Medicinari potpuno "pregoreli": Kovid je ogolio zdravstveni sistem sa svim svojim problemima

Gorica Nikolin

gorica@021.rs

Novi Sad

07.11.2022.

12:40 > 12:53

Mnogi zdravstveni radnici više od dve godine nisu bili na odmoru.

Medicinari potpuno "pregoreli": Kovid je ogolio zdravstveni sistem sa svim svojim problemima

Foto: 021.rs

Zbog velikog opterećenja sistema kovid pacijentima, ali i brige o svojim redovnim pacijentima, radili su duple smene, a jedino što je dobar deo njih držalo na nogama je suština lekarskog poziva.

Kovid pandemija je u toku, ali i sada možemo da zaključimo šta se od početka vanrednog stanja do danas dogodilo u pojedinačnim aspektima u društvu, a naročito u zdravstvenom sistemu. Za 021.rs u serijalu "Život u vreme i posle kovida" svoja iskustva i znanja dele asistentkinja na Medicinskom fakultetu, master zdravstvene nege Jelena Niković, specijalista anesteziolog i predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije Rade Panić i prof. dr Marija Zotović sa Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

"Burnout" sindrom ili kako su zdravstveni radnici izgarali u skafanderima

U situaciji velikog broja preminulih od posledica kovida svakog dana, zdravstveni radnici su poslednje dve i po godine stava da ima većih briga od njihovog zdravlja i uslova za rad. Ali sa posledicama izgaranja mnogi se suočavaju još od kraja 2020. godine.

Kako objašnjava profesorka Zotović, sindrom izgaranja je definisan još osamdesetih godina kao emocionalna iscrpljenost koja se javlja kod profesionalaca i kod profesija angažovanih u radu s ljudima i to je jedna od najznačajnijih posledica profesionalnog stresa.

"Znakovi izgaranja mogu da se grupišu u fizičke, emocionalne i u manifestaciju ponašanja; fizički znakovi obuhvataju osećanja iscrpljenosti, umora, često se javlja glavobolja, promena apetita, smetnje sa spavanjem, nezainteresovanost i gubitak energije. Emocionalni simptomi obuhvataju neprijatne emocije, depresivnost, manjak samopouzdanja i samopoštovanja, napetost, osećanje tuge - i to se sve u ponašanju manifestuje smanjenom motivacijom za rad, promenom odnosa prema kolegama i klijentima, a ponekad se javlja čak i cinizam i grubost u odnosu prema klijentima", objašnjava prof. Zotović.

Kako dodaje, bilo je za očekivati da će se ovi simptomi javiti kod zdravstvenih radnika koji su se našli u novim, nepoznatim okolnostima, a koje su podrazumevale prekovremeni rad, rizik za porodice kojima su se vraćali. Zaposleni u zdravstvu su, podseća naša sagovornica, prisustvovali mukama i smrti pacijenata, bili u izolaciji i drugim otežanim životnim okolnostima.

"Pri tome, nisu imali neku posebnu obuku jer nas je, kao što je poznato, ovo sve dočekalo nespremne. Nisu imali dovoljno zaštitne opreme i čak je postojala neka vrsta stigmatizacije u početku, kad neko oboli od kovida", kaže prof. Marija Zotović.

Grupa psihologa i lekara se, na početku epidemije, iz čistog entuzijazma okupila i pokrenula inicijativu "Mentalno zdravlje u doba korone", sa savetovalištem i onlajn podrškom u sklopu jedne šire inicijative. To je, kaže profesorka Zotović, bilo istraživanje o izgaranju kod zdravstvenih radnika u Kliničkom centru Vojvodine (KCV) i u Institutu za javno zdravlje Vojvodine (IZJZV).

Na primer, u IZJZV nisu postojale crvene i narandžaste zone, ali su zaposleni dolazili u kontakt sa zaraženim materijalom i radili pod velikim stresom.

"Naše istraživanje je pokazalo da kod zdravstvenih radnika postoji povišeni stepen izgaranja, a ako bismo se zapitali koliko njih ima visoko izgaranje, to bi bila skoro trećina. Ovo istraživanje je sprovedeno na relativno malom uzorku, ali je to bilo prvo istraživanje tog tipa i zbog okolnosti je sprovedeno onlajn. Poslali smo upitnike na 2.000 imejl adresa, a dobili smo odgovore od manje od 200 ispitanika - postavlja se pitanje da li su nama odgovorili oni koji su bili pod najvećim ili oni koji su bili pod najmanjim stresom", napominje naša sagovornica.

Izgaranje ćete prepoznati po fazama koje ima. Prvo nastupa rad pod entuzijazmom, koji će zaposlenog držati neko vreme. Sledi faza stagnacije, kad radnika sustiže pesimizam i početno nezadovoljstvo poslom. U trećoj fazi se očekuje povlačenje i izolacija zaposlenog, smanjena energija, a u četvrtoj, poslednjoj fazi dominira apatija. Pretpostavka je da su naši istraživači zaposlene u KCV i u IZJZV zatekli u drugoj ili trećoj fazi.

"Svakako je ova situacija vredna praćenja jer je moguće da postoje dugoročni efekti koje mi još uvek nismo prepoznali", naglašava naša sagovornica sa Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Ideja istraživanja je pokušaj da se na neki način pomogne zdravstvenim radnicima, naročito sa psihološkom pomoći.

"Dobili smo zanimljive rezultate - zdravstveni radnici u stvari nisu ispoljili veliku želju za nekom pomoći, negirali su potrebu. Psiholozi u okviru KCV su ustanovili telefonski broj za psihološku pomoć svojim kolegama, ali na taj telefon je bio jak oslab odziv. Podsetiću na jedan interesantan eksperiment, jedan od prvih u industrijskoj psihologiji, obavljen u Čikagu polovinom prošlog veka. Ispitivali su radnike na pokretnoj traci i hteli su da ustanove koji je optimalan nivo buke, osvetljenja i temperature u prostoriji kako bi bili najbolji uslovi za veću proizvodnju. Kako god su pogoršavali uslove, radnici su stalno povećavali produktivnost jer su imali osećaj da nekoga zanima kako su oni, da neko obraća pažnju na njih", priča prof. Zotović.

Iskustva u skafanderu

Jelena Niković je od prvog dana u crvenoj zoni i za 021.rs objašnjava kako je to sve izgledalo kad je u Klinički centar Vojvodine stigao prvi slučaj potpuno novog virusa u Srbiji.

"U jednoj noći smo morali da ceo KCV 'ispremeštamo' i spremimo za eventualni dolazak većeg broja zaraženih pacijenata. Bilo je vrlo izazovno, naporno i nije bilo vremena da mnogo razmišljamo, već smo zbrinjavali pacijente, sve koji su bili za otpust smo slali kućama, a sve klinike su se prilagođavale da se oslobodi prostor za dolazak velikog broja zaraženih. Čak do kraja te 2020. godine učili smo o virusu, ali se to ništa nije razlikovalo u odnosu na svet, niko ništa veliko nije ni znao, već smo učili na terenu, od pacijenata, u hodu", kaže Niković.

Da bismo mogli da govorimo o izgaranju, ono mora da bude u kontinuitetu prisutno bar šest meseci. Naša sagovornica kaže da se izgaranje definitivno osetilo, ali sa malim zakašnjenjem jer je zdravstvenim radnicima prioritet briga o pacijentima, dok sebe stavljaju na poslednje mesto. Većina iskusnijih medicinara konstantno je bila u kovid sistemu, a iako je mnogo mladih lekara i tehničara primljeno "preko noći" na rad, trebalo im je vreme da se prilagode ekstremnim i nikako normalnim uslovima.

"Bili smo svi anksiozniji, depresivniji, 24 sata ste s pacijentima koji se bore za dah i nemoguće je da to ne ostavi posledice na vas. Konstantno ste u skafanderu, idete porodici takvi, razmišljate da li će vam pacijenti preživeti. Moja magistarska teza je bila na temu burnout-a tokom kovida u Vojvodini, upoređivali smo nas zaposlene u crvenim kovid zonama s kolegama u zelenim zonama i podaci su frapantni - svi u crvenim zonama smo znatno više pregoreli, depresivniji smo, anksiozniji, ali to ne znači da kolege u zelenoj zoni nisu izgarale. U zdravstvenom sistemu Srbije postoje problemi od ranije, nedostatak osoblja osećamo u poslednjih 20 godina", priča naša sagovornica.

Situaciju je dodatno otežala okolnost odlaska u Nemačku za naše medicinare, što je dovelo i do odliva iz Kliničkog centra Vojvodine.

"Mi smo već na početku kovida bili prepolovljeni sa osobljem, a tek onda su problemi došli. U nekim trenucima je bilo baš strašno, ali pokazalo se da su zdravstveni radnici izdržali zahvaljujući otpornosti i ljubavi prema poslu i to je nešto što je održalo naš sistem", smatra Jelena Niković.

Zdravstvene vlasti su već u decembru mogle da pretpostave da će u Srbiju doći virus koji će napraviti veliku pometnju. Specijalista anesteziologije dr Rade Panić kaže za 021.rs u serijalu "Život u vreme i posle kovida" da u više navrata nije poštovan zakon kad je u pitanju iščekivanje vanredne situacije, što je dovelo do toga da se na početku epidemije ne zna koliko ima opreme u zalihama i šta blagovremeno treba da se nabavi za naše bolnice.

"Činjenica je da nismo imali dovoljno zaštitne opreme. Setimo se rečenice predsednika da su medicinari školovani da u situacijama pandemije idu na prvu liniju i tamo, ako treba, polože i svoj život. Bilo je puno preminulih zdravstvenih radnika, za lekare još i imamo neke podatke, ali za druge radnike u zdravstvu nemamo skoro nikakve. Nas su poslali kao vojsku na prvu liniju, samo što su nas poslali sa gumenim mecima, bez naoružanja, uniformi, bez osnovne zaštite i zbog toga se desilo da je veliki broj zdravstvenog osoblja oboleo, nije mogao da radi", priča dr Panić.

On kaže da je glavni problem koji smo imali tokom epidemije u Srbiji neorganizovanost i nepostojanje upravljanja situacijom sa vrha. Sindikat lekara i farmaceuta je u jednom trenutku organizovao komemorativni skup i protest zbog velikog broja preminulih lekara i zdravstvenih radnika i insistirao da se donese pravilnik o upućivanju i pravilima rada onih koji su u kovidu. To su tražili jer se, kaže Panić, u Srbiji nije radilo prema indikacijama ili sagledavajući kapacitete bolnica, pa su mnogo puta stariji ili medicinari sa komorbiditetima slati u skafandere, što je dovelo do ogromnih posledica.

"U državnom sektoru ima 19.500 lekara, a postavlja se pitanje zašto nije uključen privatni sektor, iako zakon to nalaže. Čini mi se da je razlog činjenica da bi se neko iz privatnog sektora usudio da kaže šta su to vlasti radile tokom pandemije", smatra dr Panić.

On kaže da je jedan od prvih javnih zahteva bio da se svi zdravstveni radnici sa biroa - nešto više od 2.000 lekara i 8.000 sestara, zaposli u sistemu, što bi tada tek ispunilo naše potrebe u normalnim, a ne u kovid uslovima. Tokom epidemije, navodi Panić, treba nam bar 10 odsto, a idealno 20 odsto više izvršilaca i jako dobra organizacija.

"U jednom trenutku zaista nije bilo dovoljno respiratora da svima pomognemo. Ne kažem da bi se spasilo mnogo života, ali mi smo dužni da spasimo onoliko života koliko je moguće spasiti. Mladi i neiskusni lekari jer zapošljavani u kovidu, ali kad napravite tri specijalne kovid bolnica, a znate da je zahtev za osobljem koje treba da radi u tim bolnicama faktički nemoguće ispuniti, to se dogodi", navodi Panić.

On je, kaže, lično iz kovid jedinice u Kraljevu predao 150 potvrda o smrti za dva meseca, kad su zvanične gradske vlasti javile da je preminulo njih 91 u Kraljevu, a podaci su dodatno opali dok si stigli do Batuta - javljeno je da je 50 preminulih.

"To je dodatno ugrozilo rad zaposlenih u zdravstvu jer, kad vi i do tri puta smanjujete brojke, pacijenti nisu svesni u kojoj meri smo mi opterećeni i koliko opasnost nam preti", navodi Rade Panić.

Jedino što je zdravstvene radnike držalo na nogama tokom najgorih kovid dana je ljubav prema poslu, kaže asistentkinja Jelena Niković sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, koja je i jedna od onih koji su izgarali. Ali, kako kaže, koliko god voleli ovaj posao, kada ste umorni, neispavani i imate fizičke posledice u vidu bolova, to nije dobro ni za vaše performanse, ni za vaše zdravlje.

"Kad gledate stalno smrti u oči i pacijenta koji se bori za dah i moli vas da mu pomognete, to nije lako ni nama iskusnima. Svi vas u školama i na fakultetima uče o smrti i da se nosimo sa smrću, ali vas niko ne uči da će vam u noći umreti nekoliko pacijenata ili da ćete u jednom mesecu izgubiti veliki broj ljudi. I posle takvog dana treba da odete kući i da budete sa svojom porodicom", deli svoje utiske Jelena Niković.

Anesteziolog Rade Panić u razgovoru za serijal "Život u vreme i posle kovida" kaže da nikada nije napravljen pravilnik o radu u kovidu, pa su neki radili i više od 12 sati u skafanderima.

"Setite se onih scena kad iz čizama koje skinu lekari izađe litar znoja iz jedne čizme, to su nehumani uslovi rada. Ali, mi smo bili spremni da se žrtvujemo jer to radimo i prethodnih 20 godina, zdravstveni sistem Srbije faktički leži na plećima zdravstvenih radnika. Slati smo na rizične terene bez opreme, nisu pravljene pauze da se ljudi odmore, često se direktno sa bolovanja vraćalo u kovid zone. Pojedini medicinari su slati u druge gradove, bez mogućnosti da naplate osiguranje, smeštaja, hrane. Tokom 'pika' delta soja, glavna rečenica u zdravstvenom sistemu je bila: 'Samo ovo da preteknemo i niko nas više neće videti'", priča naš sagovornik.

On kaže da se lično boji onoga šta nas čeka u budućnosti jer kovid nije prošao, te da je vreme da se celo društvo suoči sa tim.

Sa sigurnošću se može reći da oni koji su videli užase kovid zona znaju da problem nije rešen i da opasnost nije prošla. Naša sagovornica iz Kliničkog centra Vojvodine Jelena Niković kaže da se zaposleni u kovidu i dalje stalno rotiraju na pozicijama jer ih nema dovoljno.

"Našem zdravstvenim sistemu je zaista neophodna promena, više iskusnijih zaposlenih. Mora se i znati kad ko radi - ako imate u jednoj sedmici pet dana provedenih u skafanderu, pa dva dana idete kući porodici, to nije dovoljno. Mi tri godine nismo otišli na godišnje odmore i imamo višak dana, a rad se nastavlja. To su vrlo bitni problemi, ali sve dolazi do toga da neke više instance treba da razmisle o tome šta kažu zdravstveni radnici, da saslušaju one koji zaista rade u praksi. Neke zakone donose osobe koje nemaju baš puno iskustva na terenu. Moraju se uslovi poboljšati i treba posmatrati zaposlene, njihovo zdravstveno stanje u svakom aspektu", kaže Jelena Niković.

Izgaranje, dodaje, ostavlja dugoročne posledice koje mogu da se ogledaju i u profesionalnim lekarskim greškama usled umora i stresa, što je neophodno sprečiti.

Dok čekamo da donosioci odluka nešto preduzmu, stručnjaci naglašavaju značaj razmene iskustava i međusobne podrške koja medicinarima može da pomogne da bolje podnesu stres.

"Intervencije u grupi znaju da budu učinkovite samo kad ljudi osete da nisu jedini koji imaju neki problem, mi to zovemo normalizacija. Ako se okupi veći broj ljudi i svi imaju neki sličan problem, shvatiće da oni nisu krivi, nisu ništa loše uradili i nisu jedini s tim problemom. Štaviše, sindrom izgaranja nije povezan samo sa opterećenjem na poslu, već i sa uslovima za rad - što su uslovi bili bolji, simptomi izgaranja su bili niži", zaključuje prof. Marija Zotović.

U nastavku poslušajte emisiju na ovu temu sa našim stručnim sagovornicima.

----------------------------

Realizaciju serijala "Život u vreme i posle kovida" finansijski je pomogao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u projektu nužno ne održavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Teme

Komentari 8

Hronološki Najpopularniji

Mila

08.11.2022 • 13:38

Anatomija

Dobar Vam je Dragana Ković ovaj komentar za studente Medicinskog fakulteta u Novom Sadu i za "čuveni" predmet anatomija. To je katedra koja ima vanrednog profesora koji vodi katedru, pored nekoliko redovnih profesora, nastavnika i saradnika. Grupa na katedri je poveća, ali ništa ne rade za "svoje" (ovo može da bude dvosmisleno) studente da nauče materiju i da polože ispit u razumnom roku. Sve se svodi na "podmetanje klipova u točkove" gde se čudnim izborom više ponuđenih odgovora na pitanja od studenata traži da na pismenom ispitu igraju "loto" i da pokušaju da se izbore sa nevažnim začkoljicama bukvalno pogađajući tačan odgovor na pitanja na ovako važnom predmetu. Zna se kako se proverava znanje na fakultetima ovog tipa, postoje standardi za kreiranje ispitnih testova ovog tipa, ali nastavnici moraju da se potrude i da održe približno isti kriterijum za sve studente, da provere znanje, a ne da se trude kako će da obore studenta na ispitu. Anatomija je uslov da se upiše naredna godina što donosi ozbiljan prihod fakultetu!
Priča se da je ovaj problem došao i do Ministarstva prosvete i Min. zdravlja i da je formirana neka komisija koja treba da ispita integritet nastavnika i studenteske službe da se vidi da nema nekog ucenjivanja i stvaranja plodnog tla za korupciju...videćemo uskoro šta će da ispliva sa ove katedre :) i da li će se pomoći ovim mladim ljudima da nastave da se školuju za ono što su odabrali u životu.

3 0 +3
Dr Ivan Piročnik

07.11.2022 • 21:17

Sindrom izgaranja

Iako sam lekar, nisam radio u crvenim zonama, jer radim u sistemu javnog zdravlja. Ipak, piznajem puno kolega koji su radili u kovid bolnicama u Beogradu. Mislim da je jako dobro što se počelo pričati o ovom problemu. Dr Panić mi je odavno poznat po svom zalaganju za prava zdr.radnika u kovid zonama, a za mene je pravo otkrovenje svedočenje magistre Niković. Konačno se čuje glas nekoga "iznutra", ko je sve to zaista i doživeo. Puno oozdrava i za profesorku Zotović, sa kojom sam i ranije sarađivao. Ali pre svega, puno pozdrava za magistru Niković, želim joj puno uspeha u daljem radu! Takve osobe trebaju našoj državi, a ne one Kisićke, Lončari, Gojkovići i njima slični.

11 0 +11
Dragana Ković

07.11.2022 • 18:38

Gde su studenti medicine

Kada je već tako teška situacija, zašto se ne pominje Medicinski fakultet u Novom Sadu i naši studenti, budući lekari?
I dalje se nastavlja praksa maltretiranja studenata na predmetu anatomija. Prosto je neverovatno koliko je mala prolaznost na ispitu anatomije, a u pitanju su vredna i pametna deca.
Očigledno je da se mešetari sa pismenim delom ispita, koji po rečima studenata ne oslikava proveru znanja studenata, već više kako da se studenti što više zbune i ometu da polože ovaj važan ispit. Gde je tu proces po Bolonji, koji traži odgovornost ne samo studenata, nego i profesora i nastavnika, ukoliko je prolaznost na ispitu ispod svake normale. Gde je procena kvaliteta u izvođenju nastave, a potom i normalna prolaznost na ispitima? Malo su se profesori i nastavni kadar zaigrali misleći da su mnogo važni, a suština je da su deca i studenti ipak važniji, jer oni su naša budućnost. Pa zar treba da ih maltretiramo ili da ih podržimo? Ko će sutra da nas leči?

5 10 -5

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.