Tenzije na Nilu: Da li je moguć rat Egipta i Etiopije zbog vode?

Piše: Živan Lazić

Tako dve mnogoljudne zemlje, i još sedam iz regiona, nastavljaju višedecenijski spor oko korišćenja vodnog potencijala basena 6.500 kilometara dugog Nila, pojačan kolonijalnim nasleđem po kome je korist od najduže reke na svetu do sada imao isključivo Egipat.

Čak 90 odsto od oko 87 miliona stanovnika ove arapske zemlje živi u maksimalno trideset kilometara širokom pojasu uz reku, dok se čak 40 miliona izdržava bavljenjem poljoprivredom. Naravno, sa eventualno umanjenim dotokom Nila za mnoge bi pod upit došlo navodnjavanje, a time i životna egzistencija.  

Kako Egipat čak 98 odsto potreba za vodom zadovoljava iz Nila, razumljivo je zašto budno prati sve što se dešava u bilo kom delu toka reke.

Žedni pored reke

Sa druge strane, Etiopija decenijama žestoko ispašta zbog drastično redukovanog pristupa vodi, pa je i danas od 110 miliona žitelja čak 15,5 miliona umereno neuhranjeno. Dodatnih sedam miliona živi od direktne strane humanitarne pomoći.

Takođe, nekoliko desetina miliona stanovnika nije snabdeveno električnom energijom. I sve to pored Plavog Nila, pritoke koja najvećoj reci donosi čak 58 odsto vode, dok, sa druge strane, Beli Nil iz Sudana donosi 28 odsto vodene mase. Ostatak pripada drugim pritokama, od kojih nekoliko takođe pritiču iz Etiopije.

Međutim, Egipat se poziva na tri ugovora potpisana u vreme dok je ceo region, uz izuzetak nezavisne Etiopije, bio pod kolonijalnom upravom Velike Britanije. Ti akti, iz 1902, 1929 i 1959. godine dopuštaju Egiptu da godišnje koristi 55,5 od 84 milijardi kubika voda Nila, Sudanu, državi koja je između Egipta na severu i Etiopije na jugu, pripada 18,5 milijardi, a ostalima minimalno, dok Etiopiji ni puna milijarda.

Sem toga, Egipat je sebi dao pravo veta na bilo koji objekat i na gornjem toku Nila. Kruna svega je bila izgradnja velike asuanske brane na egipatskom delu Nila 1960 - 1963. godine, u čijem zaleđu je najveće veštačko jezero na svetu "Naser" kapaciteta 150 milijardi kubika vode. Naravno da je ovoliko jezero, pogotovo tokom punjenja, drastično otežalo pristup vodi svima u uzvodnom segmentu reke.

Raspodela voda

Sem Sudana, nijedna od preostalih devet država nije priznala ugovore. Pojedinačno se i ne spominju u ovim spisima, ali su sve odreda svesne da su prvo Ujedinjeno Kraljevstvo, potom SAD držale stranu Egiptu. Do rešenja spora i vojnom silom ako zatreba, kako je nekadašnji egipatski predsednik Anvar el Sadat 1988. godine, prilikom jedne od kriza po ovom pitanju, i zapretio.

No, ipak se pitanje pravednije raspodele voda Nila, kao i mogućnost usaglašenog upravljanja dragocenim resursom, sve više pojavljivalo u razmatranjima širih asocijacija, od Organizacije afričkog jedinstva do Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Polako se iskristalisao stav da bi bilo dobro problem ponovo i temeljno sagledati.

Potrebe za promenama su naročito došle do izražaja nakon 2010. godine, kada je ekstremna suša osiromašila ceo ovaj region, a milioni ljudi su umrli direktno od nestašice vode ili usled nedovoljne i preskupe hrane, posledice elementarne katastrofe. U isto vreme Egipat nije ni osetio posledice suše, voda iz Nila se čak flaširala i prodavala u inostranstvu.

Banke ne kreditiraju

Bio je to prelomni momenat da se Etiopija odluči za izgradnju niza manjih brana i one najveće "Etiopska brana nacionalne obnove", kako se naziva kolosalno zdanje na Plavom Nilu, tek dvadesetak kilometara od sudanske granice.

Prvu ideju da Etiopija gradi ovakvo zdanje obeleodanio je još krajem pedesetih godina car Hajle Selasije, više decenija lider države. Međutim, problem je bio novac s obzirom da ni Svetska banka, a ni poslovne banke nisu Etiopiji, niti bilo kojoj drugoj državi, odobravale kredit ako je bio namenjen za izgradnju projekta u vezi sa Nilom.

Kada je sledeće godine počelo takozvano "Arapsko proleće", Etiopljani, sa iskustvom tragične suše prethodne sezone, procenili su da će egipatska elita nekoliko godina biti obuzeta sopstvenim opstankom, te će čak i na Nil obraćati manje pažnje. Unutrašnja egipatska zbivanja su bila toliko dinamična da je bilo teško postići jedinstven stav o bilo kom pitanju.

Građani akcionari

Počela je davno planirana gradnja hidroelektrane, prošle godine je praktično dovršena. Reč je o 147 metara visokoj i 1.780 metara dugoj brani u čijem će zaleđu biti jezero kapaciteta 70 milijardi kubika vode.

Jačina elektrane je 6.500 megavata sa planom da se dve trećine izvozi u Ugandu, Keniju, Somaliju, Džibuti. Jezero i pristup navodnjavanju su potrebni za razvoj poljoprivede, ali i za privlačanje investitora u agrokompleks.

Na zanimljiv način Etiopljani su rešili finansiranje objekta i tako zaobišli neformalne sankcije bankarskog sveta kada su u pitanju građevine na Nilu. Nešto više od 30 odsto finansirala je državna kineska banka, dok su svi zaposleni u javnom sektoru Etiopije godišnje izdvajali jednomesečnu platu za kupovinu akcija buduće hidroelektrane.

I tako četiri sezone zaredom, pa su danas bezmalo dve trećine stanovništva akcionari objekta od koga očekuju da ekonomski i socijalno preoblikuje Etiopiju.

Lagano punjenje jezera

Samo punjenje jezera biće postupno, potrajaće pet, šest godina. Prve godine upumpaće se 4,9 milijardi kubika, potom pustiti prve dve od šesnaest turbina za proizvodnju struje. Svake naredne sezone pomalo će se povećati kapacitet akumulirane vode u jezeru, sve dok se ne postigne optimalan nivo od 70 milijardi kubika.

Inače, mimo najveće, Etiopija je izgradila ili je u toku podizanje još tridesetak neupredivo manjih hidroelektrana, pa će ova država uskoro ne samo rešiti potražnju za električnom energijom, već će biti i veliki izvoznik u okolne zemlje kojima manjka struje.

Međunarodna stručna komisija je pre pet godina predložila nešto drugačiji koncept državnog hidroprojekta, bez "Velike nacionalne brane obnove", sa dve manje elektrane zbirnog kapaciteta 3.000 megavata. Etiopljani nisu prihvatili inače neobavezujuće mišljenje komisije.

Istovremeno, stav stručnjaka je da bi egipatski seljaci ozbiljniji manjak vode mogli imati samo u vreme punjenja jezera, i to jedino u slučaju da traje kraće od pet godina.

Vojna jačina

Mada je i ovo mišljenje neobavezujuće po zainteresovane strane, čini se da je Egipat ostao bez aduta kojim je mahao. Ipak, pojedini egipatski generali uporno pričaju o bombardovanju brane, ističući neuspeh poslednjih, februarskih razgovora u Vašingtonu, kada su SAD pokušavale da posreduju u sporu.

Egipat je po jačini vojnih snaga deveti na svetu, Etiopija tek na šezdesetoj poziciji, posebna je prednost Egipćana u vazduhoplovnim jedinicama i letelicama. Prošle godine Egipat je u kupovinu vojne opreme uložio 11,2 a Etiopija tek 0,35 milijardi dolara.

Međutim, teško je očekivati da će iz Kaira uputiti mlaznjake 2.500 kilometara južnije bez odobrenja nekog mnogo moćnijeg. Doduše Egipat je podršku, kada je reč o pitanju Nila, iz Vašingtona uživao decenijama.

No, Etiopija je iskoristila razdoblje burnih dešavanja unutar Egipta, legalno izgradila hidroelektranu i sada očekuje da je polako pusti u eksploataciju. Na dobrobit svih sedam zemalja iz okruženja sa kojima je pred početak projekta, 2011. godine, postigla sporazum o načelima upravljanja vodnim resursima.

Ako se, pak, u ovoj regiji zapuca, što se ne može isključiti, biće to rat zbog vode, ne zbog političkih razlika. Masa sveta iz celog regiona, ne samo iz sukobljenih država, postaće novi migranti. To je poslednje što bi Evropi, već suočenoj sa brojnim problemima, trebalo.