Krajem 19. veka, mladić iz centralne Srbije otisnuo se u beli svet da izučava tada novu granu medicine - pedijatriju.
Smirenog pogleda, crne i guste brade, tek svršeni gimnazijalac obreo se u Beču, centru tadašnje Habzburške monarhije.
Po povratku u Srbiju, beli mantil nije skidao, posvetivši kratak, ali dinamičan život lečenju najmlađih.
Osnivač Sekcije za dečiju medicinu Srpskog lekarskog društva, Milenko Materni, jedan od prvih pedijatara, simbolično ili ne, rodio se četiri dana pre datuma koji će decenijama kasnije početi da se obeležava kao Svetski dan deteta 20. novembar.
Napisao je i prvu knjigu o novorođenim bebama i njihovoj nezi - Majka i odojče, koja je danas deo postavke Muzeja nauke i tehnike u Beogradu, glavnom gradu Srbije.
„Ta knjiga je bila značajna pošto je bilo malo takve literature, a trebalo je podučavati majke kako da na pravi način neguju decu, jer su stope smrtnosti dece i odojčadi bile veoma visoke.
„Bio je omiljeni lekar u Beogradu, njegovi saradnici govorili su da je bio strog šef, ali uvek spreman da se posavetuje sa kolegama kad god je bilo potrebno, dok se prema deci očinski ophodio", govori Jelena Jovanović Simić, viša kustoskinja medicinskog odeljenja Muzeja nauke i tehnike, za BBC na srpskom.
Materni se bavio lekarskim poslom do poslednjeg trenutka života.
Prilikom pregleda jednog obolelog deteta, pozlilo mu je, a nedugo posle toga preminuo je 1929. u 54. godini.
„Ona osveštena istina, da samo dobar čovek može biti dobar lekar, izgleda da se nigde tako dobro ne može primeniti kao kod lekara koji se bavi lečenjem bolesne dece i odojčadi, a koja često i ne mogu da kažu šta ih boli, te često pate i život im je u opasnosti.
„Tu lekar pored stručnog znanja mora zaista da ima velike ljubavi spram tih nejakih i bespomoćnih stvorenja da bi im pomogao, a jedan od takvih bio je Materni koji se odazivao gde je bilo potrebno neobičnom ljubavlju", zapisaće Andrja Nikolić, njegov kolega u časopisu Srpski arhiv.
Milenko Materni je uz druge pedijatre postavio temelje prvim bolničkim odeljenjima za decu, savetovalištima za majke i decu i dečije dispanzere u Beogradu i Novom Sadu.
„Univerzitetska dečija klinika osnovana je 1924. godine, dve decenije kasnije Institut za zdravstvenu zaštitu, a vremenom su otvorene i druge dečije klinike širom države.
„Danas u 90 odsto zdravstvenih ustanova ima pedijatara koji se brinu o deci, što je velika stvar", navodi Novica Radulović iz Srpskog lekarskog društva za BBC na srpskom.
Milenko Materni je rođen u Kragujevcu, u centralnoj Srbiji, 1875. godine.
Veruje se da se porodica doselila iz Češke, ali pouzdanih podataka nema, piše doktor Vladimir Pešić u knjizi Prvi pedijatri u Srbiji.
Gimnaziju je završio 1894. godine u Nišu, danas najvećem gradu na jugu Srbije, gde je kratko radio i kao lekar opšte prakse.
Iste godine odlazi da studira medicinu u Beču, navodi se u njegovoj zvaničnoj biografiji.
„Uspeo je da se školuje i postane jedan od najuglednijih pedijatara bez obzira na skromno poreklo.
„Medicinski fakultet u Beču je u to vreme bio najbolji u svetu, gde su dolazili i studenti iz Amerike", dodaje Jovanović Simić.
Tamo je slušao 11 semestara, da bi diplomirao 1900., navode kratko u pisanom odgovoru sa ovog fakulteta za BBC na srpskom, dodajući da i dalje čuvaju sve njegove ocene.
Između 1902. i 1904. išao je u Berlin i Pariz na specijalizaciju.
Materni se u Srbiju vraća 1904. godine, kada objavljuje knjigu Majka i odojče.
Knjiga je izazvala veliko interesovanje, ali i kontroverze.
Optuživali su ga da je ukrao ideju od nemačkog kolege, F. A. fon Amona, što je on odmah negirao u lekarskom časopisu Srpski arhiv.
Iste godine učestvuje na Prvom kongresu srpskih lekara i prirodnjaka, predstavljajući rad o lečenju difterije, bolesti od koje je tih godina preminuo veliki broj dece.
Difterija je zarazna bolest, koju izaziva bakterija, a prenosi se direktnim kontaktom sa obolelima i napada uglavnom grlo, krajnike, sluzokožu nosa, limfne čvorove vrata i grkljan.
Istoričar medicine Vladimir Jokanović navodi da su tada harale mnoge zarazne bolesti, da nije bilo dečijih bolnica, ali ni dovoljno lekara.
„Samo su luksuzne porodice mogle da priušte doktora.
„Pojava prvih pedijatara je u to vreme bila jako humani gest", dodaje Jokanović za BBC na srpskom.
Srbija, tada kraljevina, ušla je u 20. vek kao nezavisna država, ali je deo srpskog stanovništva ostao da živi van granica zemlje.
U želji da oslobode preostale delove Balkana od turske vlasti, Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska formirale su Balkanski savez 1912. godine.
Posle nekoliko decenija mira, na horizontu se spremao novi oružani sukob - Prvi balkanski rat.
Srbija se užurbano pripremala za rat, a Milenko Materni je pored lekarske dobio još jednu uniformu - vojnu.
Previjao je ranjenike, a potom je bio i komandir jedne od rezervnih bolnica na frontu, piše u arhivskim spisima.
Na jednoj od malobrojnih sačuvanih fotografija iz tog perioda, Materni je u vojničkom šinjelu sa belom trakom oko leve ruke, odlučnog pogleda.
Nekoliko meseci kasnije, buknuo je i Drugi balkanski rat, a onda je usledio i Prvi svetski rat.
Materni je komandovao poljskom bolnicom u Valjevu, gde je harao pegavi tifus, a potom se sa srpskom vojskom povukao preko Albanije do Krfa, odakle se ponovo obreo u Francuskoj.
Po završetku Prvog svetskog rata, odlikovan je za revnosnu službu, a ukazom tadašnjeg kralja Petra Prvog Karađorđevića postavljen je za šefa Infektivnog i Dečijeg odeljenja Opšte državne bolnice,
Kao dvorski pedijatar, brinuo se i o prestolonasledniku Petru Drugom Karađorđeviću.
Njegov životopis 1925. obogaćen je još jednom stavkom - osnovao je Sekciju za dečiju medicinu Srpskog lekarskog društva.
Uprkos vrlo teškim uslovima, sa malo osoblja i oskudnom opremom, izborio se za novu zgradu Dečijeg odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu.
Opremljeno sa 50 dečijih bolesničkih kreveta, odeljenje je moglo da parira onim u velikim evropskim gradovima, piše doktor Vladimir Pešić.
Disciplinovan i strog kako prema sebi, tako i prema saradnicima, voleo je red i disciplinu u radu, ali je sa decom bio nežan, vodeći računa da ih ne uplaši prilikom pregleda, zbog čega su ga svi voleti, opisaće ga kasnije kolega Ljubomir Vulović, u knjizi In memoriam dr Milenka Maternog.
„Umeo je da smiri uplašeno dete, ali i zabrinute roditelje", dodaje Vulović.
Osnivanjem Univerzitetske dečije klinike, 1924. godine, stvoreni su uslovi i za otvaranje katedre za pedijatriju.
Umesto skučenih i oskudnih ordinacija, gde su se lekari dovijali štapom i kanapom, sada su imali potrebne instrumente i tehniku, što im je značajno olakšalo lečenje pacijenata.
Pojavile su se vakcine protiv zaraznih bolesti, te je smrtnost dece znatno opala.
Ova, i dalje nova grana medicine, sve više je dobijala na značaju, a broj pedijatara u Srbiji se iz godine u godinu povećavao.
U početku ih je bilo samo u većim gradovima, da bi vremenom gotovo svako mesto imalo bar jednog dečijeg lekara.
Jedna od njih je i Sonja Šušulić, koja 11 godina vodi službu za pedijatriju u Domu zdravlja Vlasotince, ruralnom mestu na jugu Srbije.
Prve radne dane provodila je na terenu, jer je veliki broj dece živeo u teško dostupnim selima.
Tako su se, kaže, kalili, ali im nije bilo teško.
„Rad pedijatra je vrlo specifičan, jer pored brige o zdravlju deteta, morate da uspostavite takav odnos da vam u potpunosti veruju i oni, ali i roditelji", kaže doktorka za BBC na srpskom.
Vremenom se smanjivao broj dece, a sa njima i medicinski kolektiv, te danas u ovom domu zdravlja rade dva pedijatra i nekoliko lekara opšte prakse.
Doktorka Šušulić u proseku pregleda 50 pacijenata, a pored Vlasotinca, njena služba vodi računa i o deci iz opštine Crna Trava.
„Rad sa decom nema cenu, kada vidimo da im je bolje, to je naš najveći uspeh.
„Uvek se setim reči mog profesora da 'mi ne lečimo bolest, već dete'", govori ona.
Poslednjih godina, razvojem tehnologije, neretko se dešava da se roditelji oslanjaju na savete objavljene na raznim internet stranicama.
„Roditelji se često oslanjaju na Gugl i to je u redu, dobiju određene informacije, ali je problem što sve što pročitaju shvataju bukvalno.
„Nismo mogli da ih razuverimo da nije potrebno lečiti svaku prehladu antibioticima, sada im je malo jasnije, ali treba da budete strpljivi i pažljivi", dodaje.
Iako i sama pretražuje internet, Aleksandra Zdravković, majka jednoipogodišnjeg dečaka, ipak za prave savete pozove pedijatra.
„To je prva osoba kojoj se obraćamo posle mesec dana od rođenja deteta i od koje očekujemo odgovore na mnoga pitanja i nedoumice, bilo da je reč o hrani ili vakcini koju dete treba da primi.
„Mi smo kao roditelji često uplašeni i upravo bi pedijatar trebalo da nas umiri i objasnim nam", kaže ona za BBC na srpskom.
Milenko Materni bio je u braku sa Anđelijom Đorđević, ćerkom tadašnjeg državnog savetnika Kraljevine Srbije.
Imali su troje dece.
Doktor Vladimir Pešić piše da je, uprkos obimnom poslu, Materni bio „pedantan domaćin, privržen porodici".
Jedan od njegovih unuka, koji će ime dobiti baš po Maternom, ispričaće godinama kasnije da mu je „deda vozio tada vrlo popularan auto ford T, da je imao jedan od retkih telefona u Beogradu sa brojem 286 i da je besplatno lečio sirotinju".
Višespratnica bele fasade u kojoj je živeo i radio jedan od prvih dečijih lekara u Srbiji stoji gotovo netaknuto, na uglu ulica Jelene Ćetković i Hilandarske u Beogradu, u delu grada koji se nekada zvao Mitropolitova bašta.
Od pre nekoliko godina, na njoj je i spomen-ploča:
„U ovoj kući je živeo i radio dr Milenko Materni (1875-1929), jedan od prvih srpskih pedijatara, osnivač sekcije za dečiju medicinu, učesnik u balkanskom i Prvom svetskom rat. Srpsko lekarsko društvo i njegov unuk Milenko"
„To je način da se ne zaboravi.
„Sekcija medicine Srpskog lekarskog društva neguje sećanje na velikane naše medicine", dodaje Jelena Jovanović Simić.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar