Legendarni Vujke: Kako je fudbal postao priča, a Vojvodina ostala najveća ljubav

Vujadin Boškov rođen je 1931. godine u Begeču, a preminuo je 2014. u Novom Sadu.

O njegovoj višedecenijskog karijeri fudbalera je sve poznato, a još više o trenerskoj karijeri gde je postigao mnogo. Zanimljivo je da mu ni kao igraču, i posle kao treneru, nisu prognozirali uspešnu karijeru, što je on i te kako demantovao. 

Kratka biografija može se sažeti u stavku "najveći uspesi". Za Vošu je nastupao 14 godina i odigrao je 512 utakmica. Deo je generacije koja je po prvi put u istoriji kluba stigla do finala Kupa maršala Tita, a 1957. bili su vicešampioni Jugoslavije i dogurali su do finala Srednjoevropskog kupa. Potom je nastupao za Sampdoriju i švajcarski Jang bojs, gde je započeo trenersku karijeru.

Embed from Getty Images

Sa reprezentacijom je nastupao na Svetskim prvenstvima 1954. i 1958, a 1952. sa nacionalnom selekcijom osvojio je srebrnu medalju na Olimpijskim igrama. Kao tehnički direktor Vojvodine vodio je klub do osvajanja prve titule državnog prvaka 1966. godine. U Voši je ostao do 1971. godine, a pred kraj svog angažmana osniva klupski trening centar u Veterniku, koji je još za života poneo njegovo ime.

Nakon odlaska iz Voše počinje njegova impozantna trenerska karija, te sa Real Madridom osvaja prvenstvo i dva Kupa kralja, sa Sampdorijom uzima titulu šampiona Italije, osvaja Kup pobednika kupova, dva Kupa Italije, te jedan Superkup. Sa Den Hagom je osvojio Kup Holandije. I sa Realom i Sampdorijom stizao je do finala Kupa evropskih šampiona.

Trenirao je i Fejenord, Saragosu, Hihom, Askoli, Napoli, Servet, Peruđu, kao i Romu, gde ostaje upamćen kao trener koji je u prvi tim uvrstio legendu italijanskog fudbala Frančeska Totija.

Bio je kao otac igračima

Kako priča novinar Miroslav Gavrilović, Boškov je za mnoge od igrača bio kao otac i zbog toga ga nisu zaboravili ni decenijama kasnije.

"On ih je sve učio, od toga kako se sedi za stolom i koristi escajg do toga šta i kako na terenu da rade, pravio je od njih kompletnu ličnost. To danas izgleda nestvarno, ali je bio jako sugestivan. Malo je poznato da je godinu dana bio trener Dušanu Saviću u Španiji i tako imamo da je igrač dao ime svom sinu po treneru, što danas nestvarno zvuči, kao da pričamo filmsku, a ne životnu priču", navodi sagovornik 021.rs.

Embed from Getty Images

Njegova gotovo četrdesetogodišnja karijera trenera i selektora je puna raznih padova i još više uspona, kao i raznih dešavanja. Kako su Boškova zapamtili igrači i saradnici, najbolje ilustruje opis da je bio "strog i pravičan". Gavrilović kaže da je Boškov znao da ode i sedne sa ljudima u kafanu, ali nije bio osoba koja ide da pije po kafanama, nego da se druži sa ljudima.

"Nije išao po kafanama i okupljao ljude oko sebe i onda im pričao o svom životu. Nije to radio, voleo je da se druži sa ljudima, ali na ozbiljan način. Nije pio, nije pušio, nije bilo toga kod njega, bio je prično strog,ali pravičan", priča Gavrilović.

Kako je od fudbala stvorio priču

Vujke je bio veliki fudbalski znalac, to je pokazao svojim rezultatima, ali je imao i ogromnu harizmu, te su se mnoge situacije sa njim pretočile u anegdote. Citati sa njegovih konferencija se prepričavaju poput fraza iz "Alana Forda", pa se tako pamte one poput: "Kraj je kada sudija odsvira kraj", "Bolje izgubiti 4:0, nego 5:0". 

"Fudbal je nepredvidljiv, jer sve utakmice počinju rezultatom 0:0", reči su koje se pripisuju Vujketu, a u sličnom maniru je i ona kako "u predstojećoj utakmici možemo pobediti, odigrati nerešeno ili izgubiti". 

Negde u legendi ostaje zapisana i ona matematička: "Bolje izgubiti 6:0 nego šest puta po 1:0". 

Embed from Getty Images

Jedna od najčešće prepričavanih anegdota je ona sa Dejanom Govedaricom, igračem koji je takođe nosio dres njegove Vojvodine. Vujke je predvodio reprezentaciju SRJ na Evropskom prvenstvu 2000. godine, a nacionalni tim obezbedio je prolazak u nokaut fazu, iako su u poslednjem meču u grupi poraženi od Španaca. Narednog jutra, posle utakmice, priča kaže, Vujke je sreo Dejana Govedaricu upitavši ga: "Sine, odakle ti ta trenerka? Znaš li da to mogu da nose samo reprezentativci Jugoslavije?" Zbunjeni Govedarica je odgovorio samo sa: "Selektore, to sam ja, Dejan".

Ipak, nisu sve bile obeležene ironijom, neke izjave su jednostavno bile prozaične: "Veliki igrač vidi auto-put tamo gde ostali vide stazu".

Na kraju, priča se uvek vraća tamo gde sve počinje - na prvu ljubav.

"Vojvodina je na jednoj strani, a svi ostali su na drugoj. Tako je bilo i tako će zauvek ostati. Volim i poštujem sve klubove u kojima sam bio igrač i trener, ali samo je Vojvodina – jedna jedina".

Realizaciju ovog teksta podržao je TONS.