Autori Ivana Neškov Repić, Maria Silađi, Anica Draganić i Jovan Blat su se skoncentrisali na prvu polovinu 20. veka, kada je ovaj vid obeležavanja zgrada bio mnogo češći, dostižući kulminaciju pred Prvi svetski rat ili u međuratnom periodu.
Tako je veliki subotički projektant Titus Mačković ukrasio gotovo sva svoja zdanja, njih blizu četiri stotine. Šetnja Beogradom nam kazuje da je srpska fasadna umetnost između dva rata bogatija nego ikad pre ili posle ovog razdoblja.
Međutim, u gradu podno Petrovaradinske tvrđave isticanje objekata dekoracijom nije nikada uzelo većeg maha. I kada je bilo intenzivnije, u međuratnom periodu, jedva da je ukrašeno tridesetak objekata.
Zanimljivo je da su vlasnici ukrašenih zgrada u gotovo 90 odsto slučajeva privatnici. Autori izložbe ukazuju na novosadski specifikum, ali se ne upuštaju u objašnjenje; zadovoljili su se pažljivom i preciznom katalogizacijom.
Upravo da bi bila dovoljno upečatljiva, izrada fasadne dekoracije je zahtevala i stručan rad i nadahnuće. Stoga ne iznenađuje da su autori bili vajari koji se tih godina po prvi put kao stvaraoci pojavljuju u našoj varoši.
Đorđe Jovanović je 1895. realizovao prvu skulptorsku izložbu u gradu, potom i 1922. godine, ipak, nije se upuštao u fasadnu dekoraciju. Pre Prvog svetskog rata za slične radove po pravilu su angažovani majstori(umetnici) iz Budimpešte, da bi u međuratnom periodu ovakav trag ostavili kasnije vanredno afirmisani vajari Toma Rosandić i Sreten Stojanović.
Prvi je na zgradi Radničkog doma izradio figuru prkosnog radnika, dok je drugi na zgradi Privredne komore (kasnije PK Saveza komunista) uradio fasadnu kompoziciju sa preljama, ali i radnicima koji nestvarno snažnim mišićima pokreću točak. Nije teško uočiti simboliku industrijskog razvoja.
Najveći trag ostavio je široj javnosti manje poznati vajar Mihalj Kara. Školovan u Pešti, u Vojvodinu i Novi Sad je prešao sredinom dvadesetih i ostaje narednih petanestak godina, sve dok se 1941. nije iselio u Izrael. Znamo ga po spomenicima poginulim avijatičarima, sada ga upoznajemo i kao zanimljivog fasadistu.
Imponuje reljef u zgradi u ulici Laze Stanojevića broj 1, na kojem je predstavljena devojka sa golubom. Ženske motive vidimo i u drugim reljefima ovog autora, na Bulevaru Mihajla Pupina br. 11, ulici Sonje Marinković 1, Futoškoj 33...
Sredinom četvrte decenije na scenu stupaju Zlata Markov Baranji i Karlo Baranji, ukrašavajući Banovinu, Učiteljski dom i druga zdanja, a čije se stvaralaštvo produžilo decenijama nakon Drugog svetskog rata.
Ne mali broj pratilaca likovnog života u gradu je očekivala da će naići na poneki rad Julija Aniko, prvog ovdašnjeg školovanog vajara. Međutim, izgleda da je ovaj talentovani skulptor gro rada posvetio izradi grobnih spomenika, delatnosti od koje je živeo i nije mu preostajalo slobodnog vremena za druge zanimacije.
Već podavno novosadski istoričari umetnosti i arhitekture su se bavili stvraocima u fasadnoj dekoraciji. Izložba "Lice grada" je, pak, prvi sistematičniji prikaz ove branše primenjene umetnosti i njenih autora u Novom Sadu.
Ostaje da se u narednim istraživanjima sagleda kako se desilo da u gradu poznatom po izrazitoj naklonosti upravo prema primenjenoj umetnosti fasadna dekoracija ostavi prilično bled trag.
.jpg "Novosađani, ako donirate krv - dobijete sezonsku ulaznicu za Štrand")
.jpg "Uskoro izgradnja javnog osvetljenja u dvorištu vrtića")
Komentari 6
комшиница
Anonimus
Komšinica Mica
Divni ste ❤
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar