ukupni rezultat je bio 1:1 (ukupno 2:2) - kada se defanzivac Crvene zvezde Goran Vasilijević sukobio sa Robertom Donadonijem iz Milana.
Saki, u nedavno objavljenim memoarima Besmrtnici, opisuje incident.
„Vasilijević je silovito uleteo u Donadonija, udarivši ga glavom i laktom u isto vreme", piše italijanski trener.
„Roberto je udario o zemlju, nokautiran. To su bili trenuci istinskog užasa: izgledao je mrtav. Igrači su mahali rukama i hvatali se za glavu."
Dok je Donadoni ležao ničice, Anđelo Pagani, maser Milana, prvi je dotrčao do njega.
Uspeo je da otvori usta igrača - ukočena zbog preloma vilice - i oslobodi jezik koji je zatvarao grlo i pretio da će ga ugušiti.
Lekar Milana Ginko Monti, sledeći na licu mesta, primenio je veštačko disanje.
„Roberto nije pokazivao znake života, a onda je počeo da udara nogama o zemlju, što se često dešava ljudima koji su pretrpeli traumu lobanje", piše Saki.
Donadonijevi saigrači su gledali užasnuto.
Legendarni defanzivac Milana i Italije Paolo Maldini prisetio se sudbonosnog trenutka:
„Bio je plav, širom otvorenih očiju i udarao je nogama kao životinja u klanici".
Marko van Basten, legendarni holandski napadač, dotrčao je do klupe Milana vičući „Doktore! Doktore!" pre nego što je potražio utehu u naručju generalnog menadžera Paola Taveđe i briznuo u plač.
Van Basten nije želeo da nastavi igru, ali ga je trenerski tim Milana ubedio u to, pošto je Donadoni odnesen na nosilima i odvezen u bolnicu.
Šokirani Milan vratio se u svlačionicu na poluvremenu.
Onda su čuli saopštenje preko razglasa koje je izviždala domaća publika.
Kada je ista najava objavljena na italijanskom, razumeli su.
Saki objašnjava:
„Spiker je želeo da umiri fanove koji su gledali Donadonija kako leži na travnjaku dugo i nepomično, tako što im je rekao dobre vesti koje stižu iz bolnice.
Roberto je došao svesti i, osim te slomljene vilice, činilo se da veća šteta nije bila pričinjena. Navijači Crvene zvezde izviždali su dobre vesti o njegovom zdravlju."
Igrači Milana, među kojima je i Rud Gulit, bili su besni.
Gulit je zamenio povređenog saigrača i toliko se mučio sa povredom leve butine da je trebalo da igra tek 45 minuta.
Na kraju je odigrao celo drugo poluvreme plus produžetke i penale.
Saki opisuje Holanđanina kao „našu hrabrost, našeg generala u borbi".
Bila je to bitka.
Uprkos neprijateljstvu sa tribina, Milan je nastavio da napada.
Njihov kapiten Franko Barezi prenosio je smirenost i veru dok su tražili pobedonosni gol.
„Svaki put kada bi poveo loptu, pakleni plamen je napravio put", piše Saki.
Ali iscrpljeni Milan nije mogao ponovo da postigne gol i, sa ukupnim rezultatom 2:2, meč je otišao u penale.
Stojković je doneo vođstvo Zvezdi, a Barezi je uzvratio za Milan.
Robert Prosinečki postigao je drugi pogodak za domaće.
Onda je zakoračio Van Basten.
Saki: „Van Basten je krenuo ka lopti tom labudovom elegancijom. Jedva ju je dotakao, ali je ona odletela - snažno i neuhvatljivo - u gornji desni ugao. Savršeno izvođenje.
Imao sam osećaj da je cela Marakana zaleđena ovom izložbom samopouzdanja i tehnike."
Taj pogodak je možda bio odlučujući trenutak u jedanaestercima.
Dejan Savićević je izveo penal za domaću ekipu slabim šutem koji je odbranio golman Đovani Gali pre nego što je Čiko Evani doveo Milan u vođstvo od 3:2.
Kada je Mitar Mrkela promašio za Crvenu zvezdu, Frank Rajkard je istupio sa šansom da italijansku ekipu odvede u četvrtfinale Kupa evropskih šampiona.
Saki je okrenuo leđa, ne mogavši da gleda.
„Kroz apsolutnu tišinu Marakane, čuo sam tup udarac lopte koja je udarila u stativu", priseća se.
„Krv mi se ledila u žilama. Ali pošto je pogodila okvir gola, lopta se otkotrljala u mrežu. Nikada nisam zaboravio zvuk te stative - himna sreći."
„Utrčao sam na teren i grlio svakog svog igrača redom. Pobedili smo Crvenu zvezdu, ali i pretrpeli nepravdu, nasilje, provokacije.
Pljuvali su nas u lice, policajac je pustio vučjaka na Alesandra Kostakurtu. I ipak smo bili jači od svega i svih."
Ipak, radost igrača Milana ublažio je susret saigrača sa smrću.
U kasnijem intervjuu za Gazeta Delo Sport, Donadoni se prisetio scene u bolnici.
„Prva jasna slika koju imam je buđenje u bolničkoj sobi", rekao je on.
„Sa mnom su bila dva gospodina: jedan je bio neizlečivo bolestan i stalno me je pitao kako sam, drugi je pao sa trećeg sprata.
Nije imao kost na mestu, ali je gulio mandarine i iscedio sok preko mojih usana jer sam bio u mnogo težem stanju, ali su bili zabrinuti za mene kao da je meni pomoć bila najpotrebnija: divan način da objasnim koliko sam imao sreće."
„Ono što me je najviše pogodilo kada sam pregledavao slike incidenta je reakcija mojih saigrača, koji su bili vidno uplašeni i zabrinuti.
Odmah su shvatili težinu trenutka. Iz ovih stvari se vidi veliki osećaj pripadnosti i prijateljstva koji vas veže za saigrače."
Ogorčenost koju je Milan osećao zbog ophođenja u Beogradu utihnula je kada su i trener Crvene zvezde Branko Stanković i Vasilijević posetili Donadonija u bolnici.
Sjajni predsednik Milana Silvio Berluskoni poklonio je igraču skupu sliku posle tolike muke, ali Saki je taj koji je oslikao najživopisniji portret.
„Roberto je uvek davao apsolutni maksimum u svakom minutu meča ili treninga", piše on.
„On je dao najbolju moguću interpretaciju mog koncepta napornog rada i osećaja dužnosti. Zbog toga su ga saigrači zvali 'Koščati'. Nikada se nije predavao.
„Bio je heroj. Ne zato što je završio u bolnici.
Bio je heroj na način koji je definisao Romen Rolan - francuski pisac koji je 1915. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. 'Heroj je neko ko radi ono što može'."
„Slažem se sa ovim osećanjem, i koristeći ga, mogu reći da sam trenirao tim heroja koji je potom postao besmrtan."
Posle pobede nad Crvenom zvezdom, Sakijev tim se nije zaustavio.
Postigli su jedanaest golova i primili samo jedan protiv sledeća tri evropska protivnika te sezone.
Verder iz Bremena je poražen u četvrtfinalu, a Real Madrid u polufinalu, pre nego što je u finalu savladana Steaua iz Bukurešta sa 4:0.
I sledeće godine su ponovili trijumf u Kupa evropskih šampiona, pobedom od 1:0 nad Benfikom 1990. godine, čime su održali legendu.
Međutim, kao što je to jedno veče u Beogradu pokazalo, Milanovi „Besmrtnici" demonstrirali su hrabrost u ekstremnim nedaćama, ali i lepotu fudbala."
Pogledajte video o peharu prvaka Evrope na stadionu Crvene zvezde
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.
.jpg "Gradska vlast osniva još osam predškolskih ustanova, više mesta za direktore")
Komentari 3
Pablo Gavirija
Nick
Uvek bili i ostali divljaci kao i 99% srpskih navijaca. Kako srpski klubovi i dalje igraju evropska takmicenja je ogromna misterija.
djenkinim stopama
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar