Neobična, čudna, energična - reči su kojima je tridesetogodišnja Isidora opisivana u detinjstvu.
Njena vršnjakinja Ivana za sebe je čula da je zaboravna, haotična, sanjar.
Nekoliko decenija kasnije obe devojke imaju potvrđen neurorazvojni poremećaj pažnje i hiperaktivnosti - ADHD (attention deficit hyperactivity disorder).
Put do dijagnoze i dobijanja terapija nije, međutim, bio jednostavan, jer ADHD kod starijih od 18 nije dovoljno prepoznat u Srbiji.
„Među odraslima sa ADHD-om koji dođu kod mene, a prethodno su bili kod psihijatra, 90 odsto tvrdi da su im rekli da su depresivni, ili emocionalno nezreli, ili lenji.
„Tako se ta grupa ljudi našla izgubljena u prostoru i vremenu", kaže neuropsihijatar Dragan Mitrović, koji se bavi lečenjem ovog poremećaja decenijama unazad, za BBC na srpskom.
ADHD je odnedavno prepoznat kao poremećaj koji može biti prisutan kod odraslih, a različite studije procenjuju da ga ima između 1,4 i 3,6 odsto populacije.
Ljudi sa ADHD-om često ne mogu da donesu odluke i obave svakodnevne obaveze, ispunjeni su osećajem unutrašnjeg nemira, mogu biti skloni impulsivnom ponašanju, njihovo raspoloženje se lako menja.
„Postoji konstantna potreba za stimulacijom. „Kada je nema, osoba se oseća prazno, depresivno.
„Stalno želite nešto da radite, ali ne znate odakle da počnete i zato odlažete, a onda krivite sebe zbog prokrastinacije", opisuje Isidora za BBC na srpskom.
ADHD može biti praćen depresijom i anksioznošću, navode stručnjaci, ali i upozoravaju da poslednjih godina postoji trend samodijagnostikovanja.
„Ljudi sami prepoznaju neke osobine i simptome, pa se, u skladu sa sve većom količinom informacija na internetu, javljaju za pomoć.
„Nekada se jave osobe kojima su drugi rekli - čitali smo o ADHD-u i kao tebe da su opisali", kaže psihijatarka Vanja Mandić Maravić, sa Instituta za mentalno zdravlje, za BBC na srpskom.
Za postavljanje ove dijagnoze potrebno je da „simptomi traju duže od šest meseci, da su na neki način tipični i da su uticali na barem dva segmenta života, a ne predstavljaju samo kratkotrajnu smetnju", objašnjava.
Spolja posmatrano, 2017. godina bila je veoma uspešna za Isidoru.
Završila je fakultet i dobila posao koji joj se sviđao, međutim, tada se pojavila snažna anksioznost i „čitav raspad sistema u glavi".
Obratila se psihijatru u državnoj ustanovi i narednih godina lutala je kroz lavirint dijagnoza i različitih terapija.
„U jednom trenutku prepisani su mi antipsihotici, zbog kojih ništa ne osećate, od banalnih stvari, poput ukusa kafe, do emocija.
„Svi ti lekovi stvorili su dosta problema", opisuje.
Da ima ADHD, saznala je 2019. godine na pregledu kod doktora koji radi privatno.
Ovo objašnjenje međutim nije donelo olakšanje.
„Do tada sam dobila toliko dijagnoza da sam se samo zabrinula zbog još jedne nove.
„'Šta je sad ovo, zašto me opet obeležavaju nečim?', razmišljala sam", priča ona.
Njoj su najveći izazov situacije koje donose promenu, kada se dešava da „mozak potpuno poludi i da izgubi vlastiti kompas".
„Osobe sa ADHD-om često imaju nestabilne emocije i idu od veoma intenzivnih osećanja do indiferentnosti", kaže.
Da bi objasnio način na koji radi mozak osoba sa ovim neurorazvojnim poremećajem, Dragan Mitrović koristi slikovito poređenje - „kao da vozite Ferari sa kočnicama bicikla".
I za Ivanu je promena rutine pre nekoliko godina, kada je postala apsolvent i počela da radi od kuće, bila izazov, pokazujući da postoji problem.
Bez ispitnih rokova i odlazaka na fakultet, bilo joj je teško da sama organizuje vreme.
„Znaš šta treba da radiš, ali ne možeš da se pokreneš i počneš, čak ni banalne stvari poput pranja sudova", opisuje.
Od kada je odslušala predavanja na fakultetu, kaže, da joj je najveći problem „prokrastinacija".
„Zbog konstantnog odlaganja, nastupa panika i anksioznosti, onda ne izlazim na ispite i tako se nađem u nekom procesu koji se stalno vrti."
Kao i Isidora, i ona je do dijagnoze došla u privatnoj ordinaciji.
„Dobiješ potvrdu da nisi gori od drugih, da nisi lenj, i da postoji objašnjenje".
Vanja Mandić Maravić kaže da je „za nekoga samo prepoznavanje važno, kao da upozna 'nevidljivog neprijatelja' sa kojim se bori ceo život".
„I za ljude kojima se postavi dijagnoza, ovo postaje dodatna dimenzija i način da sami sebe bolje razumeju, kao i njima bliske osobe", navodi psihijtarica, koja se bavi i autizmom, takođe neurorazvojnim poremećajem, kod odraslih.
O ADHD-u govori se tek od 1980-ih, i to pre svega kod dece, objašnjava Dragan Mitrović.
Tek odnedavno počinje da se prepoznaje kod odraslih, tako da trenutna međunarodna klasifikacija bolesti (MKB) navodi da u ovom slučaju „postoje dokazi značajne nepažnje i/ili hiperaktivnosti-impulsivnosti pre 12 godine... iako kod pojedinih ljudi ovo može biti prepoznato kasnije".
Trenutno je u svetu dostupna 11. revizija MKB-a, ali se u Srbiji koristi 10. verzija ovog dokumenta, u kojoj se ADHD kao poremećaj vezuje za decu, objašnjava Mitrović.
Ako imate ADHD, vas psihijatara u državnom sistemu prati do 18 godina i onda se on s vama pozdravi, posle čega idete kod psihijatra odraslih, objašnjava Mitrović.
Pošto MKB koji upotrebljavaju srpski doktori ne prepoznaje ovaj poremećaj kod odraslih, to stvara probleme i u postavljanju dijagnoze, ali u dostupnosti terapije, koja ne može biti prepisana o trošku državnog zdravstvenog osiguranja starijima od 18.
Lek koncertu, čija jedna kutija od 30 tableta košta par hiljada dinar, pacijenti sami kupuju.
Ovaj lek prepisan je i Ivani i Isidori.
Dok Ivana kaže da je terapija donela određeni napredak, Isidora navodi da joj koncerta nije uopšte odgovarala.
„Jedna trećina osoba odlično reaguje na ovaj lek, jedna trećina reaguje dobro, a kod jedne trećine uopšte nema efekta.
„Za ovu grupu ljudi to je veliki problem, jer nemamo alternativu što se tiče farmakoterapije", objašnjava Mitrović.
Kada bi ADHD bio prepoznat kao poremećaj i kod odraslih, veruje da bi se pojavile farmaceutska kuća koje bi registrovale i druge terapije.
Vreme, strpljenje i više različitih testiranja potrebni su da bi se postavila dijagnoza ADHD, objašnjava Vanja Mandić Maravić.
Ona veruje da je veoma važno zapitati se šta se dešava sa decom koja imaju ADHD, kada pređu „čuvenu granicu od 18 godina".
„Da li tegobe same iznenada nestaju, kako te osobe funkcionišu posle i ko se njima bavi?
„Posebno je važno prepoznati ove poremećaje kod onih osoba koje su došle do mladih ili kasnih odraslih godina, neki čak i srednjih godina, noseći sa sobom teret simptoma poremećaja pažnje i hiperaktivnosti", kaže.
Važno je da se znanje i prepoznavanje ADHD-a proširi u stručnim krugovima, ali je podjednako važno i da se ne preteruje, smatra Mandić Maravić.
„Ne bi trebalo da se svi problemi sa funkcionalnošću stavljaju u taj koš, kao što se na primer, to preterano radi u Sjedinjenim Američkim Državama", dodaje.
Trenutak kada bi trebalo da se obrate prvo lekaru opšte prakse, kaže, jeste ako prepoznaju simptome kao što su:
Dalji put ide preko psihijatra u domu zdravlja pa do stručnjaka u tercijarnim ustanovama kao što je Institut za mentalno zdravlje, ako za tim postoji potreba.
Institut je objavio Terapijske smernice za dijagnostiku i lečenje poremećaja pažnje sa hiperaktivnošću, i otvoren je kabinet za ADHD kod odraslih.
U lečenju ADHD-a ne koriste se samo lekovi, već i psihoterapija.
Ivana je sa psihologom učila praktične tehnike organizacije vremena.
Ovakve intervencije, koje pomažu u svakodnevnom obavljanju obaveza, Dragan Mitrović metaforično naziva „skele".
„Kada uče, pa im ne ide, mogu da pozovu nekoga da ih podrži ili da rade u grupi.
„Ako treba da spremite prostor, i teško vam je da se pokrenete, dolazak gostiju može da bude ta skela koja vas podiže."
Isidora je prošle godine ostala bez posla, zbog čega kaže da bi i „menadžment trebalo da ima strpljenja sa osobama sa bilo kakvom dijagnozom".
„Jer greške su uvek moguće."
Ona govori da joj je u teškim životnim situacijama pre svega pomaže da „uzme stvari u svoje ruke".
„Kada čovek odluči da stavi te svoje probleme u pozadinu i da prestane da razmišlja toliko o nekim stvarima koje se dešavaju na emotivnom nivou...
„Kad počne da se organizuje više u svom životu, recimo da ide na treninge, da radi, da uči...
„Kada organizuje aktivnosti, koje mu pomažu da zadrži rutinu, koja je veoma važna za ADHD, stvari počnu da se popravljaju".
Pogledajte video: Život sa endometriozom - 'Doktori su govorili da je sve u mojoj glavi'
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar