VIDEO Naša ruska komšinica Anastasija: Kako je Novi Sad postao njen

Dobri ljudi, hvala vam puno što ste pružili dom našoj djeci! I hvala na svim komentarima. Ja sam Rus i živim u Moskvi. Oprostite na lošem jeziku, ne koristim umjetnu inteligenciju, nego jednostavno volim vaš jezik koji sam, eto, učio na hrvatski način. Moja kći sada živi u Mitrovici, kamo je izbjegla prije tri godine. Želim vam reći da smo vam zapravo povjerili našu djecu na skrb. Oni koji su došli k vama, najbolji su od nas. Učili smo ih pravdi i istini; odrasli su u čiste i pametne ljude te pobjegli iz pakla. Naša će djeca u većini uvijek poštovati to što je ovo Vaša zemlja i nikada ništa neće svojatati. Vjerujem da oni vam mogu dati vrijedan doprinos. Pogledajte ih u oči kad sljedeći put budete s njima u crkvi…
Ponosni smo na njih i još vam jednom hvala, ljubljena braćo, na toplom prigrljaju koji ste im pružili.❤️

Samo neka se pronasla, za sve postoji prvi put ali ja sam iz mog rodnog Novog Sada otisao pre 5 ipo godina, daleko na sever, isto tako mislio tesko je emigrirati, snaci se i integrisati. Ali strpljiv spasen, polako ali sigurno koracao i gradio stepenicu po stepenicu da dodjem do trenutka kad mogu prihvatiti zivot u novom okruzenju. Bez obzira sto nikad necu moci biti kao starosedeoci ovde niti to zelim, nego uvek stranac, mislim da sam nasao svoje parce neba ispod kog zadovoljnije i sigurnije koracam. Novi Sad obidjem uglavnom leti kad dodjem na odmor, kad me uspomene i vracanje u nekad davno bese vreme, kad je sve bilo od danas do sutra, kad nisu postajala velika ocekivanja i planovi kako ce zivot dalje da tece. Nikad se ne zna sta donosi dan a sta noc, treba pokusati, probati i videti da li je to nesto drugo gde mislimo da je mozda bolje ili nasa sledeca zivotna stanica, mozda velika promena u nasim zivotima, jer u Novi Sad se u svako doba mogu vratiti, ali zivotni putevi pisu romane, mene je moj put naveo ovde gde se ipak osecam svoj na svome. Volim svoj Novi Sad, ali ga se vise rado secam dok opet nedodjem u njegovo okrilje da me opet primi u svoj zagrlj gde sam proveo tolike godine, predivno detinjstvo pod sankcijama devedesetih, ali nikad ostao razocaran bez obzira na sve sta su donela nova vremena. Novi Sad je moj grad u srcu ostao zapecacen i uvek se rado vracam njemu, ali zivotni put me je odveo u drugom smeru, isto tako pruzio sansu da napredujem dalje.

Posle Oktobarske revolucije mnogi Rusi su došli u Srbiju i druge krajeve. Mnogi od njih su bili osobe sa visokim obrazovanjem. Pamtim tri gimnazijska profesora, Rusa. Bili su divni ljudi i veoma poštovani. Bilo je i lekara i inženjera. Anastasji želim sve najbolje.