Postoji izreka da se sličan sličnom raduje - uverenje da se ljudi međusobno privlače kada su slični. Međutim, izgleda da nešto drugo uspeva da zapali iskru.
Većini se najmanje jednom: upoznate nekoga i u roku od nekoliko minuta znate da ćete biti prijatelji, ili čak i više od toga.
Počinje sličnostima - možda se ispostavilo da oboje volite slike Paule Rego, ili se nikome od vas ne sviđa muzika na žurci.
Počinjete da pričate, razmenjujete mišljenja i preporuke, nadovezujete se jedno drugom na šale - i povezanost je uspostavljena, pre nego što uopšte otkrijete čime se druga osoba bavi ili odakle je, uspostavili ste povezanost.
Naprosto se razumete ili drugim rečima, „kliknuli ste". Ali zbog čega?
Tajna možda nije u tome sa kim razgovaramo, već o čemu. Neki od najboljih razgovora, bilo da su sa novim poznanikom ili starim prijateljem, više govore o svetu oko nas umesto o nama samima.
Upravo to su razgovori koji nas zbližavaju, zato što predstavljaju „zajedničko pronalaženje smisla", smatra Maja Rosinjak-Milon, profesorka psihologije na Univerzitetu Kolumbija.
U tome je tajna dobrih veza, kaže ona.
Većina psiholoških istraživanja do sada se bavila osećanjima koja ljudi gaje jedni prema drugima.
Rosinjak-Milon kaže da tim studijama često promiče treći važan element svake veze - zajednička stvarnost.
Podseća da je pisac Klajv Stejpls Luis govorio da „prijatelje zbližava isti doživljaj istine".
U dugoj vezi, osećaj zajedničke stvarnosti služi kao jedinstveno sočivo, kroz koje partneri posmatraju svet oko sebe.
Njihovi umovi se susretnu, sinhronizuju i spoje.
Treći važan element svake veze je zajednička stvarnost.
Zajedno sa koleginicom E. Tori Higins, Rosinjak-Milon je osmislila upitnik koji meri do koje mere parovi doživljavaju zajedničku stvarnost.
Istraživači su tražili od svakog partnera da oceni koliko se slaže ili ne slaže sa izjavama kao što su: „Često pomislimo na nešto u isto vreme" ili „Kroz razgovor često shvatimo da se slažemo oko nečega."
Uz pomoć ovog metoda, Rosinjak-Milon je pronašla dokaze da što je osećaj zajedničke stvarnosti jači, to partneri postaju privrženiji.
U danima kada parovi imaju više prilike da iskuse kognitivno povezivanje, osećaju se privrženije.
Rosinjak-Milon postavila je hipotezu da kad se par oseća kao da ima snažan osećaj zajedničke stvarnosti, a onda dođe do podrivanja, partneri osećaju snažan poriv da ga obnove.
Nakon što su od parova zatražili da popune upitnike, istraživači su potom pojedincima pružali ista ista čulna iskustva, kao što su hrana i slike.
Ispitanici su potom davali ocenu tih iskustava.
Parovi su potom dobijali netačne povratne informacije za svoje odgovore: polovini je rečeno da su doživljavali čulni svet isto kao svoj par, dok je drugoj polovini rečeno da su to činili različito od svog para.
Parovi su potom dobili priliku da ćaskaju o nekim nevezanim slikama, dok su ih istraživači pratili, beležeći njihove interakcije.
Parovi koji su dolazili u laboratoriju sa snažnim osećajem zajedničke stvarnosti a potom im je on podriven, uložili su opipljiv napor da ga povrate, završavajući jedni drugima rečenice, zbijajući interne šale i pozivajući se na putovanja na koja su išli zajedno.
Prema kompjuterskoj analizi njihovog govora, čak su se poklapali lingvistički, koristeći određene reči da precizno izraze ista značenja.
„Oni su pokušavali da potvrde činjenicu da, uprkos onim povratnim informacijama, ipak doživljavaju svet na isti način", kaže Rosinjak-Milon.
Rosinjak-Milon je takođe istraživala ulogu koju zajednička stvarnost ima u međusobnoj privlačnosti između ljudi koji se ne poznaju.
Ona je uparila parove ljudi koji se nisu sreli ranije i povezala ih preko onlajn platforme.
Tražila je od svakog para, ili da razgovaraju o nizu dvosmislenih roršahovskih slika.
„Rekli smo im, pokušajte da razlučite ove slike zajedno. Shvatite šta se stvarno dešava na njima."
Nakon toga su ispitanici ispunili upitnik o zajedničkoj stvarnosti prilagođen neznancima („Tokom našeg razgovara, mi smo…")
Parovi koji su osećali veći stepen zajedničke stvarnosti među sobom bili su oni koji su govorili iste stvari u isto vreme, koristili izraze kao što su „Upravo sam hteo da kažem da…" i stvarali maštovite zajedničke narative oko istih slika, dajući imena zamišljenim ljudima koje su videli na njima.
Osetili su veću bliskost sa drugom osobom i bili su sigurniji u vlastito mišljenje o svetu
Ti parovi su bili skloniji da kažu da su „kliknuli" jedni sa drugima - da su uspeli da nađu zajednički jezik sa osobom sa druge strane ekrana i da bi se vrlo rado sreli i u stvarnom životu.
Oni su takođe bili sigurniji u onome što misle da se dešava na slikama.
Osetili su veću bliskost sa drugom osobom i bili su sigurniji u vlastito mišljenje o svetu.
Istraživanje Rosinjak-Milon osporava opšteprihvaćenu mudrost o novim vezama: da nas uglavnom privlače osobe koje su slične nama.
Polu Istvik, profesor psihologije na Kalifornijskom univerzitetu u Dejvis, kaže da je „posebno fascinantno u vezi sa radom doktorke Rosinjak-Milon to što pokazuje da je sličnost često nešto što dvoje ljudi sami stvore ili otkriju zajedno u trenutku".
Iako nas ohrabruju da tražimo ljude koji ispunjavaju naše preferencije, teorija o zajedničkoj stvarnosti sugeriše da možda ne znamo šta su naše preferencije pre nego što upoznamo tu drugu osobu.
Mnogi dejting sajtovi zasnovani su na principu da ako sakupite dovoljno podataka o osobi, možete da prokljuvite savršen par.
Ako je, međutim, nova veza čin zajedničke kreativnosti, pravo poklapanje moglo bi biti teže predvideti.
Pogledajte video: Šta je braon šum i kako pomaže ljudima sa poremećajima pažnje
Rad profesorke Rosinjak-Milon ima implikacije po to kako organizujemo vlastite interakcije, bilo privatne i poslovne.
Ako je jedan od načina da sklopimo društvenu vezu da izgradimo zajedničku stvarnost, onda bi možda trebalo da se trudimo da stvaramo prilike za razgovor o spoljnim stimulansima.
I zaista, mi to već i radimo: spiskovi sa savetima za dejting često sugerišu da prvi sastanak treba da podrazumeva neku vrstu kulturne aktivnosti, kao što je poseta izložbi.
Šetkanje po galeriji, razgovor o izloženim umetničkim delima, mogu biti brži put za pronalaženje zajedničkog jezika nego direktniji razgovor.
To je i razlog zašto timovi sa radnog mesta odlaze na timbilding: izlazak iz kancelarije omogućuje kolegama da pokušaju da shvate novo okruženje zajedno, učvršćujući veze u tom procesu.
Naravno, sve donedavno, to je bilo teško postići. Javna mesta bila su zatvorena, društvene aktivnosti ograničene.
U svom poslovnom i privatnom životu, lične susrete smo zamenjivali video pozivima.
Iako je to bilo neophodno za svačije zdravlje i bezbednost, moglo je da ima negativan uticaj na sposobnost ljudi da stvaraju zajedničku stvarnost.
Video poziv ima efekat izbacivanja spoljnog sveta iz jednačine - ostaje samo vaš sagovornik ili sagovornici, upućeni jedni na druge.
Nije ni čuo da ljudi to doživljavaju iscrpljujućim.
Ali kao što je Rosinjak-Milon pokazala u onlajn eksperimentu, ljudi mogu da nađu zajednički jezik u najminimalnijim virtuelnim okruženjima.
U suštini, teorija o zajedničkoj stvarnosti sugeriše da ćemo se osećati najbliže jedni sa drugima kad posvetimo zajedničku pažnju nečemu mimo nas samih.
To podstiče svakoga od nas da se aktivno angažuje u svetu, gajeći našu radoznalost i vežbajući našu svesnost.
Na taj način, bilo da razgovaramo sa neznancima, supružnicima ili kolegama, uvek ćemo imati o čemu da pričamo.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Kiriljuk
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar