Ako pitate prijatelje i poznanike, shvatićete da je malo ko uopšte zna da je u istoriji jugoslovenske avijacije bilo žena.
Nije ni čudo, pošto se u literaturi gotovo ne pominju.
Mario Hrelja, beogradski kolekcionar predmeta vezanih za istoriju jugoslovenske avijacije, brižljivo čuva stare fotografije, dokumenta i knjige - svedočenja da su žene od samih početaka letenja na Balkanu išle na kurseve, dobijale dozvole i uspešno se bavile sportskim letenjem.
U udžbenicima ih, međutim, nema.
„U Prvom svetskom ratu nije bilo nijedne pilotkinje, a u Drugom je letela samo jedna", navodi Mario Hrelja, autor više istorijskih izložbi i knjiga o avijaciji u Jugoslaviji, za BBC na srpskom.
Sve do osamdesetih godina prošlog veka, žene nisu mogle formalno da se školuju za avijatičarke.
Zato su letele na marginama istorije, o čemu govore uzbudljive životne priče, svedočanstva ženske hrabrosti i upornosti.
Na Balkanu, žene i avioni su se prvi put našli u istoj rečenici početkom prošlog veka.
Bilo je to svega nekoliko godina nakon što su američka braća Rajt u decembru 1903. godine izvela prvi uspešan let avionom.
Međutim, žene tada nisu sedele za komandama, već na zadnjem sedištu.
„Žene u avijaciji se na Balkanu prvi put pominju između 1911. i 1913. godine, kao saputnice letovima koje su pioniri avijacije organizovali u Beogradu", kaže Hrelja, proučavalac istorije avijacije i nastavnik letenja.
Jedan od pionira bio je ruski pilot Boris Masljenjikov, koji je „bio sin bogataša i imao svoj avion".
Hrelja dodaje da, prema pisanju beogradskih novina, prva žena koja je putovala sa ruskim pilotom „čak nije ni bila Srpkinja".
„Sa Masljenjikovom se provozala supruga ruskog diplomate, a štampa ju je proglasila prvom ženom u Kraljevini Jugoslaviji koja je putovala avionom", navodi.
Prvoj Srpkinji koja se otisnula u plave visine istorija pamti samo prezime.
Bila je to izvesna gospođica M. Živković, koja je pre Prvog svetskog rata sela u avion sa Masljenjikovom, navodi se u knjizi „Žene piloti" Ljudmile Jovanović.
Hrelja dodaje da su se žene pojavljivale kao kume na ceremonijama krštenja aviona.
„Avioni su dobijali i muška i ženska imena, tu nije bilo pravila", navodi.
Okupljanja, krštenja aviona i lakoću letenja vikendom privremeno je prekinuo početak Prvog svetskog rata 1914. godine.
Srbija je sukob dočekala sa „četiri aviona, dva balona i šest pilota", piše RTS.
Među njima nije bilo žena.
„Niko u srpskoj vojsci nije ni razmišljao o tome da bi žene mogle da nauče da lete", ističe Hrelja.
Video: Priča o Milevi Ajnštajn
U jesen 1930. godine, Društvo rezervnih letača objavljuje oglas u listu Politika za prijem u civilnu pilotsku školu u Beogradu.
U pitanju je bila škola motornog letenja, a žene su bile dobrodošle da se prijave.
Na konkurs su se javile tri devojke - Kristina Gorišek iz Slovenije, Danica Tomić iz Beograda i Zagorka Plećević o kojoj istraživači koji su se do sada bavili ovom temom nisu uspeli da pronađu nikakve podatke.
Upis u školu značio je priliku da jedna od njih uđe u istoriju kao prva žena u Jugoslaviji koja je pilotirala avionom.
Kristina Gorišek dolazila je iz malog grada u Sloveniji i nije bila iz uticajne porodice.
Njena drugarica iz klupe Danica Tomić bila je supruga tadašnjeg komandanta 6. vazduhoplovnog puka Miodraga Tomića, učesnika Prvog svetskog rata.
Gorišek se rodila u malom mestu Mekina kod Stične u Sloveniji, završila je trgovačku školu i radila u trgovini.
Navodno je, „više iz šale nego iz zbilje", preko nekog slovenačkog ministra zamolila da joj se nađe „pristojno zaposlenje".
Tako je uspela da pređe u Beograd i zaposli se u pošti, pa se prijavila na konkurs u školi letenja.
Polaznice su prvo prošle teoretsku obuku, a zatim počele da se obučavaju na avionima.
Spontano i neplanirano, Kristina Gorišek je još tokom obuke, 9. novembra 1933. postala prva žena u Jugoslaviji koja je samostalno letela avionom.
Jednog lepog jesenjeg dana 9.11.1932. godine, nastavnik je sa učenicom napravio let.
Kristina nijednog trenutka nije očekivala ništa posebno.
Kada su sleteli, nastavnik je iznenada iskočio iz aviona i rekao Kristini da poleti i pokaže šta zna.
Ona nije mogla da poveruje njegovim rečima, ali znak zastavice upozorio ju je da mora da poleti.
Dodala je gas i našla se sama između neba i zemlje, a školski krug izvela je bez greške.
Na vreme je oduzela gas i mirno, bez ikakvog poskakivanja, sletela na određenu tačku.
Na putu dok je rulala ka hangaru, zaustavila ju je bela zastavica.
Začudila se neobičnom znaku i videla da nastavnik ide prema njoj da bi se popeo u avion.
Tako su zajedno dorurali do hangara.
Počela su čestitanja i saznala je da je prva žena u Jugoslaviji i na Balkanu koja je samostalno letela avionom.
Mnogobrojni novinari iznenada su pokazali interesovanje da pišu o Kristini.
Izvor: „Žene piloti", Ljudmila Jovanović
Događaj sa časa letenja „naljutio je komandanta Tomića i njegovu ženu Danicu", tvrdi Mario Hrelja.
„O tome znamo na osnovu članaka u novinama", dodaje.
Kako su sve tri polaznice uspešno završile pilotsku obuku krajem 1933. godine, ostalo je da se dodele dozvole.
„Kako bi se smirile strasti, dogovoreno je da Danica bude prva kojoj će dozvola biti uručena", kaže Hrelja.
Tako je istorija zapamtila Danicu Tomić kao prvu Jugoslovenku koja je stekla zvanje turističkog pilota.
Kristina Gorišek se, prema knjizi „Žene piloti", šest godina nakon svog istorijskog poduhvata udala za izvesnog Dragutina Novakovića koji se „nije slagao sa njenim letenjem".
Sledeća obuka škole motornog letenja, za koju se pouzdano zna da je među polaznicama bilo žena, završena je 1939. godine u Smederevskoj Palanci.
Dala je tri pilotkinje - Jelena Stefanović iz Petrovca na Mlavi, Milka Blaćanin iz okoline Kragujevca i Olga Andrasura iz Petrinje u Hrvatskoj.
„Verovatno se i u drugim pilotskim školama koje su postojale radile i obučavale i devojke, ali o tome nema sačuvanih podataka", navodi Ljudmila Jovanović u svojoj knjizi.
Tridesetih godina, u periodu između dva rata, postaje popularna druga, jeftinija vrsta letenja - bez motora, na jedrilicama.
Hrelja kaže da su se jedriličarstvom bavili u Beogradu i Zagrebu, a manjim delom i u Ljubljani.
„To je, pre svega, bio sport i ljudi su se njime bavili pre svega iz ljubavi i unutrašnje potrebe za letenjem", priča.
Kako dodaje, u krugu jedriličara kretali su se viđeniji ljudi, poput poznatog hrvatskog fizičara Stjepana Mohorovčića, koji je bio predsednik Udruženja rezervnih avijatičara Kraljevine Jugoslavije.
Prvi let balkanske žene na jedrilici desio se u Zagrebu.
Hrelja navodi da je upravo je fizičareva supruga, Iva Mohorovičić, „krajem 1930. ili početkom 1931. godine" postala prva žena koja je upravljala jedrilicom.
U intervjuu za list Prijatelj avijacije, Iva Mohorovčić 1932. godine odgovara na pitanje kako se osećala kada je prvi put poletela na bezmotornom avionu.
„Ta znate i sami, posve je nešto drugo avijon, a posve drugo jedrilica", lakonski je rekla pilotkinja.
Budući jedriličari inače su pohađali posebne obuke, a instruktori ovog sporta školovali su se mahom u Nemačkoj, kaže Hrelja.
Na kraju obuke, kandidati koji uspešno ispit dobijali su diplome od A, kao najnižeg, do C kao najvišeg stepena.
Osim diplome C obično, postojalo je srebrno, zlatno, a nešto kasnije i dijamantsko C, koje se dobijalo za desetine i stotine kilometara jedrenja na velikim visinama.
U Beogradu, uprava Aerokluba Kraljevine Jugoslavije (AKJ) 1932. godine raspisuje konkurs za prijem kandidata (i kandidatkinja!) na jedriličarsku obuku, navodi Hrelja.
Na nju se prijavila jedna žena - Olga Jeleškijević, koja je stekla A diplomu.
Tako je zvanično postala prva jedriličarka u Jugoslaviji.
Entuzijasti u mnogim manjim gradovima osnivaju jedriličarske grupe koje su, na primer, postojale u Subotici, Vršcu, Kragujevcu i drugim mestima.
Velikih zamah u jedriličarstvu dešava se posle predratnih Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine, navodi Hrelja.
„Tada je dogovoreno da jedriličarstvo od 1940. postane olimpijski sport, pa je država imala interes da ulaže", objašnjava.
Međutim, dodaje Hrelja, letenje i dalje nije spadalo u „ženska posla".
To potvrđuje i Ljudmila Jovanoviž, koja u knjizi navodi da je u međuratnom periodu „bilo je pravo čudo da devojke lete, a tek kakvi su bili problemi sa roditeljima jer je bila sramota da devojke lete".
Kragujevčanka Milka Blaćanin-Hamza imala je 15 godina kada se 1935. učlanila u jedriličarsku grupu „Orao".
Kada je 1939. godine Pilotska škola u Smederevskoj Palanci raspisala konkurs, Milka je odlučila da se prijavi.
„Zar da mi se ljudi smeju, da to čudo vozi devojka", rekao je devojčin otac, a prema kazivanju Milke koje je objavljeno u knjizi „Žene piloti".
Kada je nakon obuke uspešno položila ispit, navodno je po završetku letenja jedan pukovnik išao od kandidata do kandidata i govorio šta je bilo dobro, a šta ne.
„Kada je stigao do Milke, samo je pitao: Da li si ti žensko", prisećala se Milka.
Drugi svetski rat otkazao je Olimpijadu i stavio tri tačke na školovanje pilotkinja na Balkanu.
U tom ratu, Srbija je imala jednu ženu - Mariju Draženović Đorđević.
Kakva je bila Marijina uloga u Drugom svetskom ratu?
U pojedinim medijima, Marija Draženović-Đorđević pominje se kao prva ratna pilotkinja u Kraljevini Jugoslaviji.
Rođena je u Borovu, u Hrvatskoj, a nosila je nadimak „gospođica avijatičarka".
Na obuku se prijavila kao četrnaestogodišnjakinja, „bez znanja roditelja".
Pre nego što se ovenčala ovim epitetom, izvela je još jedan podvig, postavši najmlađa turistička pilotkinju u zemlji kada je imala samo 15 godina, navodi se u knjizi „Žene letači".
Bilo je to 1939, u godini kada je počeo Drugi svetski rat.
Marijina porodica je iz Borova prebegla u Šabac, a tinejdžerka se privremeno odrekla letenja.
Kada je pred kraj rata, 1944. godine, upućen je poziv bivšim vazduhoplovcima da se jave u pilotske baze u Zemunu i Pančevu.
Marija, koja je do tada napunila 21 godinu, javila se na konkurs i tako postala „jedina žena u stroju", piše Jovanović.
Kako dodaje, „Marija se osećala obespravljeno, jer su samo muškarci leteli na borbene zadatke".
Zato je, navodi Jovanović, ubedila jednog komandanta da je povede na ratni zadatak.
„Marija je prva žena ratni pilot u vazdušnom ešalonu ratnog lovačkog puka sa 60 ratnih letova, upisanih u njenoj letačkoj knjižici", piše.
Hrelja, međutim, napominje da je Draženović-Đorđević „imala kurirske zadatke, a nema nijednog dokaza da je učestvovala u borbama".
Do poslednje četvrtine prošlog veka, žene nisu imale priliku da se formalno školuju za avijatičarke.
Prvu generaciju vojnih pilotkinja Jugoslavija je počela da školuje tek u poslednjoj deceniji svog postojanja, 1984. godine.
One su bile polaznice Škole rezervnih oficira avijacije u Zadru, a ostala je sačuvana jedna pesma koju su sastavile.
Pitate nas što smo došle
Pitate nas kud smo pošle
Kako nam je u koloni
I u plavoj uniformi.
Kazaćemo sada svima
To je naša domovina
I u nama srce bije
Za zastavu što se vije.
Čuvaćemo s puno snage
Sve predele naše drage
Svaki kamen, svaku reku
I planinsku jasnu jeku.
Nebo plavo
More drago
Mir i sreću
Što imamo.
Izvor: knjiga „Žene letači Jugoslavije", Ljudmila Jovanović (2009)
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar