Šta znači potpis donorske kartice?

Transplantaciona medicina u jednoj zemlji uspešna je ukoliko se presadi dovoljan broj organa. Međutim, u čitavom svetu, pa tako i u Srbiji, postoji nesrazmera između rastućih potreba za organima i broja organa na raspolaganju. Upravo ovim problemom bavi se Udruženje transplantiranih pacijenata Vojvodine "Pan transplant", koje je u okviru svog projekta "Budi donor! Postani heroj!" okupilo brojne nevladine organizacije i javne ličnosti u Srbiji.

Projekat "Budi donor! Postani heroj!", pored toga što ukazuje na značaj podizanja svesti građana o transplantaciji i donaciji organa, u svojim akcijama promoviše potpisivanje donorskih kartica. Na šta se građani obavezuju kada potpišu donorsku karticu, za 021 priča doktorka Jelica Alargić iz transplantacionog tima Kliničkog centra Vojvodine, koja promoviše donorstvo.

"Prema Zakonu o transplantaciji organa koji trenutno važi, a koji je stupio na snagu 2010. godine, ukoliko nastupi moždana smrt pacijenta, njegovoj porodici predlaže se da pacijent postane donor ograna. Bez obzira da li neko ima donorsku karticu ili ne, uvek se prvo traži saglasnost porodice. Donorske kartice služe upravo zato da bi se porodice lakše odlučile da daju pristanak za donorstvo", objašnjava ona.

Prema rečima doktorke Alargić, donorske kartice imaju samo promotivnu ulogu. Pretpostavlja se da ukoliko je neko potpisao donorsku karticu, ima pozitivan stav prema donorstvu i da će se samim tim i njegova porodica, ukoliko do toga dođe, lakše odlučiti da donira organe svog člana porodice.

"Mnogi se pitaju zašto je uopšte potrebna donorska kartica. Jako je važno istaći da ona ne znači da ste se vi potpisivanjem obavezali da donirate svoje organe, jer to tako ne funkcioniše prema našem zakonu. Vi ste time samo iskazali svoj stav prema donorstvu. U krajnjoj liniji osoba ni ne mora da potpiše donorsku karticu, ali ukoliko svojoj porodici iskaže želju za donorstvom organa, to povećava šansu da porodica odobri donaciju ako do toga dođe", ističe Alargić.

Transplantacija je jedina oblast medicine koja zahteva aktivno učešće građana. Ukoliko nema donora, nema ni transplantacija, a kako se povećava broj donora, tako se povećavaju i šanse da ljudi koji čekaju na organ budu spaseni.

Međutim, ljudi u Srbiji se plaše transplantacije, jer postoje verovanja da će se nešto loše desiti osobi koja potpiše donorsku karticu, da to nije u skladu sa religijom i slično. Zato kod nas ima mali broj donora, a samim tim i mali broj urađenih transplantacija. U Srbiji ljudi čekaju i po deset, petnaest godina na organ i zbog toga smo na pretposlednjem mestu u Evropi po broju urađenih transplatacija. Upravo zato je važno da se o ovoj temi što više razgovara, ističu stručnjaci.

U drugim zemljama Evrope, na primer u Hrvatskoj i Španiji, koje su prve dve zemlje u Evropi po broju transplatacija, postoji pretpostavljeni pristanak, što znači da su kod njih svi donori, samo se registruju oni koji izričito ne žele da budu donori. I u ovim zemljama je pristanak porodice obavezan, ali tamo se ljudi mnogo lakše odlučuju za donorstvo organa.

Prema podacima Ministarstva zdravlja, u Srbiji trenutno 600 ljudi čeka na transplataciju bubrega, preko 70 ljudi čeka da dobije novu jetru, a oko 20 njih čeka na novo srce. U Srbiji se sprovode transplatacije bubrega u KCV i KCS, transplatacije jetre u KCS i transplatacije srca u KCS. Takođe, Dečija bolnica u Tiršovoj ulici u Beogradu izvodi transplataciju bubrega.

Ko želi da donira organe najbitnije je da obavesti o tome svoju porodicu, jer prema statističkim podacima 20 puta su veće mogućnosti da će nam zatrebati ovakav vid lečenja, nego da ćemo biti potencijalni davalac organa. (Gordana Ćosić - gocacosic@021.rs)