Pandemija virusa korona svima je promenila i na neki način otežala život. Moglo bi se reći da, zavisno od toga da li govori optimista ili pesimista, mnoge stvari, ili ništa, nije onako kako smo do marta prošle godine bili navikli.
Poseban stres ona je za ljude koji su i u prepandemijskom vremenu živeli umnogome drugačije od većine ljudi: za bolesne, stare, osobe sa invaliditetom, beskućnike, onemoćale, među njima i osobe sa mentalnim poteškoćama.
Tih posebno osetljivih grupa setimo se mahom oko praznika, s grižom savesti, pa onda, da je malo operemo, odnesemo im neku odeću ili obuću. Da to ne ostane nezabeleženo odmah stavimo fotografiju na mesto na kojem svi mogu da vide kako smo bili humani. I tako ona stoji tu u narednih 12 meseci, dok ne požuti - ne fotka, već savest...
Jedna adresa koja tokom cele godine pazi na ljude koji su u svakom vremenu dodatno ugroženi je Udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Grada Novog Sada, koje postoji od 1961. godine. Kako su se oni snašli u uslovima epidemije, kako rade po pravilima propisane distance sa ljudima kojima su zagrljaj i pružena ruka sve, za 021.rs govori Katarina Vukelić, predsednica ovog udruženja, koja odmah kaže da je pandemija umnogome izmenila njihov način rada, i da se to posebno osetilo tokom policijskog časa:
"Vrlo brzo smo organizovali viber grupe i svakodnevno onlajn komunicirali sa korisnicima. Volonteri su ti koji su nas iznenadili i oduševili. Razumejući vrlo dobro kako samoća i izolacija teško padaju svima nama, a posebno ljudima sa mentalnim poteškoćama, sami su se organizovali i korisnicima slali onlajn zadatke i izazove: snimali su video materijal, pozitivne poruke, čak i fiskulturne vežbe, čime su slali poruku našim korisnicima da nisu sami, da neko misli na njih, da ljubav ne prestaje pojavom opasnog virusa, i da smo i dalje zajedno."
U novonastalim uslovima moralo se brzo razmišljati, nije bilo vremena za neku dodatnu "pandemijsku obuku", ali su odmah isplivale ljudskost i dobrota, ističe Vukelić.
"Sada radimo u grupama, morali smo se podeliti kako bi nas u prostoru u kojem radimo bilo manje, što nam svima još uvek teško pada. Zagrljaj je naš način komunikacije, a sada ne smemo da se fizički približimo jedni drugima. Timski rad je otežan, jer svako sedi za svojim stolom. Snalazimo se, ipak, važno nam je da korisnici dolaze i da radimo, da razgovaramo, da postoji kontinuitet u radu i druženju.
Mnoge stvari su drugačije, na primer proslava rođendana. Ona više nije onakva kakva je nekada bila: nije ista bez fizičke bliskosti, zagrljaja i povlačenja za uši. Moram da pohvalim korisnike svih naših servisa. Vrlo su discplinovani, shvataju ozbiljnost situacije i zaista poštuju sve propisane mere. Sada pišemo pisma jedni drugima, komuniciramo rečima, bliskost je i dalje prisutna. Predstavili smo sebi da se maske nose jer je to sada u modi, da novonastala situacija sa pandemijom neće trajati još dugo, da ćemo se uskoro svi zagrliti, da ćemo sesti za isti sto, zbijeni jedni uz druge i nastaviti život bez ograničenja."
Na pitanje šta podrazumeva dnevni boravak u prostorijama Udruženja, da li ga stalno koriste isti ljudi, kakve programe imaju za korisnike, kako su osmišljeni i šta uopšte znači licencirani boravak, što ističu na svom sajtu, predsednica Udruženja kaže da imaju četiri servisa: licencirani dnevni boravak - to znači da, za sada, jedini u Novom Sadu ispunjavaju zahteve Ministarstva, inkluzivni servis za decu "Cvrčak", Klub "Krilce" i Volonterski servis Udruženja.
"Dnevni boravak je otvoren svakim radnim danom od 7 do 15 sati i mnogim korisnicima je to jedino mesto na koje dolaze izvan svog porodičnog okruženja. S obzirom na to da kulturne, sportske, edukativne, zabavne i druge manifestacije i sadržaji u lokalnoj zajednici nisu uvek prilagođene osobama sa invaliditetom, a naročito ne sa mentalnim poteškoćama, naše Udruženje se trudi da korisnicima i njihovim porodicama pruži širok spektar aktivnosti u koje mogu biti uključeni, da se stalno usavršavaju u novim znanjima i veštinama, da prema svojim mogućnostima razviju svoje kapacitete najbolje moguće, da nađu aktivnosti u kojima se osećaju dobro i da u njima zablistaju", objašnjava Vukelić.
Sve to, koliko je važno za ljude sa mentalnim poteškoćama, važno je i za celo društvo jer se tako senzibilišemo za sve osetljive grupe. Tako se razbijaju predrasude i strah koji uvek nastaju iz pukog neznanja i neinformisanosti.
"Vrlo često se može čuti da su to osobe 'sa posebnim potrebama'... A ko nema posebne potrebe? Pa svi smo posebni, svako od nas je jedinstven. Važno je da uvek znamo da se zbog istih stvari radujemo i tugujemo, da želimo ispunjen život. Ne treba to da uskratimo nekome misleći da taj neko to ne može. Jer može, uz našu podršku mogu sve! Dozvolimo im da nas iznenade", predlaže sagovornica 021.rs.
Od nje saznajemo da je članarina u Udruženju MNRO godišnja, i porodična. Iznosi 1.500 dinara. Korisnici, roditelji i staratelji zauzvrat dobijaju razne povlastice: od edukacija (npr. psiholoških i psihoterapeutskih) do nekih popusta (karte za prevoz, godišnje karte za Štrand), paketića, besplatnih tribina i izleta...
Inače, rad Udruženja putem projekata finansira Gradska uprava za socijalna pitanja i brigu o deci i porodici. Radi se o skromnim sredstvima, kaže Vukelić, pa zato Udruženje istovremeno traži donatore, sarađuje sa drugim gradskim organizacijama poput Crvenog krsta, sa udruženjima osoba sa invaliditetom.
Na pitanje kako izgleda upoznavanje novih korisnika, kako se stvara poverenje za ulazak u njihovu malu zajednicu, Vukelić kaže da, kada prvi put dođu, sa namerom da se uključe u neki od programa, najpre popunjavaju određenu dokumentaciju, za početak pristupnicu.
"Tako dobijamo informaciju o korisnicima i porodicama iz kojih dolaze: o njihovom stanju - ovo naročito naglašavam, jer naši članovi nisu bolesni: to je stanje sa kojim žive ceo život, o terapijama koje uzimaju, a tu je i njihova kratka biografija. Usledi period adaptacije, tokom kojeg korisnici i njihove porodice, s jedne strane, i naša komisija za prijem i otpust korisnika, s druge, procenjuju da li se i na koji način pojedinac uklapa u grupu.
To je važno jer to su nekada deca, a nekad odrasli ljudi, i imaju pravo da im se nešto ne dopada, mogu da kažu svoje mišljenje, da usklade svoj tempo sa grupom. Sve naše aktivnosti su grupne, i vrlo je važno pratiti kako grupa reaguje na novog člana. Uglavnom to prođe bez problema: pratimo protokol i trudimo se da pružimo sve informacije na startu, tako da roditelji, odnosno staratelji koji poznaju svoje dete, brata, ili sestru, ne dolaze nepripremljeni i neobavešteni.
Poverenje se gradi vremenom. Osobe sa invaliditetom su često marginalizovane i vrlo svesne toga. Kod nas je atmosfera podržavajuća i prihvatajuća, tako da se vrlo brzo i lako oslobode, i osete dobrodošlo. Poverenje je presudno, i obostrana saradnja, naravno. Tako se lakše i bolje upoznamo, a onda je lakše obogatili život korisnika i njihovih porodica."
Jedan od segmenata rada Udruženja je volonterski servis. Trenutno broji 20 volontera. Volonter može biti bilo ko, bez ograničenja u smislu godina, profesije i obrazovanja. Važni su samo entuzijazam, otvoreno srce, želja da se pomogne.
Svi zainteresovani za volontiranje mogu da kontaktiraju Udruženje i saznaju sve informacije o volontiraju, odnosno kada su konkursi na koje se volonteri mogu prijaviti za učešće na određenom projektu.
"Volontiraju pretežno studenti, mladi ljudi koji kroz volontiranje stiču znanja i veštine ključne za njihov dalji rad i usavršavanje. Volonteri prolaze inicijalnu edukaciju i dobijaju informacije neophodne za volontiranje.
Svaki volonter ima svoje kapacitete i neka specifična znanja koja deli sa nama, zato im dajemo apsolutnu autonomiju u osmišljavanju i realizovanju aktivnosti. Tako imamo muzičke, tkačke, psihološke, kulinarske, slikarske, sportske, umetničke, dramske i druge radionice, a mogu da se okušaju i u pisanju projekata i apliciranju za razne projekte.
Naravno, oni su sa nama i na izletima, putovanjima, kampovima, maskaradama, žurkama, svim drugim aktivnostima. Uvek su dobrodošli da daju svoje ideje i predloge, da se druže i rade sa korisnicima, i oni vrlo lepo reaguju na njih."
Zanimljivo je da svake godine Udruženje posećuju i strani volonteri. Nema jezičkih barijera jer neverbalna komunikacija i filantropija prevazilaze svaki poznati jezik, a korisnici uživaju upoznajući nove ljude, saznajući nove stvari o svetu i stvarajući nove prijatelje širom sveta.
Korisnici obožavaju izlete, bez obzira na to da li je u pitanju planinarenje, odlazak na manifestacije u gradu ili zemlji. Često odlaze u pozorište i bioskop, na koncerte, sportske događaje, na izložbe i u muzeje. Udruženje ima i takozvani "korisnički parlament", koji zaseda svakog meseca, a na kojem korisnici razgovaraju o dotadašnjim akcijama i planiraju buduće aktivnosti. Tada mogu da kažu kakve im radionice nedostaju, gde bi želeli da idu.
"Imamo i roditeljske sastanke i ankete zahvaljujući kojima, u skladu sa mogućnostima, planiramo dalje aktivnosti. Svaka aktivnost se pažljivo osmisli, obaveste se svi, pričamo unapred o ponašanju za datu aktivnost, načinu oblačenja: za planinarenje su potrebni šeširi, voda, udobna odeća i obuća, dok je za pozorište poželjno da se lepo obučemo i ponašamo u skladu sa datom situacijom", poručuje naša sagovornica.
Posle se, kaže, uvek priča o doživljaju, komentariše se šta se videlio, doživelo, kako su se osećali, koga su upoznali, šta su naučili, kako to utiče na život. Ponekad neke aktivnosti budu tema nedeljama posle. Nekada čak to bude i odlazak u neki kafić, koji je za često beznačajan događaj, ali za njih to nije obična svakodnevnica.
"Idemo zajedno i na Štrand, na sportske događaje, posećujemo muzejske izložbe, učestvujemo u priredbama i predstavama, i onda kada su neki, za nas važni datumi, organizujemo slične sadržaje u svom prostoru. Tada pozivamo goste i mi smo u ulozi domaćina, zabavljača, konobara, kuvara. U svemu učestvuju i zaposleni, i volonteri, neretko i roditelji, odnosno staratelji, komšije koje uvek priteknu u pomoć kada je potrebno, a naše priredbe i proslave su ujedno i mesto gde se srećemo sa donatorima, članovima drugih organizacija, finansijerima, prijateljima. To je način da se odužimo za ono što oni čine za nas."
I na koncu pitanje o "nama" koji treba da brinemo o "njima". Da li smo dobri samo nekoliko puta godišnje? Popuštaju li u ovom 21. veku naše predrasude prema ljudima koji nisu fizički zdravi, koji imaju mentalne poteškoće?
"U Udruženje sam došla da volontiram kao studentkinja. Nisam znala ništa o osobama koje nisu dovoljno mentalno razvijene, osim da postoje. Čovek misli da zna svašta, ali za sve ove godine naučili su me mnogo stvari. Neki od njih briljantno vezu, meni to nikako ne ide; neki nepogrešivo iz prve ubace loptu u koš, za mene je to mislena imenica; ja možda znam gramatiku, ali nikada neću napisati pesmu o dugi... Jednostavno, za neke stvari meni treba njihova podrška. To su životne stvari koje se ne uče kroz formalno obrazovanje: dobijaš neizmernu ljubav i podršku s njihove strane; kad padneš ispit, to kako oni teše niko ne ume; znaju da te nasmeju, oraspolože. Od njih sam naučila mnogo o životu, sreći, o dostojantvu, o tome koliko vredi jedan zagrljaj, pogled, majušno pismo koje dolazi iz srca", navodi za 021.rs.
Predrasude najčešće dolaze iz neznanja, i zato je važno da se mlade osobe, koji su naša budućnost, oslobode averzije prema različitostima. Raznolikost među ljudima, njihovim osobinama jeste lepota, i treba uživati u njoj, bez straha.
"Situacija se u našem društvu u tom smislu svakako promenila u odnosu na onu koja je bila 1961. godine, kada je Udruženje osnovano, ali nama koji smo na margini, to se uvek čini sporo i teško. U našoj sutrašnjici oči se ne bi smele pokrivati i ne bi trebalo da bude straha od nekoga ko ima mentalni ili bilo koji drugi fizički, ili senzorni invaliditet. Tim ljudima život je već otežan, i strašno je kada uz to još moraju da se nose sa barijerama i predrasudama, osuđivanjem i diskriminacijom.
To su ljudi koji brinu, raduju se, vole, zaljubljuju se, to su deca koja se igraju i imaju nešto da nam kažu. Isti su kao i mi, nisu bolesni, niti zarazni, nisu bezobrazni i obesni, ne žele nam ništa loše. Zašto bežati od njih? Zašto ih ne podržati i videti da mogu sve, zašto im ne pomoći da se uključe u sve aktivnosti koje i mi imamo? Nema tu mesta sebičnosti. Baš o tome govore stihovi naše himne: "Na svetu dovoljno je mesta, samo da je ljubavi. Probudimo srca svoja smesta da se u njih zlo ne useli", ističe Vukelić.
I na samom kraju reč-dve o tome kako svako od nas može možda da pomogne ovom Udruženju, baš kako su to na primer uradili učenici Elektrotehničke škole, čiji gest zaslužuje ozbiljan aplauz. Radi se o tome da svi učenici kroz izradu i održavanje sajta upoznaju sa Udruženjem i korisnicima.
"Za nas je to od neprocenjive vrednosti, ali empatija i razumevanje koje stiču kroz taj rad dragoceni su za sve nas. Ja sam sigurna da se njihovi đaci nikada neće smejati ili rugati kada negde u gradu vide osobu sa intelektualnim poteškoćama. Empatija probuđena u njima ostaje za ceo život i čini ih boljim ljudima. Građani se mogu uključiti na razne načine u pružanje podrške našem Udruženju: kroz volontiranje, donacije u robi i novcu, novim idejama, sugestijama, praćenjem našeg rada.
Vremena su teška za sve, naročito tokom pademije, i mi smo u teškoj finansijskoj situaciji. Borimo se za opstanak. Posle 59 godina postojanja, i konstantnog rada sedam dana u nedelji, nemamo dovoljno sredstava da korisnicima pružimo sve što bi im bilo potrebno. Nedostaje nam novac. Svako ko bi mogao da nam pomogne može da nas kontaktira na telefon 062 496 184, preko fejsbuk stranice, ili putem imejla mnrons83@gmail.com. Ili nas jednostavno može posetiti u Seljačkih buna 83", kaže na kraju razgovora Katarina Vukelić.
.jpg "INFOGRAFIKA: Broj birača u Novom Sadu opao - izbrisano više od 1.600 ljudi")
Komentari 1
mi
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar