Dugi pipci Vašingtonskog sporazuma - srpski litijum zanimljiv i Amerikancima

Piše: Živan Lazić

Ipak, konačan epilog zavisiće i od volje drugih, posebno rivalitetnih - Kine, Rusije i Evropske unije, da prihvate trajnu i sveobuhvatnu marginalizaciju.

Nije iznenađenje što je otkazana za kraj septembra predviđena sesija pregovora između predstavnika Srbije i Kosova. Kako su izostali sastanci komisija za pripremu tema, nije bilo smisla održati ni politički razgovor.

Zapelo je oko osnivanja zajednice srpskih opština, iz pozicije beogradske strane ključne tačke na koju se kosovska strana ni ne obazire. Uprkos obavezi iz Briselskog sporazuma, potpisanim još pre sedam i po godina, u kome je jasno definisano pravo manjinske srpske zajednice u južnoj pokrajini.

Zaboravili na obavezu

Albanska strana uporno izbegava da realizuje i ono gotovo jedino sa čime se svojevremeno saglasila. U međuvremenu srpska strana je ispunila sve: oslobađanje međunarodnog telefonskog broja broja za Kosovo, prihvatanje kosovskog pravosudnog sistema, i mnogo toga još.

Sa druge strane u Prištini su sve odlučniji da ne dopuste formalno povezivanje nekoliko opština sa većinskim srpskim življem na severu teritorije, na šta bi se svela zamišljena zajednica. U poslednje vreme vodeći čelnici albanske strane otvoreno izjavljuju da im ne pada na pamet da dopuste objedinjavanje.

Iz međunarodne zajednice ne reaguju na uporno izbegavanje kosovske strane da ispuni ugovornu obavezu. Stiče se utisak da i u Briselu i Vašingtonu ne žele snažnije da pritiskaju kosovsku stranu, pa Prištini i nije teško da kontinuirano i sve smelije odbija formiranje ZSO. Izgleda da je albanska strana i Vašingtonski sporazum doživela tako da dodatno ojača sopstvenu poziciju po ovom pitanju.

Brisel i Vašington nemi

Isticanje pragmatičnosti onoga što su u Vašingtonu Vučić i Hoti odvojeno potpisali poprilično maskira ono što je izostavljeno, a ima nemali značaj. Tako se u Vašingtonskom sporazumu zajednica srpskih opština ni ne pominje.

Jednostavno, struktura dogovorenog je takva da je, uprkos tome što je u dokument strpano mnogo različitog, među dvadeset tačaka teško naći onu u kojoj bi se mogla naći za srpsku zajednicu izuzetno važna tema.

Druga strana je izostavljanje protumačila kao nezainteresovanost SAD, političkog sponzora potpisanog, za ovo pitanje i nije čekala da produži ignorisanje. Preciznije, sada prelazi u odbijanje...

Brisel odavno ne reaguje na prištinske vrdalame, ispostavlja se da i SAD nemaju nameru da oštrije reaguju.

Jednostavno, u sporazumu nema ni reči o manjinskoj teritorijalnoj zajednici, a to je trenutno dokument u žiži javnosti. Na Briselski sporazum se polako zaboravlja, a time i zajednica srpskih opština lagano prelazi u neku vrstu imaginacije.

Neobavezujući pritisak

Vašingtonski sporazum predviđa da obe strane, misli se na Srbiju i Kosovo, prihvataju odredbu da ne kupuju opremu za 5G tehnologiju od sumnjivih isporučilaca. Mada nije eksplicitno navdeno, nije teško zaključiti da je u pitanju šira američka strategija potiskivanja kineskih kompanija, pre svega Huavej, inače vodeće i po kvalitetu i po ceni.

Pritisak SAD je na sve države, Kanada, Australija, Velika Britanija su već prihvatili, tokom avgusta i septembra i mnoge evropske države su podlegle uticaju sa druge strane Atlantika.

Nisu u pitanju samo tradicionalno proameričke države poput Poljske ili Litvanije, već nisu odoleli ni Slovenija, Španija, Češka, a čak je i Francuska pristala da kineska oprema u 5G tehnologiji dobije verifikaciju na samo tri do pet godina, mada je rok verifikacije iste opreme nabavljene od drugih dva i po puta duži. Pod najžešćom paljbom je Nemačka, no Merkelova još izdržava.

Mada srpska vlast ističe da pod pojmom "sumnjiv isporučilac" ne bi trebalo apriorono svrstavati kineske kompanije, američka kampanja protiv Kine ukazuje baš ono što srpska vlada, tumačeći potpisano strogo pravno, osporava.

Premijerka Ana Brnabić je posetom promociji Huaveja u Beogradu pokušala da relativizuje efekat potpisanog. Međutim, Vašingtonski sporazum je neobavezujući akt, time nema ni pravnu snagu, ali njegova politička poruka je snažna i, posebno kada je reč o kineskoj 5G opremi, krajnje isključiva.

Hajka na Kinu skupa po Srbiju

Za Srbiju je grubo proterivanje kineske tehnologije nezgodno i zbog toga što od tri ovdašnja operatora jedan se koristi u celosti upravo opremom nabavljenom od Huaveja, dok još jedan ima fiksnu mrežu na osnovu tehnologije Huaveja. Ako bi firme morale da menjaju kinesku opremom proizvođača iz druge zemlje, svakako bi država Srbija morala da snosi ne male troškove.

Foto: AFP

Srpska javnost puna je oduševljenja povodom dolaska DFC, praktično američke razvojne banke, u Srbiju, te se neprekidno ističe veliki kapacitet finansijske institucije kada je reč o infrastrukturnm radovima, maloj privredi, ženskom preduzetništvu. Međutim, izgleda da bi američki kapital rado finansirao istraživanja litijuma po Srbiji.

Reč je o jednom iz grupe takozvanih retkih metala, od ključnog značaja u proizvodnji baterija za mobilne telefone, automobile i druge e-uređaje, ali i za izgradnju data centara u kome se čuvaju podaci. Izuzetno je tražen, Kina raspolaže trećinom svetskih rezervi. Od ostalih zemalja, litijuma ima u Čileu i Boliviji, pojedinim afričkim zemljama, ali i u Srbiji.

Trka za litijumom

Još od 2007. godine zna se za ležište kod Loznice, sada se, pak, tvrdi da ima još podjednako vrednih nalazišta "dragulja 21. veka". Najpoznatija svetska rudarska kompanija "Rio Tinto" dugo pretražuje celu Srbiju, a od pre šest godina istražuje i još jedna australijska kompanija.

Srbija važi za najbogatiju ovim mineralom u Evropi, inače očajno siromašnom dragocenim resursom. Starije su procene da ovdašnji resursi čine deset, a novije i dvadeset odsto ukupnih svetskih rezervi. Ne čudi onda što bi se i Amerikanci rado priključili potrazi za srpskim litijumom, za početak kreditirajući istraživanja rudarskih kompanija.

Napokon, ostaje i finansiranje infrastrukture po Srbiji. Za početak u prvom planu su putevi i pruge prema Kosovu ili kroz južnu pokrajinu.

Tako se izgradnja 77 kilometara autoputa od Niša do Merdara procenjuje na 1.066 miliona evra, pa se u prvoj fazi predviđa drum sa samo dve trake u svakom smeru, što bi cenu smanjilo na 676 miliona evra. Tu je i autoput Bujanovac - Gnjilane - Štrpci, brza saobraćajnica Raška - Kosovska Mitrovica, te nekoliko lokalnih relacija.

Ceni se da bi samo u puteve trebalo uložiti između dve do dve i po milijarde evra. Tu je i pruga od Niša preko Doljevca i Kuršumlje do Merdara.

Skrajnuti srpski građevinci

Uzgred se spominju i pojedine relacije u istočnoj Srbiji, odnosno u Vojvodini. Očito, mreža saobraćajnica prema Kosovu je u prvom planu, a sve bi se završilo autoputevima i prugama do Drača, od kojeg se planira izgraditi regionalno važna luka.

Naravno, Amerikanci imaju u vidu interese svojih građevinskih i pratećih kompanija, pa je i forma kreditiranja osmišljena u njihovom interesu. Bile bi glavni izvođači radova, što znači da bi srpskim kompanijama u najboljem slučaju mogla pripasti samo podizvođačka crkavica.

Kako takav aranžman izgleda, videli smo ponajbolje prilikom izgradnje mosta preko Dunava kod Zemuna, kada su se srpski građevinci mogli videti samo kao raritet.

Dve su, dakle, primedbe na u nebesa ishvalisano kreditiranje DFC. Jesu kamate nešto niže u odnosu na druge banke, ali izvođači su, praktično, unapred definisani.

Srpskih bi bilo malo, i to samo na sporednim, manje važnim i manje plaćenim segmentima posla. Još se sećamo kako smo učili da država kapitalne projekte gradi i radi jačanja kapaciteta sopstvene građevinske i prateće industrije. Toga u Vašingtonskom sporazumu nema.

Kredite treba vratiti

Druga primedba se odnosi na izostanak predočavanja javnosti poslovnog plana isplativosti budućih saobraćajnica. Nigde se ne govori o isplativosti, još manje o frekventnosti vozila, odnosno potencijalnog broja korisnika.

Ekonomski posmatrano, za svaki put ili prugu mora se znati kolika je upotrebljivost. U slučaju planiranih radova prema Kosovu ništa od toga nema. A sve što će se graditi na bazi je kredita koje će vraćati građani, još više buduće generacije. Biće to krupan teret srpskih poreskih obveznika i to bi se moralo znati pre nego što se definitivno odluči da li će se i šta raditi.

Vašingtonski sporazum svakako ima ulogu u Trampovom predizbornom programu. Ipak, to je mnogo širi projekat u kome se promovišu ne samo trenutni, već i strateški interesi SAD. Ako ima veštu i fleksibilnu političku elitu, možda, pak, poneki potpisnici mogu i izvući neku sitniju čar.

Ipak, krajnji efekat će umnogome zavisti koliko će svaka država moći da svoje interese uklopi u novu političku konstelaciju, ali i u kojoj meri će krupniji svetski igrači, kao što su Kina, Rusija i Evropska unija, otupiti snažan globalni pohod najmoćnije sile na svetu.