Premijera "Antigone": Sme li nam biti dovoljno samo da padnemo na mekano?

Autor: 021.rs

Novi Sad

28.02.2023.

11:51 > 08:02

"Antigona – Lepo je kad padneš na mekano" autorski je projekat reditelja Romana Nikolića, prema motivima Sofoklove tragedije.

Premijera "Antigone": Sme li nam biti dovoljno samo da padnemo na mekano?

Foto: Marija Erdelji

Ulogu Antigone tumači Gabriela Crnković, dok je Terezia Figura u ulozi Euridike.

Sa ove dve glumice Novosadskog pozorišta razgovarali smo o tome zašto je Antigona toliko aktuelna za nas danas, zašto smo i kao društvo i kao pojedinci izgubili empatiju, zbog čega trpimo nepravdu, da li je dovoljno samo pasti na mekano...

021: Ako je "Antigona" danas toliko aktuelna, da li to znači da mi kao društvo nismo odmakli od vremena kada je ona napisana ili smo napravili pun krug i vratili se na početak?

Terezia Figura: Mislim da smo napravili taj pun krug i sad ne znamo šta da uradimo, pa sad nazadujemo. I to je toliko tužno da smo kao društvo počeli da nazadujemo i neke stvari, neki društveni ciljevi, koje je već trebalo da prevaziđemo, postali su opet problemi i opet ih vidimo kao probleme. To stvarno zavisi od društva i od vlasti i od toga kako vlast gleda na građane - da li kao ovce ili kao normalno društvo koje je učeno, koje sme da ima svoje mišljenje, viziju o svojoj budućnosti - kao pojedinac, a i kao društvo. I zbog toga mislim da smo opet u nekom raskoraku i nazadovanju.

Gabriela Crnković: Sve je otprilike isto. Ovo je priča iz tog vremena, a ako gledamo današnje vreme takođe imamo stvarno neke zakone koji jednostavno nemaju smisla, nisu pisani za građane. Kao da neko nema empatije, ne vidi šta ljudima treba, šta im nedostaje, koje potrebe imaju. Nažalost je tako. Mislim da smo otprilike ostali na istom nivou.

021: Da li običan čovek može da se pronađe u likovima ove predstave kao neko ko se svakodnevno bori sa nepravdom?

Terezia Figura: Apsolutno, mislim da svako može da pronađe lik koji mu je blizak ili će se prepoznati u nekom od njih, jer u suštini svi u životu imamo neke prepreke koje ili uspevamo da prevaziđemo ili ne. Možda, poistovećujući se sa nekim likom dobijemo i neku ideju kako mi treba da prevaziđemo neke probleme, a možda uvidimo i da sve vreme pravimo grešku i da nismo na dobrom putu. U ovom društvu nikad ne znamo kad pravimo dobar potez, nikad ne znamo da li će postupak za koji mi mislimo da je dobar zaista biti u društvu i prihvaćen kao takav. Uvek su tu neke prepreke, neke stepenice koje moramo da posložimo korak po korak.

Ne mora da znači da ćemo završiti na nekoj platformi i gledati vedro nebo, moguće je da ćemo završiti u nekom podrumu, u tami, a tu prvenstveno mislim na dušu i na to kako se duša otvara. Kako se naša duša kao pojedinca otvara, kako se duša društva otvara prema empatiji, prema nekim dešavanjima o kojima mislim da jednostavno moramo drugačije da razmišljamo. I zato se nikad ne zna unapred da li će taj korak napred zaista to i biti ili ćemo napraviti dva unazad u jednom trenutku, zbog društva koje nas ili prihvati takve kakvi jesmo ili ne prihvati.

021: Da li smo i kao pojedinci izgubili empatiju?

Gabriela Crnković: Jeste i mi smo se izgubili negde. Svi smo sa svojim problemima i nekako gledamo samo sebe. To je u nekom smislu razumljivo, ali bi bilo lakše da je drugačije. Sada živimo tako da nam nije lako, svi imamo svoje probleme, ali trebalo bi da gledamo malo oko sebe, da budemo empatičniji. Imamo ljude oko sebe i ako bi videli da su oni tu i malo više razgovarali, razumeli jedni druge, bilo bi mnogo lakše i mnogo bolje. To nam nedostaje. Jer gledamo telefone, gledamo stalno dole. Radimo kao roboti, nemamo vremena, a dani samo idu, jedan, drugi, treći... A mi ne vidimo ništa. Tek ako se pojavi neki problem, onda podignemo glavu i pitamo se šta se desilo.

021: Zašto ćutimo i kada prepoznamo nepravdu, zašto ne reagujemo?

Gabriela Crnković: Jer se bojimo. A čega se bojimo? I ja se to uvek pitam, čega se danas bojimo. Da nećemo imati posla, da nećemo imati para? I to je naša tragedija, jer zajedno bismo mogli da uradimo sve, a ne radimo ništa. Jer onaj ko želi nešto da promeni ostaje sam, ostaje usamljen. A svi ostali ćute.

021: Da li je dovoljno samo pasti na mekano?

Terezia Figura: Do tog naslova smo došli tokom proba, zato što mi svakako padamo, ovako ili onako i stvarno je pitanje da li je dobro pasti na mekano i kao ne povrediti se, a ne pratiti ono što je unutrašnji pad. To pitanje ostaje otvoreno za svakoga. Ja mislim da taj pad na mekano nije uvek pozitivan.

"Antigona – Lepo je kad padneš na mekano" premijerno će biti izvedena u Novosadskom pozorištu/Újvidéki színház, danas, 28. februara.

Teme

NOVOSADSKO POZORIŠTE

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.