Gde se sahranjuju migranti koji umru tokom putovanja?

Istraživanje koje je sproveo Bi-Bi-Si pokazalo je da je reč o migrantima, od kojih je većina poginula u pokušaju da pređe Mediteran kako bi stigli u Evropu. Prema podacima međunarodne organizacije IOM, većina je nestala u dubinama mora, ali mnoga tela su talasi izbacili na plaže Grčke, Italije i Turske.

Bi-Bi-Si je sproveo istragu da li postoji evidencija ko je poginuo, gde su sahranjeni i kako njihova rodbina može da sazna da li su tela njihovih bližnjih nestala ili su pronađena i sahranjena u N. N. grobnicama po Evropi. U proseku, 10 ljudi dnevno pogine pokušavajući da pređe Mediteran od 2014. godine, a najmanje jedna osoba svaki dan bude sahranjena u neobeleženom grobu, navodi se u istraživanju.

More često izbaci tela danima ili čak nedeljama nakon brodoloma, usled čega se tela pronalaze na obali u fazi raspadanja zbog čega je identifikacija dodatno otežana. Nije retko da se cele porodice udave i da nema preživelih koji bi mogli da identifikuju tela.

Dobijanje preciznog broja migranata sahranjenih u neobeleženim grobnicama je teško. Istraživanje Bi-Bi-Sija sprovedeno je na osnovu raspoloživih podataka i saradnje sa lokalnim zvaničnicima, ali brojke su, u najboljem slučaju, samo približne realnosti. Lokalne vlasti u Grčkoj i Turskoj su priznale da imaju velike probleme da izađu na kraj sa prilivom migranata i da nemaju organe koji bi se bavili isključivo evidencijom broja tela koja su pronađena na njihovim obalama.

Bi-Bi-Sijevo istraživanje je fokusirano na podatke iz Italije, Grčke i Turske. Većina olupina sa leševima migranata su pronađene u južnom Mediteranu. Vrlo je verovatno da su migranti koji su poginuli na putu ka Evropi sahranjeni u neobeleženim grobnicama i u Libiji, ali zbog bezbednosne situacije nije moguće prikupljanje podataka, kažu reporteri Bi-Bi-Sija. Pored toga, 880 neobeleženih grobnica na groblju Kilios u Istanbulu nisu uključeni u ukupan broj, jer vladini zvaničnici ne mogu da potvrde koliko je migranata među N. N. telima.

Najsmrtonosnija potapanja brodova su se dogodila na putu od Severne Afrike do ostrva Lampeduza u Italiji. Morski putevi ka Malti, Lampeduzi i Siciliji su duži i opasniji nego prelazak Egejskog mora iz Turske do Grčke, čak i u uslovima prenatrpanih čamaca nepodobnih za plovidbu.

Oko 80 odsto od milion migranata, koji su stigli u EU preko mora 2015, išli su preko istočnog Mediterana od Turske do Grčke. Iako Egejsko ostrvo Lezbos razdvaja samo 10 kilometara od Turske, stotine ljudi se udavilo zbog oronulih gumenih čamaca ili malih, trulih drvenih plovila.

"Svi, od NVO, preko vlade do volontera su fokusirani na one koji prežive putovanje, ali retko ko se zapita šta je sa onima koji su se udavili", kaže Muhamed Naim, avganistanski volonter, bivši migrant koji živi na Lezbosu od kada je pedalinom stigao iz Turske. Nakon brojnih brodoloma, centralno groblje na Lezbosu više nije imalo prostora za grobnice. Lokalne vlasti su izdvojile parcelu pored maslinjaka u udaljenom selu Kato Trios za sahranjivanje isključivo N. N. migranata.

Zvanična procedura registracije neidentifikovanih leševa migranata je slična u Turskoj, Grčkoj i Italiji. Telo se fotografiše, ispituje, stave se identifikacione oznake i uzme DNK uzorak. Ali ovaj proces se retko poštuje iz različitih razloga. Na primer, grčka ostrva uopšte nemaju mrtvozornika. U Italiji ovaj proces vodi Nacionalna služba za nestala lica. U ovom trenutku, najmanje dve trećine svog rada posvećen je identifikaciji nestalih migranata, kaže šef ove službe Vitorio Piskateli.

"Mi želimo da im vratimo malo dostojanstva sa imenom na grobu umesto samo šestocifrenog broja", kaže Piskateli.

Migranti koriste i društvene mreže na koje kače fotografije i snimke koje sami fotografišu ili su objavili mediji. U akcijama skupljanja leševa na obalama ili ličnih fotografija lica preminulih, rodbina sa Istoka pokušava da prepozna svoje najbliže kako bi ušli u trag da li su živi i, ako nisu, gde bi mogla da budu njihova tela, piše Bi-Bi-Si.