Đangova osveta - krvavi lanci

U svom novom delu, Kventin Tarantino nam ponovo daje film o stvarima do kojih nam je najviše stalo - ljudi, ovaj put u onom delu istorije kada milioni nisu posedovali sopstvene živote. U vesternu koji prati nameru bivšeg roba i novopečenog lovca na ucene Đanga da pronađe i oslobodi svoju suprugu, režiser daje čudan i lutajući put priče, i ponovo, kao što smo do sada morali da se naviknemo, odbija da prati uvod-zaplet-kulminacija-rasplet šemu standardne filmske naracije.

Đango, zajedno sa novim prijateljem i partnerom, lovcem na ucene nemačkog porekla doktorom Kingom Šulcom, putuje po južnim državama američke Unije, neposredno pred početak građanskog rata. Tu, Tarantino pokazuje svoju viziju kravavog posla koji se tiče trgovine ljudskim životima (robovlasnici) i smrtima (Đango, Šulc i drugi lovci na ucene, tada zvanično agenti države sa dozvolom da ubijaju). Za razliku od filma "Prokletnici", ovde nema manipulisanja istorijskim činjenicama (koliko bar ja znam), jer je stvarna istorija dovoljno krvava za režiserove standarde. Kada lik kog tumači Leonardo DiKaprio, sadističkog robovlasnika po imenu Kelvina Kendija, upita Đanga da li Šulcu ne prija prizor besnih pasa koji komadaju odbeglog roba, dobija jasan odgovor: "Ma ne, samo nije navikao na Amerikance".

Naravno, duh režisera i ovde uvodi jako puno crnog i blesavog humora (ujedno oslobođenog od svake tupave vrednosne ili ideološke poruke) i omogućava svojim glumcima da se veoma lako prebacuju iz okrutnih ubica u šašave nesposobnjakoviće (scena sa Donom Džonsonom i Džonom Hilom upravo ismeva ono što će nekoliko godina kasnije, pod vođstvom Natana Bredforda Foresta i drugih postati veoma ozbiljan Kju-Kluks-klan). U većini likova, pa i u celokupnom filmu, ova osećaj istrajava - suluda mešavina dela nalik na "Smešne strane istorije" i romana poput "Krvavi meridijan".

Ideja da je film rimejk špageti vesterna meni nije bila od velikog uticaja - jeste da delo koristi pokrete kamerom, preuveličane likove i muziku iz tog perioda, ali njih meša sa hip-hop numerama i gomilom drugih uticaja iz pop-kulture, praveći od "Đangove osvete" delo koje je tipično za Tarantina, slično po detaljima sa svim i svačim, ali u globalu nalik ničemu, osim drugim filmovima istog čoveka.

Bez dileme, element filma koji me je najviše oduševio jeste Semjuel L. Džekson i njegovo tumačenje Stivena, starca sa najvišim rangom u hierarhiji južnjačkog robovlasništva - šefa kućnih robova. Džekson je više puta pokazao maksimalne mogućnosti u Tarantinovim filmovima (genijalni dijalog iz "Džeki Brauna", na primer), ali ovaj put daje fantastičnog lika, koji je servilan prema gospodaru do nivoa lude na kraljevskom dvoru, paralelno oštrouman i odan, a istovremeno, duboko u sebi neopisivo surov i fokusiran na svoje preživljavanje. Skoro koliko je Kristof Valc briljirao u prethodnom delu Tarantina, to ovde čini Džekson.

Robovi, krv na neobranom pamuku, osveta, ljubav i dobra muzika - sasvim dovoljno razloga da pogledate ovaj film.