FOTO: Grbavica - otmeni bastion lokalpatriotizma

Negde između ruševina starih kuća i novih višespratnica, spojio se stari laloški šmek i nova urbana energija, koji i danas karakterišu Grbavicu.
FOTO: Grbavica - otmeni bastion lokalpatriotizma
Foto: 021.rs

Ako biste tražili primer na kojem biste putniku namerniku pokazali kako se Novi Sad razvijao proteklih decenija, smatrajte da je potraga upravo završena. Ovo naselje dobilo je obrise današnjeg oblika 60-tih godina prošlog veka, kada je po ugledu na sarajevsku Grbavicu, krenula ubrzana urbanizacija. Negde između ruševina starih kuća i novih višespratnica, spojio se stari laloški šmek i nova urbana energija, koji i danas karakterišu Grbavicu.

Ako je Srbija, kao što neki tvrde, "istok zapada i zapad istoka", onda je i Grbavica "periferija centra i centar periferije". Nenametljiva novosadska gracija, koju jedan korak deli od njenog prašnjavog makadama do kičastih noćnih klubova u okolini Spensa - dovoljno daleko od svega da bude "priča za sebe", a dovoljno blizu da njeni stanovnici i do centra i do Dunava mogu stići biciklom, da se pritom ne oznoje. Grbavica je u poslednjih pola veka, lukavo i na kvarno "otela" sve privilegije moderne gradske sredine, a opet zadržala imidž periferije lišene one prave bulevarske jurnjave i meteža sa trgova.

Čuvena Limanska pijaca i Stara pošta, stadion, tri osnovne i isto toliko srednjih škola, stacionirano je na Grbavici. Da je zaista privilegija živeti u ovom kraju grada, potvrđuje i odluka javnih preduzeća poput "Toplane", "Stana" ili Elektrovojvodine da se baš tu skrase.

Za mlađe, naročito one koji se "onog našeg, što nekad bejaše" ni ne sećaju, Grbavica je sinonim za lojalnost i odanost fudbalskom klubu Vojvodina. Nepopravljivi romantici teško će na grbavičkim fasadama pronaći mesto i za inicijale svoje voljene, a kamoli kompletnu poruku - ipak, za razliku od drugih krajeva grada, prolaznike ovde sa zidova ne pozdravljaju ni oni koji samo što se nisu vratili iz Haga, ni oni što bi da ispraćaju neke nove u Hag, već optimistične parole navijača Vojvodine. Da li zbog blizine stadiona ili nečeg drugog, tek Grbavica je "slaninarska tvrđava", a transparenti iz ovog dela grada redovno zauzimaju centralno mesto na severnoj, najvatrenijoj tribini stadiona Karađorđe.

Slađana Ristić - geograf

Grbavicu opisujem u četiri reči i jednom zarezu - nekada lepa, danas modernizovana. Ja nemam još uvek toliki "grbavički staž" kao moji roditelji, ali primećujem da se puno stvari promenilo od perioda kada sam sakupljala kamenčiće u Ulici Vere Pavlović, preko perioda kada sam u Puškinovoj i Miše Dimitrijevića sakupljala lišće za herbarijum, do ovog sada perioda kada kroz Tolstojevu i Danila Kiša šetam sa momkom pod ruku.

Na Grbavici je ranije bilo mnogo više prostora, sada ima mnogo više ljudi. Nekada su tu bile kuće, travnjaci, mnogo više drveća, sada toga ima puno manje, mada sve zavisi, od ulice do ulice. Uvek se oduševim kada između dve zgrade vidim staru kuću i skidam kapu tom gazdi koji je odoleo silnim investitorima, ako je to uopšte razlog što nije prodao kuću i plac.

Išla sam u Osnovnu školu "Sonja Marinković", a kada ne idem u školu sa drugarima sam se često igrala na školskom igralištu. Isto to rade i deca u OŠ "Vasa Stajić", znam provereno, jer su na Grbavici ponekad školska igrališta najbolji prostor za bilo kakvu igru. Posle osnovne, opet Grbavica - Srednja grafička škola, u kojoj su nekako uvek bili "kul" likovi. Kod nas u školi stvarno nije bilo toliko nasilja koliko se priča da ima po drugim tehničkim školama, deca su uglavnom gledala svoja posla. Sa časova se bežalo u "Fokstrot", moj omiljeni kafić u mom omiljenom delu grada. Ovi iz Medicinske su uglavnom bežali u neki od kafića na Adamovićevom naselju.

Zimi se sa Grbavice ode na Spens, pa se tamo "otpada", ili se ide na klizanje, to mi je odmalena bila redovna zanimacija. Čak smo se i sankali, na retkim brdeljcima, a išli smo i na Dunav zimi, na Štrand, Šodroš, pa ako zaledi eto uživancije. Kada sam malo porasla, počela sam da "otpadam" na atomcu, gde se uvek skuplja ekipa iz kraja. Tamo je neko propušio, neko se prvi put poljubio, neko (naravno danju) igrao školice, a neko "blebnuo" sa zidića i malo udario glavu, što opet po mnoge nije imalo neke jače posledice...

Po meni, najlepši deo Grbavice za život je oko Srednje medicinske škole. Tamo ima lep parkić, sa novim dečijim igralištem, dosta je urbanizovano, a opet su ulice nekako dovoljno zabačene da čovek ima dovoljno mira. Nema baš parking mesta, ali gde ih na Grbavici danas ima? S druge strane, Ulica Braće Ribnikara je postala pravi bulevar, a ako izuzmemo recimo Lasla Gala, koja je nekako sama po sebi dovoljno rustična da bi se tolerisale rupe na putu i uzani, "zbudženi prostor", dobar deo asfalta je sređen i lepo izgleda.

Pomenula sam "Fokstrot", ali ne mogu da zaboravim ni "Borsalino". Jedna od prvih picerija u gradu, tamo sam prvi put pojela picu iz picerije, pravu, koju nije pravila mama. Moj brat je uvek nostalgičan prema pekari "Saša", kod "Sonjine" škole. Kaže da je to kultna pekara devedesetih, da su tamo svi išli iz izlaska na vruć burek i da si tamo uvek nekog poznatog mogao da sretneš. Moj tata je nostalgičan prema "Piroš čizmi", na uglu Lasla Gala i Puškinove. Nekada je to bila jedna od glavnih kafana u celom Novom Sadu, sada je već godinama zatvorena i napuštena, prava šteta...

Ko hoće da klopa noću, posle izlaska, uvek može i na Limansku pijacu, a i danju je tamo centar svega. Kupujem redovno poljsko cveće od prodavaca sa strane Bulevara cara Lazara, lubenice leti od preprodavaca iza pijace, a jeftine čokolade na samoj pijaci, pravac iz Mađarske. Limanska pijaca, pa čak i sa onim pleksiglas krovom, prava je uživancija. Jeste da je možda malo skuplja od nekih drugih pijaca u gradu, pri čemu naravno ne računam Futošku, ali je meni nekako moja, domaća, baš pijaca kakva mi treba.

Od pripadnika drugih "novosadskih republika" najviše se oduvek družimo sa Limancima. Oni su nam valjda blizu, pa mu to dođe nekako prirodno. Ipak, biti sa Grbavice nekako prija i u tom pogledu. Nisam lokal-nacionalista, ali jesam lokal-patriota. Volim svoj kraj i voleću ga u šta god se u budućnosti pretvori i ostaću ovde dokle god me život negde drugde ne odvede, a onda ću se na Grbavicu s radošću vraćati.

Projekat "Miris grada" sufinansirao je Grad Novi Sad, a stavovi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Projekti - Miris grada

FOTO: Detelinara - stara dama grubog srca

Gotovo je nemoguće čuti opis Detelinare od autentičnog "meštanina", a da on ne počne sa nekom od floskula - novosadska Sparta, radnički geto, prestonica mangupluka....

FOTO: Salajka - Novi Sad kakav je nekada bio

Dok prolazi kroz Salajku prolaznik bar u jednom trenutku mora da poželi da živi u takvom kraju, ispresecanom mirnim ulicama sa redovima kuća koje ponosno stoje i odolevaju godinama.

FOTO: Podbara - najstarije jezgro Novog Sada

Od Kvantaša do Temerinske, između Starog grada i Salajke, kroz uske ulice i stare drvorede, Podbara otkriva slučajno nabasalom prolazniku duh nekadašnjeg Novog Sada, naselje kojim su Almašani prohodali negde početkom 18. veka, a kojim hodaju i danas.

Od Exita do Tamburica festa

Novi Sad je jedan od retkih gradova u Srbiji, pa i u regionalnim okvirima koji ima raznovrsnu lepezu muzičkih festivala zbog kojih svako godine u prestonicu Vojvodine pristiže na hiljade ljudi iz cele Srbije, zemalja bivše Jugoslavije, ali i Evrope i sveta.

Zašto je Novi Sad "Srpska Atina"

Treći deo iz serijala "Miris grada" posvećen je sakralnim objektima verskih zajednica koje žive u multikonfesionalnom Novom Sadu i kulturnim institucijama koje decenijama čuvaju vojvođansko kulturno nasleđe oličeno u vrednim umetničkim delima.

Zdanja postala simboli

Novi Sad kao gradsko naselje postoji već 300 godina, mada područje na kom se danas nalazi, tragove postojanja beleži još u praistoriji.

Vina, čarde i salaši

Poznato je da se u Vojvodini dobro jede i da se Vojvođani mogu pohvaliti bogatom gastronomskom ponudom.