Samo pre desetak dana, putnici u gradskom autobusu u Novom Sadu bili su svedoci verbalnog nasilja nad ženom sa invaliditetom, na koju je vozač vikao i bio neprijatan prema ostalim putnicima koji su odlučili da joj pomognu.
Zapitajmo se onda koliko je tek onih nevidljivih primera nasilja u svakodnevnom životu koje trpi ova marginalizovana grupa. Posebne poteškoće i pojačano nasilje žene sa invaliditetom trpele su za vreme vanrednog stanja.
U novom serijalu na Radiju 021 "Preseci krug", bavićemo se nasiljem nad osobama sa invaliditetom, načinima prevazilaženja i izlaska iz tog toksičnog, "začaranog kruga".
Početkom prošle godine ceo svet je zahvatila pandemija korona virusa. Zatvaranje, karantin, strah od bolesti, neizvesnost koliko će trajati - sve ovo je pojačalo rizik od nasilja nad ženama, a sa najviše "izazova" susrele su se žene sa invaliditetom, koje su i pre pandemije bile u osetljivom položaju.
U ustanovama za smeštaj dece i odraslih prisustvo virusa potvrđeno je u 29 ustanova, uključujući i ustanove za smeštaj dece i odraslih sa invaliditetom, i to kod 438 korisnika i 115 zaposlenih.
Kada je reč deci i odraslim osobama sa invaliditetom koje su van institucija sistema, jedan od ključnih problema je bio nemogućnost da dobiju pomoć i podršku personalnih asistenata, neformalnih negovatelja, srodnika i prijatelja koji sa njima ne žive u zajedničkom domaćinstvu zbog zabrane kretanja u večernjim časovima.
Na ovaj problem ukazale su brojne organizacije i pojedinci, pa je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti preporučila da se u krug lica kojima na lični zahtev MUP izdaje dozvolu za kretanje uvrste i licencirani personalni asistenti, kao i neformalni negovatelji, navodi se u izveštaju "Rodna analiza odgovora na COVID-19 u Republici Srbiji".
Organizacija za podrsku ženama s invaliditetom "
Iz kruga – Vojvodina" bila je prva adresa na koju se žene koje su trpele nasilje javljale za pomoć.
Ivana Nikolić Zelić iz te organizacije kaže za emisiju "Preseci krug" da su za vreme vanrednog stanja imali povećan broj poziva žena sa invaliditetom.
"Žene sa invaliditetom sa kojima smo mi radile tokom tog perioda bile su u različitim situacijama. To je dosta zavisilo od okolnosti u kojima inače žive. Ako je neko u lošoj vezi ili u lošim odnosima sa bliskim okruženjem, vanredno stanje je dovelo do toga da se situacija samo pogorša", objašnjava ona.
Nasilje tokom pandemije trpele su žene različitog uzrasta i stepena invaliditeta.
"Najmlađa korisnica je imala 23 godine, a najstarija 63. Vrste nasilja su bile različite, a najzastupljenije je bilo psihičko nasilje. Mlade žene sa invaliditetom su bile izložene prezaštićivanju unutar porodice, koje vremenom prerasta u različte oblike nasilja - u prinudnu izolaciju, zabranu kretanja, uskraćivanje prava na samostalan život, uskraćivanje prava na rad, zapošljavanje, kontrolu socijalnih kontakata, dakle iz te prevelike brige, još u toj situaciji kada imamo pandemiju, strah da se ne zaraze - ta prezaštićenost je bila dominantna. Starije žene sa invaliditetom su se susretale sa rizikom od prisilnog smeštaja u institucije - gerontološke centre i tome su uglavnom bile izložene od strane drugih članova porodice", navodi naša sagovornica.
Istraživanja pokazuju da su devojčice i žene s invaliditetom u četiri puta većem riziku od nasilja nego devojčice i žene bez invaliditeta. One pored psihičkog i fizičkog nasilja neretko trpe i druge, jednako opasne oblike, ukazuje Ivana Nikolić Zelić.
"One zapravo preživljavaju sve oblike nasilja, kao i žene bez invaliditeta. Najzastupljenije je psihološko, potom fizičko, vrlo često iskuse i seksualno nasilje, ekonomsko, proganjanje i ono što je karakteristično posebno za žene sa invaliditetom jesu izolacija i zanemarivanje. Veoma često se zanemaruju potrebe žena sa invaliditetom, emocije, vrlo često su nasilne osobe koje su im upravo podrška u svakodnevnom životu i neretko i asistencija. Bude im uskraćeno korišćenje pomagala, ne daje im se terapija, lekovi koje treba svakodnevno da uzimaju, ili im se, s druge strane, da veća doza, pa se dešava da više spavaju nego što su budne. Ne učini im se životni prostor pristupačnim kao što su kuhinja, kupatilo, izlazak iz kuće ili stana, gde bi one mogle samostalno da funkcionišu, što ih samo još više dovodi u taj podređen položaj, da još više zavise od onoga ko je nasilan prema njima", kaže Nikolić Zelić.
Prezaštićenost zapravo vodi u izolaciju, napominje naša sagovornica.
"Ako vi nekoga stalno štitite, ne dozvoljavate mu da samostalno izađe iz kuće, da ode u prodavnicu, sprečavate ga da nađe posao, to nekako pokrene sve te druge oblike nasilja. Sa druge strane, za žene sa invaliditetom često kažemo da su izolovane i zbog brojnih prepreka u okruženju. Ako imaju tu granicu kada izađu, pitanje je na koji način će one koristiti javni prevoz, kako će stići do određene institucije, da li ćemo ih videti na nekim opštim mestima, ne mora biti institucija i prijava nasilja, već prodavnica, bioskop, tržni centar. Ukoliko one ne mogu da uđu na sva ta mesta, one su izolovane", napominje naša sagovornica.
Vanredno stanje delimično je bio privid svakodnevnog života osoba sa invaliditetom.
"Prošle godine smo imali situaciju vanrednig stanja i videli kako to izgleda za sve nas - kada ste ograničeni i ne možete da izađete iz kuće kada vi to želite. Od žena sa invaliditetom sa kojima smo radili smo čuli da one takav život žive i bez vanrednog stanja. Razlika je što se taj period za nas recimo završio, a za njih traje još uvek zbog brojnih barijera kojima su ograničene", kaže Nikolić Zelić.
Barijere su neretko prisutne kada je u pitanju sama prijava nasilja. Žene sa invaliditetom imaju zakonsku mogućnost da prijave nasilje i da se za to vode postupci kao i za bilo koju drugu ženu - da se obrate Centru za socijalni rad, policiji, tužilaštvu, da traže smeštaj u Sigurnu žensku kuću, ali pitanje je šta će od svega toga uspeti da urade.
"Problem je i ukoliko nemaju informaciju kome treba da se obrate. S tim se najčešće susreću žene koje žive u institucijama, u domovima za smeštaj odraslih lica, dakle to je jedna grupa žena sa invaliditetom koja je potpuno isključena iz svega. One nemaju informacije ni kome mogu da se obrate, kako da dobiju zaštitu, kako da se izmeste iz tog doma u kojem žive, a najčešće se nasilje dešava u samom domu, od strane drugog korisnika", navodi naša sagovrnica.
Ona ukazuje i na ekonomski momenat - žene sa invaliditetom su često izložene ekonomskom nasilju koje ne podrazumeva samo zabranu zapošljavanja ili to da one nemaju uvid u porodičnu zaradu, već im često novac uzimaju drugi članovi porodice ili partner koji je nasilan.
"To je velika zamka kada žena odluči da izađe iz nasilja jer se onda javljaju brojne situacije o kojima ona razmišlja: ako se osamostali kako i na koji način će plaćati stan, ako ima decu, kako će ih školovati, kako će uopšte funkcionisati ako nije zaposlena. Kroz rad sa ženama m ih osnažujemo da se dodatno obučavaju, prolaze razne kurseve, od bazičnih stvari kako da napišu CV, kako da se obrate poslodavcu i drugih", dodaje Ivana Nikolić Zelić.
Psihološkinja Ivana Perić iz SOS Ženskog centra koji radi sa ženama koje su žrtve nasilja kaže da su se tokom perioda izolacije i njima pojačano obraćale žene sa invaliditetom.
"Kada nas pozovu žene sa invaliditetom, mi obično pružimo psihološku i informativnu podršku, ali ih često upućujemo na koleginice iz organizacije "Iz kruga - Vojvodina", zato što se one posebno time bave. Međusobno sarađujemo, tako da kada je potrebno neko dugotrajno, kontinuirano psihološko savetovanje, one ih upute na nas. Tokom perioda izolacije najviše su nam se obraćale žene koje su samohrani roditelji i trpe nasilje od bivših partnera, a isto tako i žene kod kojih je nasilje eskaliralo - žive u bračnoj ili vanbračnoj zajednici i tokom korone je dolazilo do učestalijeg, akutnog oblika nasilja. Izolacija zapravo pojačava i doprinosi porastu faktora rizika od nasilja", objašnjava Perić.
Ivana Perić iz SOS Ženskog centra savetuje ženama sa invaliditetom da se ne ustručavaju da prijave nasilje, jer će time učuniti prvi korak ka njegovom prevazilaženju.
"Govorimo im da se uvek obrate za podršku, da prijave nasilje. Mi sa ženama inače pravimo bezbednosni plan: da nauče da prepoznaju kada dolazi od povećanog rizika od nasilja, a žene to znaju. Znaju u kakvom je ono stanju, kada narasta tenzija. Postoji određeni ciklus nasilja, od mirne faze do narastanja tenzije i eskalacije. U toj fazi narastanja tenzije mora da se podigne nivo opreznosti, da one znaju kako da odreaguju. Da li će prvo zvati policiju ili neke prijatelje, primarnu porodicu kod koje mogu da se sklone, da imaju dokumenta kod sebe, novac, da mogu da kažu deci šta planiraju, da u tom momentu pre samog akutnog nasilja znaju da odreaguju. Prvo što im savetujemo je podizanje bezbednosti. Uvek ih najpre upućujemo na policiju, jer je ona prva karika u reagovanju, u smislu zaustavljanja nasilja. Oni mogu da izreknu hitne mere i udalje počinioca. U tim akutnim momentma je ključno odvojiti počinioca od žrtve, a naša je preporuka i da se obrate nekome za podršku, zbog osnaživanja", napominje ova psihološkinja.
Kako dodaje, veoma je bitno da žene razumeju da se nalaze u nasilju, da se ono ne zaustavlja samo od sebe, da shvate da rizik od nasilja neće pasti, "može samo da raste, a što je veći kontinuitet situacija je opasnije, pa dolazi do težih oblika nasilja: seksualnog i fizičkog".
Važno je da znaju da prepoznaju i te rane znakove nasilja, kao što je proveravanje, proganjanje, kontrola, vređanje, ponižavanje. Psihološko nasilje još uvek ne poznajemo u dovoljnoj meri, smatra Ivana Perić.
Organizacija Iz kruga - Vojvodina pruža pomoć na različite načine - žene im se mogu obratiti SOS telefonom, mejlom, ličnim dolaskom, a usluge su prilagođene različitim stepenima invaliditeta. A koliko je važna održivost ovakve usluge za žene sa invaliditetom koje su neretko višestruko zanemarene, napominje Ivana Nikolić Zelić iz organizacije Iz kruga - Vojvodina.
"Organizacijama koje pružaju SOS podršku je veoma važno da ona u kontinuitetu funkcioniše. Mi smo se trudili da ispoštujemo tu uslugu i tokom trajanja vanrednog stanja, pa i tokom ove godine kada i dalje imamo izazove u radu. Zato nam je ta podrška dragocena, kako bi usluga ženama sa invaliditetom bila stalno dostupna. Rad SOS službe organizacije Iz kruga – Vojvodina u periodu od juna do decembra 2021. godine osim domaće fondacije Rekonstrukcija ženski fond i holandske fondacije Mama Cash, podržava i UNDP u okviru projekta Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III", napominje ona.
Ivana Nikolić Zelić ukazuje i na to koliko je bitno osnaživanje žene sa invaliditetom da prijavi nasilje i koji su to procesi i koraci koje je čekaju.
"Sama prijava nasilja je ozbiljan korak za svaku ženu. Da li će se odlučiti na to, u velikoj meri zavisi od toga koliku ima podršku i da li je za to osnažena. Kada vam žena kaže da želi da prijavi nasilje institucijama, onda se zaista detaljno sa njom planira svaki korak. Iskustvo iz prakse nam je pokazalo da je žena u još većem riziku kada reši da prijavi nasilje jer time pokazuje da se suprotstavila i da više ne želi da trpi. To znači da će se verovatno čuti da je taj neko prijavljen za nasilje i to je nešto što može dodatno da pokrene nasilnika na nasilje. S druge strane je veoma važno da žena uvek može da se obrati Centru za socijalni rad, policiji, naročito ako je situacija nasilja akutna, ako je ozbiljno ugrožena, najjednostavnijim pozivom na 192 može da prijavi. Tu je svakako tužilaštvo, ali i zdravstvene institucije jer je važno da imaju medicinsku dokumentaciju o posledicama koje nasilje na njih ostavlja", objašnjava naša sagovornica.
Ako ipak nisu spremne na korak prijave, u smislu traženja institucionalne zaštite, tu su SOS telefoni.
"Kod nas mogu da dobiju i neophodne informacije i zajedničko pavljenje dogovora kako da ona bude bezbedna i zaštićena. Osnovni principi po kojima radimo su poverljivost i anonimnost, dakle, ne tražimo da nam se žena predstavi, ne mora da ostavlja ni svoje lične podatke, ni adresu. Dovoljno je samo da pozove i ispriča ono šta joj se događa, a mi ćemo sa njom da napravimo neki plan", ističe Ivana Nikolić Zelić.
Vreme je za stvaranje dugoročne promene u životima žena koje su bile zanemarene i zlostavljene. Koliko je pomaka napravljeno u praksi nakon uređivanja zakonodavnog okvira pri prijavi nasilja nad ženama sa invaliditetom, a šta je to što pak i dalje nedostaje i koje to institucije zakazuju, razgovaraćemo u nekoj od narednih šest emisija iz serijala "Preseci krug".
Sa ekspertima iz ovih oblasti pokušaćemo da dođemo do efikasnog rešenja i prevazilaženja posledica nasilja, ali i naučimo kako da ga prepoznamo i izađemo iz tog začaranog kruga.
Važni telefoni za prijavu nasilja:
Policija: 192
Novi Sad "Iz kruga Vojvodina": 021/447-040, 066/447-040, 0800-10-10-10
Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu: 0800-10-10-10
Sigurna ženska kuća Novi Sad, CSR: 021/6465746
Autonomni ženski centar – SOS telefon za podršku ženama žrtvama nasilja: 0800 100 007
Prijava nasilja u porodici (MUP): 0800-100-600
Poslušajte prvu emisiju iz serijala "Preseci krug", u produkciji Radija 021.
Komentari 3
Marija
Pretpostavljam da te iste probleme imaju i žene sa invaliditetom, a onda su još dodatno više izložene porodičnom nasilju, teže se ostvaruju u ulozi majke, imaju prepreke u zdravstvenom sistemu i da ne nabrajam šta sve još...
Novosađanka
Лиманац
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar