Ren Venbing nerado napušta izdubljenu čauru od cigala koja je nekada bila perspektivna fabrika u kineskom proizvodnom centru Dunguanu.
„Svi radnici su zatečeni", kaže ovaj 54-godišnjak dok pokazuje gde je nekada sastavljao nameštaj i gde su se svi okupljali za ručak.
Vlasnik kompanije je preselio proizvodnju u Jugoistočnu Aziju da bi smanjio troškove.
Ren kaže da mu duguju više od 11.000 dolara u otpremnini, što je suma za koju bi mu bile potrebne godine i godine da je zaradi.
„Razočarani smo i tužni", dodaje on, dok mašina prinosi malj prozorima.
Ren ne žali samo za gubitkom kompanije za proizvodnju nameštaja.
On tuguje i za nestankom nekada nezaustavljive kineske privrede, što milionima radnika otežava da nađu posao.
Za ljude kao što je on, u Kini se trenutno ne proizvodi dovoljno.
Ali Zapad upravo optužuje Kinu da pravi previše toga - bila je to glavna poruka tokom skorašnje posete američke ministarke finansija Dženet Jelen.
Ona je zamerila Pekingu „nefer ekonomsku praksu", zato što proizvodi više nego što mu treba ili što svet može da priušti da iskoristi.
Brend „Mejd in Čajna", nekada ugraviran, ušiven ili utisnut na majice, stolove i televizore u mnogim domovima širom sveta, sada se menja.
On je sada ključni sastojak električnih automobila koji zasipaju Nemačku i solarnih panela koji napajaju obnovljivu politiku Evrope.
A to brine Zapad.
Pojačane sindikalne napetosti sa Sjedinjenim Državama, strogi karantini zbog kovida i globalni ekonomski pad doveli su do toga da su neki proizvođači, koji su se nekada masovno iskrcavali na kineske obale, sada počeli da traže druga mesta.
Strana ulaganja u zemlji najniža su u poslednjih 30 godina.
Ali sada kada muku muče stari industrijski stubovi nameštaja, tekstila i električne robe, Peking se uzda u „nove proizvodne snage": solarne panele, litijumske baterije i električne automobile.
„Izvozimo u Veliku Britaniju, Belgiju, Nemačku, većinom evropske zemlje, ali i u Afriku, Australiju, Južnu Ameriku, Severnu Ameriku i takođe Jugoistočnu Aziju", kaže prodavac Jan Mu dok pokazuje kompanijine baterije za skladištenje energije.
Njegov štand samo je jedan od mnogih koji na sajmu drže stotine kompanija za skladištenje zelene energije u rekonstruisanoj i prenamenjenoj železari na obodu Pekinga.
„Mislim da kineske kompanije predvode čitavo tržište skladištenja energije. Tu su inovacije, nove tehnologije, prodaja baterija, PCS [sistemi konverzije energije]... praktično sve. U ovom trenutku, mislim da se 80-90 odsto opreme za skladištenje energije osmišljava i proizvodi u Kini."
Na nekoliko sati vožnje od Dunguana, mogu se videti i drugi znakovi razmera ove industrije: solarni paneli se protežu dok vam pogled seže.
Kina je protekle godine postavila više solarnih panela nego što su Sjedinjene Države uspele da naprave za deceniju - u toku je masovna proizvodnja koja je prepolovila troškove u odnosu na prošlogodišnje.
Proizvođači širom Evrope imaju problema da se sustignu.
Devedeset sedam odsto solarnih panela postavljenih 2023. godine širom Evrope stiglo je iz Kine.
Ali nove kineske industrije traže mnogo manje radne snage od onih koje su dovele do njenog spektakularnog rasta - i traže specijalizovane, visoko stručne radnike, kao i, sve više, robote.
I dok je nezaposlenost mladih u Kini izazvala veću pažnju u vestima, njena ukupna urbana stopa nezaposlenosti još uvek je više od 5 odsto.
SAD i Evropska unija veruju da je ovo način na koji Kina pokušava da spase privredu - proizvodnjom zelene tehnologije po niskim cenama i subvencionisanom od države radi prodaje u inostranstvu.
Oni kažu da je to taktika koja spušta cenu solarnih panela i druge nove tehnologije i ostavlja zapadne firme bez posla.
Kina kaže da je za njen uspeh zaslužna inovacija, a ne državne subvencije i da postoji potražnja za njihovim izvozom dok se zemlje prebacuju sa fosilnih goriva na izvore energije koji nisu štetni po klimu.
Ali Ren ne može da nađe posao u ovoj novoj kineskoj priči o uspehu.
On je ostavio porodicu u Henanu kao tinejdžer i preselio se u Dunguan, grad u južnoj obalskoj pokrajini Guangdung sa toliko mnogo fabrika da je postala poznat kao „fabrika sveta".
Jednom prilikom se nije vratio kući 11 godina.
On je jedan od skoro 300 miliona migrantskih radnika koji su se u potrazi za poslom preselili iz sela širom Kine u velike gradove.
Većina ostavi porodice za sobom: Renovu decu odgajaju deda i baka dok on i supruga žive u Dunguanu, gde se veruje da su tri četvrtine njegovih 10 miliona stanovnika migranti.
„Mojoj deci naravno nedostajem", kaže on, dodavši da on i žena „nisu imali drugog izbora".
„Nismo zarađivali mnogo. Posle dnevnih troškova života, novca koji smo slali kući našim roditeljima, novca za obrazovanje naše dece… nije nam preostajalo mnogo."
„Svi migrantski radnici se suočavaju sa tim", dodaje on.
„Ako želimo da izdržavamo naše ostarele roditelje i našu decu, moramo da živimo daleko od najmilijih i radimo u drugim pokrajinama. To je realnost."
Sada, dok se budućnost Kine nalazi na raskršću, isto je i sa njihovim životima.
Ren i njegova supruga sada žive u sobi u koju može da stane samo jedan krevet i sto.
Tu on sedi dok skroluje po telefonu u potrazi za oglasima za posao.
Većina fabrika nudi minimalnu nadnicu od manje od 16 kineskih juana (2,50 dolara) po satu.
Jedan oglas nudi samo 13 juana na sat.
Bila mu je potrebna njegova otpremnina i otišao je na sud da je dobije.
Ali izgleda da je vlasnik napustio zemlju, ostavivši njega i još oko 300 bivših kolega na cedilu.
„Prisustvujemo promenama u Dunguanu, a gajimo snažna osećanja prema ovoj zemlji.
„Ona nam je drugi dom. Bili bismo veoma tužni i izgubljeni kad bismo morali da odemo odavde.
„Nećemo zaboraviti šta je lokalna vlast uradila za nas pokušavši da nam pruži više olakšica. Zbog vladine politike smo dobili posao i mogli da zarađujemo za život."
Od otprilike sredine 1980-ih, neposredno nakon što se Kina otvorila prema svetu, Dunguan je postala vodeća baza za izvoz i proizvodnju u zemlji.
Izbacivao je jeftinu odeću, igračke i cipele.
U ono vreme, na fabričkim kapijama su se gomilale desetine hiljada radnika da bi započinjale smene u pravljenju cipela koje su se izvozile u Sjedinjene Države.
Ali poslednjih godina, radnici su počeli da zahtevaju veće plate, dok su kompanije počele da smanjuju cene kako bi dobijale ugovore, dodatno istiskujući dobit.
A onda je Donald Tramp stigao u Belu kuću, uvevši poreze na kineske proizvode - među njima i na cipele.
U potrazi za jeftinijim troškovima održavanja i zaštitom od trgovinskog rata Amerike i Kine, firme su počele da traže neka druga mesta.
U sada gotovo potpuno napuštenoj četvrti Dunguana, protežu se čitavi kilometri praznih niskih građevina koje izgledaju kao fabrike duhova.
Jedini stanovnik je usamljeni čuvar koji odbija bilo kakve znatiželjne prolaznike.
Stalni šum šivaćih mašina zamenio je hor ptica pevačica, a tvrdoglavo korenje drveća probilo se ispod betonskog skeleta zgrada.
Topla i često vlažna južnjačka klima pomaže prirodi da preuzme ono što je čovek ostavio za sobom.
Dunguan se, međutim, ne predaje: pokušava da se transformiše u visokotehnološki centar kako bi pokušao da povrati deo stare slave.
Na obodu jezera Songšan, tehnološki gigant Huavej gradi kampus za smeštaj 25.000 zaposlenih.
Nikao je novi naučni park i lanac hotela.
Alan Li spava u sveže okrečenoj kancelariji dok pokušava da kapitalizuje na novom pravcu u kojem se kreće grad.
Ovaj 32-godišnjak - koji je preživeo ekonomski pad da bi osnovao vlastitu firmu - bacio je oko na izvoz visokotehnoloških mašina u Evropu.
„Mnogo ljudi je izgubilo poslove poslednjih godina. Ljudi su se zadužili i bili primorani da prodaju posede.
„Mnogo kompanija pati od pada potražnje za izvozom, a direktori se suočavaju sa mnogo finansijskog pritiska i čak moraju da zatvaraju fabrike.
„Odlučili smo da se usredsredimo na trgovinu da ne bismo osećali pritisak u proizvodnji."
Ali ovi poslovi zahtevaju posedovanje novih tehnoloških veština kojima ljudi kao što je Ren tek treba da ovladaju.
Njegove nade da će dobiti novac koji mu duguju polako jenjavaju.
On razmišlja o tome šta će reći deci zašto im je otac bio odsutan.
„Ne znam kako da im ponudim dobar odgovor na to pitanje.
„Mogao bih prosto da kažem - vaša majka i ja smo odsutni zato što želimo da vam pružimo bolji život i bolje obrazovanje.
„Nadamo se da ćete naučiti stvari da u budućnosti ne biste morali da radite tako naporno kao mi."
Pogledajte i ovaj video: Kineskinje koje ne žele da budu majke
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Umrla majka osumnjičenih za ubistvo dvogodišnje Danke Ilić")
Komentari 2
Nervozni glasač
Da
Normalno je boriti se da oni više proizvedu da cene zbog konkurencije budu niže da se kupuje njihovo...
Ali jedna od demokratskih njihovih postavki da oni treba da odrede ko će šta da radi...
Ali čini mi se da ne ide tako glatko nažalost biće velikih događaja....
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar