Izbori ispred poljoprivrede

Piše: Živan Lazić

Takav tok događaja najavio je Aleksandar Vučić prilikom boravka u Prokuplju, istakavši da "štete, ipak, ima u Brusu i još nekim regionima, a kako država Srbija ima para moći će i da seljacima pomogne nadoknadom".

Svakako da je pri javnom obraćanju predsednik imao u vidu i zakazane izbore - malo šta na birače deluje mobilizatorski kao neposredna, pa još i novčana, pomoć države. Pogotovo što bi se iz državne kase davalo seljacima, decenijama marginalizovanom sloju srpskog društva, upravo onoliko koliko je poljopriveda van vidokruga vlasti.

Državna nadoknada izgleda kao pažljiv potez prema oštećenima, ali ne rešava osnovni problem, zaštitu od nepogoda. Zapravo, kako se praksa skromne državne nadoknade ustalila, seljaci su se navikli na tok stvari i zaboravljaju da sami učine maksimum kako bi zaštitili stoku i rod sa njiva, bašta, voćnjaka.

Tako je u nas osigurano manje od deset odsto agrarnih površina i nepunih četiri odsto stočnog blaga.

Seljak ostao u riziku

Tokom socijalističkog perioda, državni kombinati su osiguravali useve, pa je osiguranjem bila obuhvaćena trećina poljoprivednih hektara i petina stoke, ali tokom tranzicije ne baš razvijeno agrarno osiguranje doživljava dubok pad.

No, izostao je podsticaj razmahu osiguranja, pa se država našla u nezgodnoj situaciji, ili da potpuno zatvori oči nad unesrećenim paorima ili da pomaže unesrećenim a bez ozbiljnijeg rada na trajnijem uređenju stvari. Ista situacije se ponavlja iz godine u godinu.

Epilog je da nigde seljak nije u velikom riziku od vremenske nepogode kao u Srbiji. U zemljama i srednje razvijene poljoprivrede, osiguranje sasvim solidno funkcioniše.

Agrar je fabrika na otvorenom, uticaj vremenskih (ne)prilika je višestruko veći nego u drugim delatnostima. Dva su mehanizma zaštite, instaliranjem zaštitnih tehnologija i osiguranjem kao ekonomskim vidom obezbeđenja.

Cena sistema

Poslednjih godina uspešnji poljoprivrednici, pra svega voćari, postavili su protivgradne mreže, sisteme za zaštitu od mraza ili prevelike osunčanosti, sisteme za navodnjavanje. Vodeći ovdašnji farmeri često su i evropski lideri u modernizaciji.

Međutim, nevolja je što se tehnološka zaštita finansijski isplati samo na dovoljno velikim voćnjacima, u povrtarskoj proizvodnji, odnosno u uzgoju semenskih ratarskih useva. Država je sa svoje strane razvila sistem protivgradne zaštite, zasnovan na ispaljivanju granata u gradonosne oblake posle kojih se krupne grudve leda usitne, a ove se kroz atmosferu istope i na zemlju padnu kao kišne kapi.

Đulad se ispaljuje sa raketnih stanica, seljaci angažovani kao "pucači" ujedno i vode brigu o održavanju poligona. Sve za 4.000 dinara mesečne nadoknade, mada sistem u celini važi kao dosta skupa zaštita.

Nema apsolutne zaštite

Takođe, ispaljivanje raketa ne štiti sto odsto, zapravo i nema apsolutne tehnološke zaštite. Čak i poljoprivreda SAD, najrazvijenija u svetu, godišnje trpi oko 20 milijardi dolara štete od nevremena.

Nevreme kakvo je 19. maja zahvatilo bezmalo trećinu teritorije Srbije, oko 2,5 kvadratnih kilometara, primer je nepogode protiv koje čoveka još uvek nema tehnološko oruđe. Meteoreolozi su pravovremeno najavili, poligoni su održavani, pucači bili spremni. Usklađenom paljbom ispucano je čak 990 granata sa 196 lansirnih rampi, a sve na osnovu koordinata koje su stizale iz radarskih centara.

Bilo je i efekta. Mada su oblaci bili tamni, visoki čak 16 kilometara, raketna paljba je usitnila upravo središte ledenih santi. Na trećini zahvaćene teritorije nije palo ni gram leda, dok su ledene bobice na preostaloj površini bile uglavnom sitne.

Jugoslav Nikolić, direktor Republičkog hidrometereološkog zavoda, smatra da bi, da nije bilo reakcije, šteta bila dvadeset do trideset puta veća, možda i više. Krupnije grudve padale su u dva sasvim manja regiona, pre svega u okolini Brusa.

Zaštita putem osiguranja je primenjiva na svim agrarnim poljima, kako ratarske, tako i povrtarske i voćarske proizvodnje. Tu su naravno i osiguranja goveda, svinja, živine.

Ceo sistem funkcioniše tim bolje što je više osigurano, tada su osiguravajuće kuće u prilici da snize cenu po hektaru, odnosno po grlu stoke. Izvanredna je nadopuna tehnološkoj zaštiti i dobit se ispoljava upravo u onim nepogodama kada je izostao efekat tehnološke zaštite.

Sukob interesa

Pa zašto onda u Srbiji ne funkcioniše sistem osiguranja u poljoprivredi, mada država od pre nekoliko godina osiguranje seljaka subvencioniše sa 50 odsto premije?

Odgovor je u poziciji procenitelja šteta. U nas procenu obavljaju stručnjaci zaposleni u osiguravajućim kućana, upravo oni iz čijeg prihoda bi trebalo da se isplati nadoknada.

Takvom pozicijom procenitelji su u sukobu interesa, da li da procene prema savesti i stručnom sagledavanju posledica ili prema interesima osiguravajuće kuće čiji su službenici? Dilema takve vrste rešava se gotvo instiktivno, u korist  sopstvene kompanije, indirekto u ličnu.

Svojevremeno, tokom socijalističkog perioda, procenitelji su, usmereni važećom ideologijom, prema društvenim kombinatima bili mnogo tolerantniji nego prema seljacima, pa su iste posledice kada se dogode na imanju kombinata procenjivali i duplo većim nego kada se dogode na imanju paora. Takvim pristupom dodatno su umanjili poverenje potencijalnih klijenata.

Izbori ispred poljoprivrede

Ako Srbija želi da razvije agrarno osiguranje ne bi trebalo ni da previše pametuje, niti da Vučić obećava. Prvi potez je da se procenitelji pravno osamostale, kakva je, inače, praksa u zemljama razvijenog  agrara.

Tako bi došli u poziciju da žive od kvaliteta i korektnosti sopstvenih procena, a ne od uklopljenosti u celinu osiguravajuće kuće, neuporedivo šireg opsega delatnosti. To bi bio početak izgradnje osigranja, sve dotle je poigravanje, a novac koji država odvaja za subvencionisanje seljaka ili, pak, za nadoknadu paorima čije je voćnjake led potukao, je bačen kroz prozor, bez trajnijeg efekta na srpsku poljoprivredu.

Naravno, efekat postoji, ali na rezultate izbora.