Kada je Marija Todorović prvi put samostalno putovala iz rodnog mesta u Beograd na studije, osetila je neobjašnjiv strah.
Od detinjstva je bila okružena roditeljskom brigom - uvek su je vodili u školu, pomagali joj oko domaćih zadataka, a kasnije blago kontrolisali sa kime se druži i kada dolazi iz grada.
„Nikada nisam imala priliku da se snađem sama, roditelji su mislili da mi time pomažu, ali su me u stvari učinili pomalo nesigurnom", kaže ova 25-godišnja pravnica.
Marija je odrastala uz takozvane „helikopter roditelje" koji simbolično uvek lebde iznad dece, bez obzira da li je to zaista potrebno.
Ovom kovanicom nazivaju se „svi oni koji preterano štite decu i kontrolišu svaki aspekt njihovog života, sa željom da ih zaštite od bilo kakve greške ili neuspeha", objašnjava psihološkinja Meri Stojković.
Ipak, Marija veruje i da joj je ovakav odgoj doneo i mnogo toga dobrog.
„Moji roditelji su uvek bili tu za mene, znala sam da mogu da računam na njih".
Ove prakse roditeljstava nisu nužno loše, veruje Dragan Stanojević, sociolog i docent na Filozofskog fakulteta u Beogradu.
U pitanju je strategija prilagođavanja u kojoj roditelji „pokušavaju da učine najbolje za njihovu decu u okolnostima u kojima žive i sa sredsvima i mogućnostima koje imaju".
Marija je, uz mnogo truda, naučila da preuzme kontrolu nad životom, ali kaže da je taj proces sticanja samostalnosti bio težak.
„Volela bih da sam ranije imala priliku da se suočim sa izazovima.
„Sada učim da verujem sebi, ali je taj proces prilično spor", uverena je.
Psiholozi sa Državnog univerziteta Floride anketirali su skoro 500 studenata i otkrili da su oni koji su imali 'helikopter roditelje' bili nesigurni u sopstvene sposobnosti.
Slične rezultate je pokazalo i istraživanje tima na Univerzitetu u Majamiju na osnovu iskustava stotina studenata.
Oni koji su imali takve roditelje kasnije su se suočavali sa više emocionalnih problema, mučili su se sa donošenjem odluka i imali su lošije rezultate na ispitima.
Roditelji se često trude da im deca stalno budu srećna i da ne osete nikakve negativne emocije, veruje Stojković.
„Ono što povezuje svu prezaštićenu decu je skromno iskustvo sa neprijatnim emocijama.
„Negativne emocije aktiviraju mozak i deca koja nisu razvijala veštine suočavanja sa problemima, rešavaju ih maštom i osećanjima, što kasnije dovodi do razvijanja anksioznosti - preterane brige za budućnost", dodaje psihološkinja.
Nekada su i u odraslom dobu zavisni od roditelja i ne mogu uvek samostalno da donose odluke.
„Često izbegavaju sve neprijatne situacije, jer ne znaju kako da se nose sa njima", zaključuje ona.
Istraživanje o helikopter roditeljstvu koje je sprovela Džudit Lok, klinička psihološkinja, sa Kvinslend unverziteta, pokazalo je da ovakav pristup odgajanju dece predstavlja mešavinu tri faktora.
Ovi roditelji ekstremno reaguju na dečije potrebe, istovremeno su krajnje nezahtevni za neke stvari, ali veoma zahtevni u drugim, pisao je BBC.
Na primer, helikopter roditelji će verovatno biti previše zaštitnički nastrojeni, previše pažljivi i verovati da je njihovo dete uvek u pravu.
Oni će pokušavati da urade sve za dete, umesto da očekuju da će ono to samo rešiti i mogu očekivati da će se vršnjaci i škola njihovog povinovati kako bi udovoljili potrebama svog deteta.
Istovremeno, ova vrsta roditelja imaće velika očekivanja od uspeha deteta, preterano zadirući u njegovo vreme i želeći da im dete bude prijatelj sa kojim su u stalnom kontaktu.
Sasvim drugačije je bilo detinjstvo 45-godišnje Dragane Janković u vreme socijalističke Jugoslavije.
Proteklo je u „vrlo strogoj atmosferi".
„I brat i ja smo morali bez pogovora da slušamo sve što nam roditelji kažu", opisuje.
U isto vreme ih se „plašila i želela da uradi sve što su joj branili".
„Zato sam htela da budem skroz dugačija, da budem uz decu, da znam šta ih zanima i najvažnije, da me se ne plaše", kaže ona.
Dragana se trudi da provodi što više vremena sa ćerkom, ali i da joj omogući da se uz školu, bavi hobijima koji je zanimaju.
Često razmenjuje Vajber poruke sa učiteljicom, trenerom košarke i nastavnicom violine.
„Volim da budem upućena u to kako moja ćerka napreduje", dodaje.
Dragana nije izolovan slučaj.
U savremenom svetu u kom se veruje da uspeh zavisi samo od pojedinca, dete se posmatra „kao projekat u koji se ulaže mnogo vremena i novca kako bi postalo najbolja verzija", kaže sociolog Stanojević.
Postoji i tendencija da deca „razvijaju veštine, talente i socijalne mreže kako bi se što bolje pripremili za život u budućnosti".
„Vrlo rano počinje pritisak na roditelje kako bi trebalo da ulože mnogo truda i minimalno grešili kako bi stvorili talentovano i uspešno dete.
„Zato su stalno uključeni kako u školske aktivnosti deteta, tako i u njegovo slobodno vreme koje se ispunjava časovima jezika, umetnosti i muzičkih instrumenata", objašnjava on.
Kada se školski časovi Draganine ćerke završe, ona odlazi kod majke na posao.
„Posle trećeg razreda nema produženog boravka, pa ona nema gde da bude", kaže Janković.
To danas nije neobično, jer su promene u savremenom dobu, izmenile i prakse u roditeljstvu, kaže sociolog Stanojević.
Sredinom prošlog veka, pa sve do 1980-ih godina, u Jugoslaviji je život izgledao prilično izvesno, kaže Stanojević.
„Ljudi su verovali da im je dovoljno da deca budu u obrazovnom sistemu da bi bila uspešna", dodaje.
Pošto je društvo u vrlo kratkom roku prešlo iz agrarnog u socijalističko „postojao je eho tradicionalne solidarnosti".
„To je značilo da su ljudi imali mrežu podrške u komšiluku i među rodbinom.
„Tako su deca mogla da se igraju u nekim ne toliko kontrolisanim prostorima, na igralištima oko zgrada ili u komšijskim dvorištima", dodaje sociolog.
U prvim decenijama 21. veka pojavljuju se novi obrasci roditeljstva, sa elementima međusobnog takmičenja.
„Zbog individualizacije i nestajanja zajednica došlo je do gubljenja neformalnih mreža podške poput komšija, šire porodice ili bliskih prijatelja koji bi pomogli o brizi oko dece", dodaje.
Zato su roditelji često „prepušteni sami sebi".
„Deca su se nekada igrala na livadi, parku pored zgrade ili na ulici, a danas ti prostori više nisu bezbedni i roditelji onda moraju najveći deo vremena da budu sa decom.
„Deo tog vremena provode u kući, dok van kuće decu ostavljaju u nadgledanim prostorima sa isplaniranim aktivnostima koje su najčešće komercijalizovane, poput igraonica ili treninga, gde se nalaze i drugi odrasli", ukazuje Stanojević.
Helikopter roditeljstvo, koje nepravedno ima negitavan prizvuk, po oceni sociologa, sa sobom nosi i ostatak balkanskog patrijarhalnog vaspitanja u kojem roditelji kontrolišu decu kroz prekomernu brigu.
„Oni kažu deci da je dovoljno da uče, a da će se oni za sve ostalo pobrinuti, što je način na koje žele da ih zaštite, ali i drže na oku", dodaje on.
Iako pojam „helikopter roditeljstvo" upućuje na stalno nagledanje dece i na to da im se uzima autonomija, što je ekstremno tumačenje, veruje Stanojević.
Za mnogu decu je ovakav odgoj „funkcionalan jer među generacijama ima više komunikacije i mogu lakše i bolje da izraze njihove potrebe".
Marija kaže da joj je nekada drago što je odrastala u zaštićenom okruženju.
„Možda nisam bila spremna za izazove u početku, ali roditelji su mi pokazali šta znači briga i ljubav, što mislim da nije mala stvar.
„Sada kada sam samostalna, trudim se da izvučem najbolje iz oba iskustva - sigurnost koju sam imala i nezavisnost koju sam stekla."
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar