Vek od oslobođenja Novog Sada: Toma Bajić, Bavarska divizija i "hrabri" radikali

Piše: Živan Lazić

Novosadski profesor savremene istorije Slobodan Bjelica nedavno je priredio knjigu "Oslobođenje Novog Sada 1918. godine - svedočanstva i polemike", u kojoj je sabrao gotovo sve što su o događajima u Novom Sadu burnih dana pri završetku svetske vojne zapisali glavni akteri, od Jovana Živojinovića, komandanta Srpske narodne straže, preko Ignjata Pavlasa i Milana Petrovića, do Dragiše Vasića, u to vreme kapetana Vojnog suda Dunavske divizije.

Priređivač ističe da mu je namera bila da javnosti izloži sva, međusobno veoma različita viđenja krupnih zbivanja.

Ja tebi vojvodo, ti meni serdaru

Oficijelna percepcija i danas se, manje-više, zasniva na sećanjima preživelih učesnika objavljivanih u novosadskoj i beogradskoj štampi tokom 1928. godine, na desetogodišnjicu zbivanja, naročito onih naredne sezone sakupljenih u Spomenici 1918.

Kasnije su se na taj zbornik oslanjali svi istoričari, mada je reč o subjektivnom sagledavanju i nesigurnom pamćenju, kao na istorijski dokument prvog reda.

Sa druge strane, vidljivo je da je reč o knjizi pisanoj za desetogodišnji jubilej, te da su se autori držali gesla "Ja tebi vojvodo, ti meni serdaru".

Sasvim drugačije viđenje

Ipak, već tokom obeležavanja desetogodišnjice kraja Velikog rata i stvaranja Kraljevine SHS, bilo je primedbi i nezadovoljstva načinom kako su događanja u Novom Sadu prikazivana.

Tako je, na molbu uredništva nedeljnika "Novi Sad", poznati novosadski privrednik Toma Bajić, u to vreme direktor Novosadske štedionice, kao reakciju na brojne ceremonijalne napise, tokom prve polovine 1929. godine u trideset nastavaka feljtona objavio svoja sećanja. Njegovo viđenje se bitno razlikuje od svih drugih, a list je, verovatno, imao problema zbog tekstova koja dovode u pitanje uobičajene stavove.

Feljton je naglo, bez objašnjenja, prekinut upravo pred opis ključnog događaja, ulazak srpske vojske u Novi Sad.

Prilog Bajića deluje realno i uverljivo, posebno je značajno što piše o ratnoj svakodnevici. Tako saznajemo da, što je rat više odmicao, sve je manje robe bilo u slobodnoj prodaji; nestašice su ozbiljno osećali ne samo građani, već i vojnici što se ratnim vihorom nađoše u Novom Sadu. Često i sa porodicama.

Bajić je inače, sa najboljim prijateljem Dušanom Markovićem, bio suvlasnik "Prometnog društva", kombinacije trgovačke i bankarske kompanije, i pre rata vodeće u gradu, naročito od kako je otkupio čuvenu Vinkleovu palatu, i danas reprezentativnu zgradu u najužem centru Novog Sada.

Bavarska divizija

Autor u prvi plan ističe prisustvo u Novom Sadu ne samo austrougarske, već i nemačke vojske, takozvani "Bavarski division".

Preciznije, Nemačka je na nekoliko dunavskih lokacija imala sabirna mesta za prikupljanje, prepakivanja i distribuciju potrepština, od vojnih do prehrambenih. Bila su to skladišta streteških roba, locirana na Dunavcu, na mestu brodogradilišta, a magacinski prostor je bio najveći na Dunavu i prugom povezan sa magistralom Budimpešta - Subotica - Novi Sad - Beograd.

Tokom celog rata magacin je štitila Bavarska divizija, samostalna u odnosu na austrugarsku civilnu i vojnu vlast. Posedovala je mnogo modernije i moćnije naoružanje i od najelitnijih austrougarskih formacija.

Pri kraju rata, povećan je značaj i broj skladišta, te broj vojnika u diviziji.

Rat je skupa stvar

Nakon što se "Novosadski garnizon" austrugarske vojske krajem oktobra 1918. povukao i pri izmeštanju u Apatin praktično raspao, "Bavarski division" je ostao jedina vojna snaga u gradu. Bilo je i sedamdesetak oficirskih porodica.

"Prometno društvo" je od starta imalo odlične poslovne veze upravo sa Bavarskom, gde se Bajić školovao, ali i Segedinom u kome je živeo pre nego što se skrasio u Novom Sadu. Odlično znanje i mađarskog i nemačkog jezika i ranija poznanstva, Bajiću su pomagali u poslovanju.

Samo društvo se od prvih dana rata usredsredilo na pomoć običnim ljudima koje je ratni vihor doveo u životne nedaće. Autor feljtona ističe da nije bilo teško setiti se Napoleonove rečenice: "za rat su potrebni novci, novci i opet novci".

Situacija siromašnih se dramatično pogoršava u poređenju sa inače neugodnim tokom mira.

Dobri ljudi

Bajić nam, takođe, kazuje da je poslovni svet grada uspostavio korektne, gotovo prijateljske odnose sa oficirima i vojnicima Bavarske divizijea. Naravno, nisu ni pomislili da očekuju ponašanje vojnika izvan zakonitog, a našli su dosta toga oko čega su se mogli saglasiti.

Ujedno, autor predočava da bi malo šta bilo od pomoći nevoljnicima da i među pripadnicima ostalih nacija, na drugoj ratnoj strani, nije bilo razumnih ljudi, spremnih da učine što je u njihovo moći kako bi drugima ublažili nevolje. U Novom Sadu je dobrih ljudi bilo unutar svih nacija, pa su tako u feljtonu prikazani Josip Štopf, pomoćnik novosadske filijale državne Austro-Ugarske banke, nemačkog roda, i novinar Jožef Major.

"Prometno društvo" je deo kapitala putem berze ulagalo van osnovnog posla. Tako je početkom rata, kada su Bajić i Marković primetili da lokalni list na mađarskom jeziku počinje da piše oštrije, povremeno huškački, otkupilo "Ujvideki Hirlap" i za glavnog urednika postavilo cenjenog novinara Jošku Majora.

U nesretnim ratnim vremenima nije lako korektno uređivati glasilo, Major je uspevao.

Dogovor umesto razaranja

Štopf je, svakako, bio karika koja je omogućila dobar odnos "Bavarskog divisiona" sa građanima, posebno poslovnim svetom. Pri kraju rata, uprkos rodnoj poljoprivrednoj 1918. godini, bila je velika nestašica svih kućnih potrepština.

Prilike su kreirale razmenu između vojske i civilnog segmenta. Trgovina je dodatno živnula usled epidemije španskog gripa i uvećanja potrebe za pojedinim potrepštinama kojih je uočljivo manjkalo, a i nije ih bilo u slobodnoj prodaji.

Kada je pri kraju rata vojska centralnih sila nameravala napustiti Novi Sad, upravo je trgovačka saradnja bila osnov na kome se Bajić, uz važnu podršku Štopfa, dogovorio sa "Bavarskim divisionom". Umesto da učine planirano rušenje Varadinskog mosta, tunela kroz tvrđavu, energane i još nekih komunalnih pogona, sa nemačkim oficirima je dogovoreno da grad snabde vojsku i oficirske porodice neophodnim stvarima i svakako garantuje bezbedno povlačenje, dok su Nemci ne samo odustali od planirane namere, već su i magacine na Dunavu, sa onim što vojska nije ponela, ostavili Novosađanima.

Tako su sačuvani svi vitalni gradski sistemi, za razliku od dinamitom urušenog Čortanovačkog tunela.

Četiri lokalne milicije

Što se tiče formiranja nove vlasti, Bajić je, takođe, kompetentan svedok. Njegov tast je Franja Malin, dugogodišnji prvi čovek Petrovaradina, u prelomnim danima i potpredsednik lokalnog Narodnog veća.

U Novom Sadu su od grupa građana formirana dva improvizovana organa, Srpski narodni odbor i Mađarsko narodno veće, prvi je 3. novembra zasedao u Matici srpskoj, drugi pedesetak metara dalje u Gradskoj kući. Saglasili su se da rade na održavanju discipline u gradu, ali kasnije ni pripadnici Srpske narodne straže, ni mađarski "nemzetari" (polunaoružani sastavi Odbora, odnosno Veća) nisu bili ni voljni, ni sposobni uraditi poverno im.

Jedno vreme nešto uspeha imao je gradski službenik Đorđe Tapavica, formiravši i gradskim novcem plaćajući neku vrstu lokalne policije. Manju redarsku službu formiralo je i "Prometno društvo".

Uloga generala Depera

Novosadski garnizon se povukao i raspao, Bavarski nije bio zainteresovan, niti mu je naređeno da održava red u gradu, pa je pljačkanje postajalo sve učestalije. Takav tok događaja je bio nepovoljan i upravo je petrovaradinsko Narodno veće bilo to koje je predložilo da se pozove vojska iz Beograda.

Tako se 4. novembra, nakon povlačenja "Bavarskog divisiona" iz grada, na jug uputila petrovaradinsko-novosadska delegacija. U Beograd je stigla kada i nov premijer Ugarske Mihalj Karolji.

Tražio je da se srpskim i drugim trupama zabrani da prelaze Savu i Dunav, a pokušaj održavanja celine ugarske teritorije je politički protkan odlukom nove ugarske vlade da van snage stavi Austro-Ugarsku nagodbu iz 1867. godine i tako se vrati status samostalne Mađarske.

No, komadant Solunskog fronta, francuski general Franš Depere nije bio oduševljen predlogom.

"Hrabri" radikali

Bajić ističe ulogu Narodnog veća Srba, Hrvata i Slovenaca i stvaranje države Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, tačnije Bajić opisuje kako su se Novosađani priključili ovoj državi, i tako odvojili od Ugarske.

Tekst deklaracije je napisao dr Ignjat Pavlas. Sa deklaracijom su se saglasili svi važniji politički lideri slovenske narodnosti, ali je bio problem ko će je potpisati.

Pavlas se plašio "jer je bolestan", sveštenik Joca Jovanović je odjednom postao Slovenac pa potpis u javnost ne bi dobro delovao, Jaša Tomić se na nekoliko dana samoizolovao. Ni ostali čelni novosadski radikali poput Mite Klisina ili Koste Hadžija nisu bili spremni preuzeti rizik i odgovornost.

Napokon, izaslanik Vlade u Zagrebu Maliner, urednik osječkog lista "Jug", čiji je najveći pojedinačni akcionar bio Bajić, morao je putovati u Suboticu kako bi katolički sveštenik Blaško Rajić stavio potpis.

Ugarski ministar Jaša Tomić

Na zanimljiv način se u feljtonu, sada i u knjizi, prikazuje uzdržano ponašanje Jaše Tomića, vodećeg radikala, decenijama poznatog baš po kavgadžijstvu i prgavosti.

Istina da je Tomić, zajedno sa radikalima još od 1904. godine postao satelit svake vladajuće mađarske stranke, ali za uočljivo pasivan stav u novembarskim događanjima odlučujuće je, bar prema Bajiću, bilo političko i lično prijateljstvo sa Karoljijem, novim ugarskim premijerom. Međusobni dogovor je uključivao Tomića kao ministra i(li) kao oblasnog načelnika.

Međutim, cela priča sa Karoljijem pekratko je trajala. Uvidevši da ne može sprovesti šta je naumio, odgovorni političar se povukao sa premijerske pozicije.

Napis Tome Bajića sadrži još intrigantnih i manje poznatih pojedinosti. Tu su i opisi ponašanja ljudi u ratnim okolnostima.

Dobro je da se knjiga profesora Bjelice, u izdanju Novosadskog kluba i Gradske biblioteke, javnosti predočava u pravi trenutak, kada potpunije sagledavamo Veliki rat, nesreću koja je preoblikovala čitav svet.