Lekcija sa Istoka

Piše: Snežana Miletić

Uvek je zanimljivo videti kako Šekspira vide vanevropske kulture, a mini susret dve kulture desio se već pre same predstave...

Naime, vrata za publiku otvorila su se već 15 minuta pre predstave. Naša publika bila je začuđena, šta se zbiva, šta se dogodilo, da li je sve u redu, interesovala se, prilazila razvodnicama...

Uskoro su, međutim, usledila i pitanja s druge strane, japanskih kolega. Zašto publika ne ulazi, zašto opušteno čeka u hodniku i ispred ulaza u pozorište, šta se dešava, šta nije u redu, pa predstava treba da počne u 19 sati.

Čudili su se tako i jedni i drugi, svako iz svog razloga, posebno Japanci kada su u 19 sati shvatili da predstava ipak neće početi u zakazano vreme.

Šta se zbiva, pitali su? Još svi nisu stigli? Ko su ti svi, raspitivali su se. Ko su ti važni ljudi koji se čekaju, da im se pokažu kad dođu? Ni ta važnost, ni naši komotni običaji, a posebno ne nevreme koje se silovito sručilo na grad nešto pre 19 sati, nisu im bili dovoljno dobar izgovor za kašnjenje.

E, moji Japanci, ne znate vi šta je kašnjenje. Šta biste tek rekli na transcendentalno iskustvo za koje ste uskraćeni: kreneš vozom danas iz Novog Sada za Beograd, a dođeš - zamalo pa - sutra... Usta puna brzih pruga, a pruge danas ima - sutra nema.

Ali zalomi se u i u Srba tako ponekad koji Japanac-padobranac. Setiće se Novosađani jednog Sterijinog pozorja koje je otvarao Ljuba Tadić, tada već u poznim godinama, iz potonje priče ispostaviće se čovek japanskih navika.

Sterijanci komotni, ulaze lagano, pa izlaze da popričaju sa drugim sterijancima koje vide jednom godišnje u pozorištu - na Sterijinom pozorju. Skoro u isto vreme, na obližnjoj Uspenskoj crkvi i Crkvi Imena Marijina, onoj što volimo da je katedralom zovemo, izbija 19 sati. Vreme je za otvaranje najznačajnijeg festivala u Srbiji.

U sali tek nešto sveta, novinari čekaju da snime govor, izlazi veliki Ljuba i pred polupraznom scenom, onim svojim nebeskim glasom, počinje govor. Neko panično javlja da Ljuba govori i narod se, treba li reći lagano, upućuje u salu, pomalo i besan što ga Ljuba-Japanac nije sačekao da se napriča.

Na kraju japanske predstave dogodilo se još nešto neobično, što nas podseća koliko smo svi divni baš zato što smo drugačiji. Reditelj Kušida, koji je bio i glumac u predstavi, poetskim govorom pozdravio je publiku i zatražio da glumački bol i napor nagrade onolikim aplauzom koliki su, misli publika, glumci zaslužili.

I beše gromoglasan i srdačan. Jer, "K Oluja" na momente beše vrlo uzbudjivo pozorišno iskustvo, ponajpre zahvaljujući čudesnim glasovima izuzetnih muzičara Obiki Hirošija i Nao Izuke (NOMUS, upamti ova imena, vredelo bi ih dovesti) koji su nas u spletu neverovatnih tonova i harmonija izmestili u registar magičnog.

Omedeto! (Čestitke)

Za predstavu i lekciju iz života.