Vitki muškarac sede brade, sa fotoaparatom obešenim oko vrata i hladnim čelikom pištolja na slepoočnici, stoji na obodu ratom razorenog hrvatskog grada Vukovara.
Godina je 1991. i grupa srpskih dobrovoljaca se upravo vratila sa fronta.
„Jedan od njih je bio pripit, izvadio je pištolj, uperio mi u slepoočnicu i rekao 'dosad nisam ubio nijednog fotografa, ti ćeš biti prvi'", priseća se Dragoljub Zamurović u razgovoru za BBC na srpskom.
„Blizu je stajao njegov komandir, ja ga pogledam, mislim sad će da ga ukori ili tako nešto, a on mu kaže - 'nemoj, Mile, nije lepo'", dodaje uz osmeh.
U narednih deset godina Zamurović i njegovi objektivi ispratiće sve najvažnije događaje u bivšoj Jugoslaviji, iz koje je bio zvanični dopisnik francuske agencije Gama.
„Prva reportaža je bila o Međugorju (selu u Bosni i Hercegovini, poznatom po navodnom ukazanju Device Marije), ali onda su počeli ratovi, demonstracije..."
„Snimajući sve te događaje, video sam ih iz bližeg odstojanja nego drugi ljudi", kaže on.
Njegove fotografije, popisane pseudonimom „Art Zamur", ilustrovale su neke od najvećih i najpoznatijih medija sveta - od Njujork tajmsa, preko Tajma, do Nacionalne geografije.
Danas je u penziji, priče i fotografije iz bogate karijere objavljuje na Fejsbuku, a nedavno je odlučio i da ih sakupi u knjige „Sećam se" i „Sećam se 2".
Prva je kolekcija „najinteresantnijih fotografija iz svih fotoreportaža" u karijeri dugoj više decenija, dok se druga se bavi samo ratovima, protestima i sukobima u Jugoslaviji.
„U životu nisam pričao kao poslednjih godina", navodi 76-godišnji Zamurović.
„Zbog ovih knjiga sam propričao... Pisao sam, pa se setio mnogih stvari, ali nisam istoričar, pišem samo ono što sam video."
Zamuroviću je zbog izveštavanja više puta bio ugrožen život, ali za sebe kaže da „nije nešto naročito hrabar".
„Plašljiv sam, ali želja za fotografijom koja će biti drugačija često savlada taj strah", objašnjava, ispijajući polako čaj.
„I onda kažem sebi 'dobro, neće valjda meni da se desi'... I imao sam sreće da se ne desi."
Taj 9. mart 1991. godine poznat je po - tenkovima.
Reč je o velikom, antirežimskom protestu opozicionih stranaka na centralnom beogradskom Trgu republike.
Tražene su ostavke generalnog direktora Televizije Beograd, kao i ministra policije, što je bio prvi skup protiv protiv režima Slobodana Miloševića koji je nekoliko meseci ranije postao predsednik Srbije.
Došlo je do žestokog sukoba policije i demonstranata, koji su odneli dva života.
„U jednom trenutku, skočio sam na neku žardinjeru, pored mene je bilo još nekoliko fotoreportera i baš prema nama su išla policijska kola sa vodenim šmrkom.
„Mlaz vode je išao sa leva na desno, moje kolege su poskakale da ih ne isprska, ali ja sam imao plastičnu jaknu i kapu, pa sam rekao sebi 'nek prska, šta bude, nek bude'.
„I mlaz je išao sve do mene, onda je prestao, preskočio me i metar-dva kasnije nastavio da prska", navodi fotograf, pokazujući rukama oko sebe.
Dugo je, kako kaže, razmišljao da li je to bilo slučajno ili je reč o milosrdnom policajcu.
„Verovatno da nije hteo da me isprska", dodaje.
Na kraju su poslati tenkovi Jugoslovenske narodne armije (JNA) da uspostave red, a Zamurović kaže da je „imao sreće da bude uvek tamo gde se nešto dešava".
„Imao sam slike i govora političara i prskanja i sve moguće jurnjave, tenkova, udaranja, jednu gde 12 policajaca tuče jednog demonstranta... To je tada bilo uobičajeno."
Nekoliko meseci kasnije, Zamurovića su iz Game pitali da li bi išao na hrvatsko ratište.
„Direktor je rekao je da razume ako odbijem, jer nisam ratni reporter, ali da je to nešto što ceo svet traži - svi su imali fotografije sa hrvatske strane, ali ne sa srpske."
Hrvatska je u junu 1991. proglasila nezavisnost od SFRJ i ubrzo počinje krvavi sukob sa lokalnim Srbima, koji su proglasili Republiku Srpsku Krajinu (RSK) i vojnicima JNA.
„Otišao sam da vidim, baš me zanimalo, nikada nisam bio na frontu", kaže Zamurović.
„Mislio sam trajaće dva-tri dana, pa će proći."
Jedan od prvih na udaru bio je Vukovar, grad na obali Dunava, na samoj granici Srbije i Hrvatske, koji je nedeljama svakodnevno granatiran.
Grad je na kraju pao u ruke srpskih snaga, među kojima je bilo i paravojnih jedinica.
„Ušli smo u Vukovar sa vojskom i svuda po gradu su bili leševi, u jednom dvorištu sigurno stotinak, izvodili su ljude iz podruma", navodi Zamurović.
Osećao se, kaže, kao hirurg kad operiše.
„Nisam uopšte imao osećaj da su to ljudi, već scene iz nekog filma.
„Dok sam ih gledao kroz aparat, kao da sam gledao film... Tek kada sam se vratio za Beograd, razvio slajdove i stavio ih na sto da ih gledam, pripalo mi je muka."
Jednu scenu posebno pamti.
„Tu je bio jedan od dobrovoljaca kog sam poznavao, radio je na beogradskoj pumpi.
„Prišao mi je i pokazao ruku, krvavu i natečenu", kaže i pokazuje na desni dlan, pritiskajući ga palcem, kao da mu ta slika i dalje dolazi pred oči.
„'Ja stojim i, kako ko izađe iz podruma, tako ga odalamim da tresne na pod', rekao mi je.
„Iz čista mira ih je udarao... To mi se zgadilo, više nikada nisam išao na tu pumpu."
Rat u Hrvatskoj trajao je sve do 1995. godine i Zamurović je veći deo ispratio.
Prilikom jedne razmene zarobljenika 1993. čak je slučajno prešao liniju fronta i nije mogao da se vrati nazad.
U Savrašu (malom mestu u istočnoj Slavoniji) bilo je dvadesetak autobusa sa hrvatskim zarobljenicima.
Kroz prozor sam video da su primoravani da drže glavu među kolenima, dižu ruku sa tri prsta i pevaju „ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala".
Ko to nije radio, tukli su ga.
Razmišljao sam kako da napravim sliku koju drugi nemaju i jedna od ideja je bila da uđem u autobus i slikam šta se dešava, ali da se kroz prozor vidi šta se dešava izvan.
Međutim, na svakom ulazu je stajao po neki vojnik Ujedinjenih nacija (UN) i oni to nisu dozvoljavali, ali sam slučajno naleteo na jednog iz Kazanja u Rusiji, gde sam ja bio, ispričali smo se i pustio me da uđem.
Vojnici koji su bili unutra su u jednom trenutku izašli i autobus je krenuo.
„Sad je gotovo, odoh u Hrvatsku", zaprepastio sam se.
Na hrvatskoj teritoriji nije bilo novinara, samo nekoliko snimatelja, ali svi u uniformama - jedini sam bio u civilu.
Uplašio sam se da ne pomisle da sam špijun ili ko zna ko.
Tu primenim staru taktiku - pravim se da imam sve moguće dozvole.
Izašao sam iz autobusa i počeo „hi, hello", pravio se Englez, počeo sa slikanjem i niko mi ništa nije rekao, mislili su da smem.
Slikao sam tako ljude koji izlaze iz autobusa, gde su ih dočekivali njihovi, pa ljude koji su ulazili u autobus - srpske zarobljenike.
Kada je to bilo pri kraju, primetio sam da jedan od njih hramlje.
„Šta je, šta hramlješ, juče nisi hramljao", rekao mu je jedan oficir.
A ovaj mu kaže „dobro ti znaš zbog čega, celu noć ste nas tukli u podrumu".
I tu sam video tu malu razliku između Srba i Hrvata.
Na srpskoj strani je bilo novinara svuda, pa i pored autobusa, i zatvorenike su tukli tako da svi vide.
Na hrvatskoj strani toga nije bilo, svi vojnici su bili uštirkani, lepo doterani, niko nikoga nije tukao, ali ranije u podrumu...
Pokušao sam da uđem u autobus da se vratim nazad, ali jedan oficir kaže nema šanse.
I šta da radim, sa zatvorenicima uđem u jedan šator Crvenog krsta, sakrijem i aparate i sebe u gomili i sa tom kolonom uđem u autobus.
Tako sam se vratio.
Rat se iz Hrvatske veoma brzo proširio na multietničku Bosnu i Hercegovinu, gde je dobio najstrašnije zamahe.
Počela je i troipogodišnja opsada Sarajeva, tokom koje je život izgubilo više od 10.000 ljudi, među kojima i 1.601 dete.
Dok gleda fotografije iz tog perioda, Zamurović posebno zastaje na slici Boška i Admire, ljubavnog para različitih nacionalnosti, koji je postao jedan od simbola rata.
Pokušali su 1993. da izađu iz grada, ali su ubijeni na ničijoj zemlji.
Njihova tela danima su ležala ostavljena na ulici jer nijedna strana nije preuzela odgovornost.
„Uh, to je najtužniji događaj koji sam doživeo", kaže Zamurović kratko uz uzdah.
„Kažu da je prvo pogođen Boško, koji je pao mrtav, a onda je pogođena Admira koja je ranjena i ona se nekako dovukla do njega, zagrlila ga i umrli su zajedno."
Za svako fotografisanje oko Sarajeva, kaže, morao je da se javi pres centru Vojske Republike Srpske (VRS), kako bi dobio neophodne dozvole.
„Tu je glavna bila ćerka Radovana Karadžića, kojoj su neke kolege redovno donosile i poklone, ali je i jedan moj dobar prijatelj napravio veliku grešku.
„Iskočila mu je u kancelariji neka mačka, on je uzme i baci kroz vrata, a to mačka Radovana Karadžića - i naravno da nije dobio dozvolu."
Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske, osuđen je 2019. godine na doživotnu kaznu zatvora zbog ratnih zločina u Bosni, među kojima i za genocid u Srebrenici.
Jedan dan je u okolinu Sarajeva došao novinar Tajma iz Amerike i mene Gama angažuje da snimam reportažu koju je on radio.
A radio je priču o Nedžarićima, delu Sarajeva gde je bio dom starih.
Nekada je tu bilo puno ljudi, a u tom trenutku ih je ostalo svega 60 staraca iz cele Jugoslavije - bilo je i Makedonaca i Slovenaca...
Bilo je tu nekada i puno doktora i medicinskih sestara, ali mnogi su ili pobegli ili su ubijeni, tako da je ostala samo jedna jedina sestra.
Ona ih je i hranila i lečila i sahranjivala, sve je bila.
VRS nam je dala čoveka da ide tamo sa nama, a do tamo smo išli nekakvim transporterom.
Kada smo ulazili, vojnik nam kaže „pre oko nedelju dana ovakav isti je pogođen zoljom, svi su poginuli, ali nadam se da neće opet".
Amerikanac je, naravno, ušao bez problema, znao je gde ide.
Onaj iz pres službe stao mirno, tri puta se prekrstio i ušao.
A ja šta ću - ako ne uđem, neće biti slika, može on da napiše šta hoće, ali slika je slika.
Tada sam se prvi put vozio transporterom, to je toliko skučen prostor...
I svi su kod očiju imali otvor od oko dva centimetara visine i desetak širine.
„Dobro, šta ako nas neko pogodi kroz otvor", pitam ovog iz vojske.
„Ništa, takva vam je sudbina... Je l' ste se prekrstili", odgovara on.
Niko nas nije pogodio, ali su se čuli udari u transporter.
„Evo, gađaju nas", kaže on.
Stigli smo do tog doma za stare, ogromne zgrade od četiri sprata, opkoljene sa svih strana, kao Sarajevo u malom.
A na četvrtom spratu zabijena velika neeksplodirana bomba.
„Znate šta, ovde idite lagano, da je ne aktivirate", kaže ona.
Išao sam polako.
„Često sam bio oko Srebrenice i obližnjeg Bratunca", nastavlja prisećanje Zamurović.
Srebrenica je tokom rata u Bosni bila izolovana enklava oko koje su se vodile velike borbe i mesto u koje je bežao veliki broj bošnjačkih izbeglica.
„Bila je tu ekipa grčke televizije i dobili smo dozvolu da se popnemo na jedan vrh odakle se vidi deo Srebrenice", priseća se Zamurović.
„Kada smo stigli gore, videli jednog čoveka kako ide sa konjem i ore.
„Onda je jedan vojnik rekao 'šta on mene provocira, sad ću da ga smaknem', a čovek iz pres službe se ubaci 'nemoj sada, tu su novinari'... Možda smo tog dana spasli jedan život."
Što je rat duže trajao, situacija u Srebrenici bila je sve teža.
Komandant odbrane grada bio je Naser Orić, kasnije optužen za ratne zločine pred Haškim tribunalom, ali na kraju oslobođen svih optužbi.
„Sećam se i jedne sahrane u Bratuncu", kaže Zamurović kratko.
Na pravoslavni Božić 1993. godine u mestu Kravica, nedaleko od Bratunca, ubijeno je četrdesetak ljudi, za šta je bio optužen upravo Orić.
„Kada su ih sahranjivali, popeo sam se u obližnju crkvu, video prozorčić i odozgo slikao... Tu fotografiju je Tajm objavio."
Veliku pažnju, dodaje, izazvala je i njegova fotografija devojke kod minobacača, pa su mu tražili posebnu reportažu o njoj.
„Ne znam zbog čega, lepa je bila - Branka Mitrović se zove, imala je malo dete i živela u Šumadiji, nekom mestu na Ibarskoj magistrali, gde sam bio.
„Pričala mi je da su muslimani pobili pola njenog sela u Bosni, a da su joj u tom trenutku i muž i otac i stric na ratištu."
Tada je navela i da se isprečila kada su hteli da streljaju zarobljenu grupu muslimana.
„Stala je ispred njih i rekla 'ne može, ubijte mene'."
Srebrenica je kasnije proglašena zaštićenom zonom Ujedinjenih nacija, ali je grad 1995. pao u ruke bosanskih Srba.
Vojska Republike Srpske je narednih dana u okolini Srebrenice ubila više od 8.000 muškaraca i dečaka, što je presudom međunarodnih sudova proglašeno genocidom.
Čim sam video da iz Srebrenice napuštaju grad, odmah sam otišao tamo.
Ispred grada sam zatekao pokvaren autobus sa ženama i decom - slikao sam ih.
Nekoliko boraca VRS je donelo hranu, vodu i davalo ženama i deci, jedan vojnik UN-a je uzeo sledovanje vode koje je dobio, išao od deteta do deteta i davao im.
Dobri ljudi uvek ostanu dobri ljudi.
Srebreničku decu su u početku izvozili kamionima i bilo ih je puno, bilo je u tim kamionima slomljenih i ruku i nogu, ugušene dece... Jako je tužno bilo to gledati.
Sećam se i jedne žene koja je rekla „sve ovo treba pobiti - kada porastu oni će nas pobiti".
Druga je prišla i odgovorila „jao, nemojte mi pričati o tome, ne mogu da spavam noću od streljanja".
Tu je bio i jedan fotoreporter, koji je zapravo više bio propagandista.
Nosio je sa sobom ogledalce i češalj i davao svakom vojniku VRS da se dotera, da ne bude ružan, zakopčavao mu dugmad, video sam jednom da i čisti cipele.
Želeo je da prikaže da su borci VRS lepi i uredni.
Posle snimanja žena i dece, poželim da uđem u Srebrenicu, što je Mladić svima zabranio, ali sam imao čoveka koji je imao vezu sa ljudima u vlasti tamo.
Sakrili su me u auto i prebacili, pola sata smo imali.
Srebrenica je bila pusta, leševi na ulicama, užasno je bilo.
U jednom trenutku su se pojavila trojica koja su na nekim kolicima gurala šporete.
Slikao sam ih i oni odmah skočili na mene „daj film, daj film" - ja im dam.
Posle su mi rekli da je Mladić posle svakog ulaska u neko mesto odobravao borcima 24 sata da uzimaju šta god žele, a da su za Srebrenicu dobili 48 sati.
Za genocid u Srebrenici osuđen je i Ratko Mladić, ratni komandant VRS.
Zamurović ga je fotografisao za intervju koji je Mladić tokom rata dao Figaro magazinu.
„Bilo mi je zanimljivo kad su ga pitali o mladosti, rekao je da se u životu nije potukao.
„'Kako nikada', pita ga novinar, 'sva deca su se nekada potukla'.
„'Ne, hteo sam da budem doktor i da lečim decu, ali moji roditelji nisu imali para, pa su me poslali u vojnu školu', kaže Mladić."
Pričao je, priseća se fotograf, i kako voli Jugoslaviju, da je od malena član Saveza komunista i „uopšte nije pominjao Srbiju".
Na kraju ih je pitao da li žele da se sa njim provozaju helikopterom i pristali su.
„Leteli smo nisko, tik iznad drveća, da nas neko ne pogodi.
„Pokazivao nam je srušene zgrade u Žepi (enklavi nedaleko od Srebrenice) i rekao da je on lično to naredio, ali da niko ne dira most, zato što je o njemu pisao Ivo Andrić.
„I njega zaista niko nije smeo da dira."
Rat u Bosni okončan je 14. decembra 1995. godine Dejtonskim sporazumom, a nekoliko meseci ranije Zamurović je fotografisao jednog njegovog potpisnika - Slobodana Miloševića.
„Došla je ekipa novinara iz Amerike i Gama me je angažovala da idem sa njima - Milošević, naravno, nije imao pojma ko sam, mislio je da sam i ja iz Amerike.
„Ne volim da portret bude samo glava, kao za ličnu kartu, već još nešto da se vidi.
„U jednom trenutku je Milošević uzeo cigaretu da zapali i ja taman da slikam, a on mi na engleskom kaže 'molim vas da me ne slikate sa cigaretom, da ne izgledam nekulturno'."
Spustio je aparat, ali je njegov portret na kraju završio na naslovnoj strani Tajma.
Slobodan Milošević optužen je pred Haškim tribunalom za ratne zločine tokom devedesetih, ali je 2006. preminuo pre donošenja presude.
Ta naslovna Tajma, dodaje fotograf, pomogla mu je i nekoliko godina kasnije kada je Miloševićev sin Marko u Požarevcu otvarao zabavni park Bambilend.
„Znao sam da ću unutra moći samo sa svim ostalim fotografima, a ne volim da budem u grupi i nekoliko dana ranije odem ja tamo, ali ponesem Tajm.
„Odem na ulaz i kažem 'zovite Marka Miloševića da mu pokažem sliku oca koju sam napravio'.
„'Vi mora da se ili jako hrabar čovek ili potpuna budala', kaže mi Marko."
Požarevac je rodno mesto Miloševića i tokom devedesetih je bio snažno uporište njegovih pristalica i mesto na kojem je Marko Milošević posebno bio moćan.
„'Dobro, ajde slikajte me kad ste tako hrabri', kaže mi on na kraju."
Međutim, to nije dugo trajalo.
„Posle dva-tri snimka, on kaže 'dobro, dosta, nisam ja (manekenka) Klaudija Šifer'."
Situacija na Kosovu počela je da se kuva već početkom osamdesetih.
Kosovski Albanci, većinsko stanovništvo tadašnje jugoslovenske pokrajine, tražili su veću nezavisnost u okviru SFR Jugoslavije, uz brojne proteste, sukobe i hapšenja.
Kada je Srbija 1989. ukinula autonomiju Kosova - garantovanu Ustavom iz 1974. - i preuzela nadležnosti i institucije pokrajine, samo su retki verovali da će doći do mirnog rešenja.
Zamurović je prvi put na Kosovu bio 1988. i pre svega pamti „bedu i jad, Titove slike i albanske zastave".
Sredinom devedesetih, situacija na Kosovu se sve više zaoštrava, da bi tokom 1998. i 1999. došlo do rata između Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i srpskih bezbednosnih snaga.
Ubrzo počinje i NATO bombardovanje Jugoslavije, a Zamurović se vraća u Beograd.
„Kad god sam video da je nešto bombardovano, odmah sam trčao tamo", navodi.
„Poznavao sam i ženu koja je radila u vojnom pres centru, ona mi je javljala šta se događa, pa i mesto gde je pao onaj nevidljivi."
Reč je o vojvođanskom selu Buđanovci, nedaleko od Rume, iznad kog je 1999. oboren američki vojni avion F-117.
„Žene su igrale na krilu kao pobednice, a neki su skidali parčiće da nose kući."
Međutim, posebno pamti događaj iz 1998. godine, kada je na Kosovu ubijen komandant OVK Adem Jašari, jedna od najkontroverznijih ličnosti kosovskog sukoba.
Za kosovske Albance je simbol otpora režimu Slobodana Miloševića, a za Srbiju vođa „terorističke grupe" koji je zloupotrebio sopstvenu porodicu koristeći je kao živi štit.
Tokom napada je ubijeno više od 50 ljudi, članova uže i šire porodice Jašari.
Išao sam da fotografišem tu sahranu, a sa mnom u kolima je bio Imre Sabo, prijatelj i fotoreporter.
Policija nije dozvoljavala, svi putevi su bili blokirani, ali smo mi jugom preko neke livade uspeli da stignemo u to selo.
Naravno, odmah smo se razišli da svako slika svoje.
U jednom trenutku mi prilaze trojica Albanaca, pitaju me na srpskom ko sam, ja na engleskom odgovaram da sam Art Zamur iz pariske agencije Gama.
Pitaju me za dokumenta.
„Nemam, u kolima su mi", kažem.
„Idemo do kola."
Mislio sam - gotov sam.
Srećom pojavi se Imre, shvati o čemu se radi i kaže „hello Art, how are you (zdravo Art, kako si)", a oni su njega znali pošto je često bio na Kosovu.
„To je moj kolega iz Pariza, garantujem za njega, sve je dobro", kaže im.
Tu sam izbegao čistu smrt, Imre mi je spasao život.
A najsmešnije je što su nam onda dali vodiča Albanca da nam objašnjava se događa.
On na srpskom priča Imreu, a on meni prevodi na engleski.
I sve je dobro došlo dok nisam video kolegu fotoreportera iz Prištine - Albanca.
Gotov sam, pomislio sam opet, sad će reći „zdravo, Dragoljube, ili tako nešto".
Ali i on je bio pametan, shvatio je šta se dešava.
„'Zamure, imaš pravo što nisi rekao da si iz Beograda, ne bi se živ vratio', šapnuo mi je."
Kada god se protestovalo, Zamurović je bio tu.
Posle 9. marta, velikih protesta je bilo i tokom zime između 1996. i 1997. godine.
Socijalistička partija Srbije (SPS) tada je izgubila izbore u Beogradu i drugim velikim gradovima, a demonstranti su šetali zahtevajući da Milošević prizna poraz.
Milošević je na ulicama Beograda organizovao i kontramiting, kada je bilo i sukoba učesnika dva skupa.
„Tada sam se popeo na jednu autobusku stanicu kod hotela Balkan, lepo sam video i jedne i druge... Neko je želeo građanski rat", smatra Zamurović.
Govoreći o 5. oktobru 2000, kada je Milošević u revoluciji svrgnut sa vlasti, Zamurović kaže da je to bio „drugačiji nego drugi protesti".
„Bilo je jako malo policije, to mi je bilo čudno, jer uvek se Beograd plavio od policije na protestima.
„Razgovarali su sa ljudima, šalili se sa njima."
Kada su počeli sukobi i demonstranti uleteli u Narodnu skupštinu, Zamurović je ušao sa njima, ali je brzo izašao jer se „najviše toga događalo napolju".
„Vidim dim iznad RTS-a, ljudi beže, televizija u plamenu..."
A bio je i miting u Požarevcu pred 5. oktobar, kada su me tri puta uhapsili.
Sa jedne strane su bile pristalice SPS-a, a sa druge veliki broj demonstranata.
Počeo sam da snimam, priđu policajci i uguraju nas trojicu u maricu.
Srećom imao sam mobilni telefon, pozvao ženu i rekao da me hapse, ona je odmah zvala slobodne medije, poput tadašnjeg B92, i oni objave da su me priveli.
Dok smo mi stigli do policije, preko radija već to prenose i policajka koja me je tamo sačekala kaže „mi vas sada privodimo, a već čujemo da ste privedeni".
„Dobro, zašto, kada samo radim svoj posao", pitam.
„Ovo je tehnički pregled, dajte film da ga razvijemo", kažu oni.
Dao im film i oni mi kažu da sam slobodan.
„Mogu da slikam?"
„Slobodno", kažu.
Vratim se na isto mesto i taman da počnem da slikam, opet me uhapse.
„Ljudi, sad su me pustili, čak imam i papir da su mi film uzeli", kažem im - ne vredi.
Uzeli mi mobilni i sve filmove.
Pozajmim filmove, nastavim da slikam, opet me uhapse i uzmu mi i aparate, sa rečima da će mi sve vratiti posle 22 časa.
Uveče čekam da uzmem aparate, sedimo svi novinari za istim stolom, a sa nama glavni policajac za Požarevac.
„Dobro, na šta je to ličilo danas, da me tri puta privodite", pitam ga.
„Gospodine, to je zato što nemate akreditaciju SPS-a", odgovara.
„Je l' ovo", kažem i izvadim akreditaciju.
„Eh, pa takav je život", kaže on.
A kad sam uzeo aparate i krenuo kući, on dobacuje: „Pazi šta radiš, nemoj da te četvrti put hapsim danas."
U junu 2001. godine, Milošević je izručen Haškom tribunalu, što je prošlo uz dosta drame.
Njegove pristalice okupile su se oko kuće u kojoj je bio i telima blokirale pristup policiji.
„Tu je bio i Ivica Dačić (danas srpski šef diplomatije i lider SPS-a), eno ga pored vrata", kaže Zamurović, pokazujući na jednu od fotografija iz te noći.
Policija je u jednom trenutku odgurnula ljude i upala u kuću.
Dan kasnije, na Trgu republike okupile su se Miloševićeve pristalice na protestu koji je za Zamurovića mogao da bude koban.
„Imao sam dva fotoaparata na sebi, ništa nisam snimao, prilaze mi neki i pitaju 'za koga ti snimaš', što najviše mrzim.
„'Za sebe i moju decu', kažem.
„Skočili na mene, oborili me na zemlju, počeli da me šutiraju, došli i drugi čim su videli žrtvu, uspevam da se iskobeljam, ali me ponovo oborili...
„Polomljen lakat, ruka, objektiv polomljen, ali šta da se radi."
Na pitanje šta prvo pomisli kada vrati film na sve što je prošao, Zamurović iz topa odgovara „uništena zemlja, uništeni ljudi".
„Mnogi na ovim prostorima su navijači - navijaju za partiju, zemlju, naciju, veru i ne gledaju stvari objektivno.
„A kada volite neki fudbalski klub, pa neko udari vašeg igrača vi ga mrzite, ali kada vaš udari nekoga onda kažete 'ništa, to je u žaru borbe'."
„Ja kad radim, ne navijam ni za koga - želim da istina bude prikazana, ne sakrivam ništa."
Nekoliko decenija kasnije, oseća li bol kada se seti patnje koju je video?
„Naravno", odgovara kratko.
„Mnogo više nego kad sam bio tamo."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 3
Marin
Međunarodni sud je Srebrenicu proglasio masakrom sa elementima genocida, a ne genocidom.
Jer, Srebrenica je svakom čoveku koji se iole razume u pravne nauke,specifičan i jedinstven slučaj zločina "genocida",zbog toga bi bilo preporučljivo da se napravi distinkcija i da se oslovljava onako kako je presuđeno.
Svedok
Realista
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar