Osam decenija od prvog štampanja Slobodne Vojvodine

Jedna kuća u naselju koje više ne postoji, barem ne po nazivu, čuva priču o borbi za slobodu, o borbi protiv zla koje jednom zavladalo Novim Sadom.
Osam decenija od prvog štampanja Slobodne Vojvodine
Foto: 021.rs

Tog 18. novembra 1942. godine, mađarski policajci, okupatorske snage, tražile su komuniste u Ivanjdanskom naselju.

Saznali su gde se nalazi Svetozar Toza Marković i Branko Bajić.

Bili su u kući Ćire Šovljanskog i njegovog brata. Bajić i Šovljanski svoj život su ostavili u kući koja se nekada nalazila u Kisačkoj 89, a danas je smeštena u Vojislava Ilića 15.

Ovo je priča o otporu i kući koja je bila baza, u kojoj je štampan prvi broj "Slobodne Vojvodine" i koja će kasnije postati Muzej štampe, a danas uživa zaštitu kao spomenik kulture.

Kuća u Vojislava Ilića 15 gradila se u vreme koje nije bilo dobro po Novi Sad i njegove građane. Ali, baš zbog toga, bila je pogodna da se u njoj napravi prostor koji će biti sigurno mesto za protivnike fašističkog režima. U jesen 1942. rane od Novosadske racije još uvek su bile sveže. U isto vreme, u kući braće Šovljanski smestili su se Svetozar Toza Marković i Branko Bajić, koji su bili članovi Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za Vojvodinu.
 
Kako objašnjava istoričar i viši kustos u Muzeju Vojvodine dr Predrag Bajić, kuća je bila dvojna, jer je pripadala braći Šovljanski. Okolnost da se ovaj prizemni objekat zida kao dvojna kuća iskorišćenja je i za pravljenje baze. Imala je dva podruma u koje se ulazilo sa terasice koja je bila okrenuta ka dvorištu, gde su se nalazila i ulazna vrata u dva stana.
 
"Baza je napravljena u pregradnom zidu između dva podruma, a ulazilo se ispod stepenica koje su vodile ka tavanu u Ćirinom stanu. Tu je napravljen jedan mali kapak, koji je bilo teško naći, jer su ga stepenice maskirale. Ako bi neko i lupao u zid podruma i osetio šupljinu, pretpostavio bi da taj odjek dolazi iz drugog podruma. Teško je bilo pretpostaviti da u pregradnom zidu postoji nešto. Sama baza je bila vrlo mala, dva i po do tri metra dugačka, metar široka i oko 1,6 metara visoka. Mala i stisnuta, ali dovoljna da se u njoj skupe dva-tri čoveka i da rade na nekoj pisaćoj mašini i da štampaju novine", priča za 021.rs Predrag Bajić.
 
Svetozar Marković je u Novi Sad došao iz Vrbasa i Turije, gde je početkom juna organizovano Turijsko savetovanje, na kom je napravljen i zaokret u politici Narodnooslobodilačkog pokreta u Bačkoj. Prethodna Tozina politika je bila da se što više aktivista NOP-a iz Bačke, u kojoj nisu postojali uslovi za formiranje većih jedinica, s obzirom na to da je mađarska vojska bila brojna, a ilegalaca malo ili su bili slabo naoružani, prebaci u Srem i da tamo stiču iskustvo.
 
Međutim, objašnjava Predrag Bajić, iz ne baš potpuno jasnih razloga, a možda i na osnovu dokumenata partijskog rukovodstva, odlučuje se da članovi NOP-a ostaju u Bačkoj i da se krene sa borbom. Već prvi pokušaju da se organizuju borbe u Bačkoj nisu dobro prošle - u Turiji je jedna diverzantska grupa otkrivena, nakon čega kreću masovna hapšenja.
 
Hapšenja su se širila od Turije ka Novom Sadu, gde su se u kući Vojislava Ilić 15, nalazili Branko Bajić, Svetozar Toza Marković i njegova supruga Milica. Tozina priča i razlog zašto je u kući, bila je ta da se krije od odlaska u mađarsku vojsku, što je, kaže Bajić, bilo prilično često u to vreme, ali i pomalo neoprezno, jer je komšiluk znao da tu ima nekog ko nije član porodice.
 
"Kako se provala širila, Sveta Stepanov, čovek koji je bio Svetozareva veza, došao je na spisak sumnjivih. Svetozar mu je 15. novembra, kada je završeno umnožavanje prvog broja Slobodne Vojvodine, naložio da se negde skloni. Po nekim pravilima konspiracije, trebalo je i sami da to učine, da napuste kuću Šovljanskog i nađu neki drugi objekat. Međutim, to nisu uradili. Pretpostavljam da je to učinjeno zbog provale, nekoliko stotina ljudi je uhapšeno od avgusta do novembra i bilo je teško pronaći pouzdanog čoveka, a kamoli pouzdan stan", kaže Bajić.
 
Tri dana nakon prvog broja Slobodne Vojvodine krenulo se u akciju hapšenja Toze Markovića i Branka Bajića. Dugo vremena je postojalo mišljenje da je Sveta Stepanov prokazao Svetozara Tozu Markovića i Branka Bajića, jer je i sam bio uhapšen u svojoj kući, u Banatiću. Međutim, mnogo posle rata, istoričar Zvonimir Golubović je analizirao mađarska dokumenta novosadske policije iz ratnog perioda i pronašao satnicu akcije u noći 18. na 19. novembar 1942. godine. Ustanovio je da je naređenje za blokiranje Ivanjdanskog kraja dato pre nego što je Stepanov uhapšen i da je policija znala da se Marković krije u nekoj od kuća u tom kraju.
 
"S obzirom na to koliko je ljudi hapšeno tih dana, teško je reći ko je podlegao maltretiranju. Postojalo je nepisano pravilo - izdrži muke dva-tri dana, dotle će se drugovi negde skloniti, ali u ovom slučaju se nisu sklonili. Postoji i mogućnost da je Markovića neko video dok je pomagao u gradnji kuće i da ga je prepoznao. Bitan detalj je taj što novosadska policija Kraljevine Jugoslavije nije uništila kartoteku političkih zatvorenika i osuđenika, te je ona kompletna pala u ruke hortijevskoj policiji. To znači da su imali podatke o svim vojvođanskim komunistima, uključujući lični opis i otiske prstiju Toze Markovića. Osim toga, među agentima policije bilo je ljudi iz redova novosadskog radništva, uglavnom mađarske nacionalnosti, koji su za parče hleba ili iz ideoloških razloga, stupali u mađarsku policiju javno ili tajno. Tako da je broj ljudi koji su mogli da prepoznaju Tozu bio velik", dodaje Bajić.
 
Da je Stepanov odao bazu ne veruje se i zato što bi je okupatorska policija odmah pronašla. To u ovom slučaju nije bilo tako. Kada su pronašli kući, okupatori su nekoliko sati tražili bazu, ne znajući gde se nalazi.
 
Nakon višečasovnog traženja otkrili su zamaskirana vrata ispod tavanskih stepenica. Na pokušaj mađarske policije da uđe unutra, odgovoreno je vatrom i ranjen je jedan policijski agent. U bazi se u tom trenutku nalazila i supruga Toze Markovića, Milica, dok su Ćira i Ljubica Šovljanski bili van baze, u kući, kada su ih policajci probudili.
 
Tu se dešava i jedan čudan splet okolnosti. Žandari su naredili Ćiri, kojem su tukli suprugu, da siđe u bazu i da nagovori Tozu i Branka da se predaju. On je u bazu sišao, a izašla je Milica, kako bi zaštitila Ljubicu. Umesto da ih nagovori da izađu i predaju se fašističkim policajcima, Ćira je odlučio da ostane sa Tozom i Brankom. Ono što nijedan od trojice muškaraca nije znao, jeste da je Milica u tom trenutka bila trudna i da su zamenom spasili još jedan život.
 
Na kraju, pred zoru 19. novembra mađarski policajci počeli su bušilicama da razbijaju ploču terase ispod koje je bila baza i kroz nju su počeli da ubacuju dimne bombe.
 
"Kada su videli da ne mogu više ništa da urade, da su opkoljeni, da su bez šanse da se probiju, odlučuju da završe sa sobom. Svetozar Marković je to preuzeo na sebe. Pucao je prvo u jednog, pa u drugog, zadnji metak je ostavio za sebe. U toj pometnji punoj dima nije uspeo da namesti oružje, teško je ranjen u glavu i preživeo je. Tadašnje vlasti su ga lečile samo da bi ga potom osudili na smrt i da bi bio obešen februara 1943. godine u kasarani na Futoškom putu u Novom Sadu", objašnjava Bajić.

Oproštajno pismo Toze Markovića svojim roditeljima je potresno.
 
"Dragi i mili moji roditelji, osuđen sam na smrt i danas će biti izvršena kazna. Osećam se dobro i potpuno sam svestan onoga što sam radio i za šta sam živeo. Bio sam uvek vaš dobar sin, iako ste zbog mene dosta propatili. Ali tako je to moralo da bude. Idem u smrt bez i najmanje straha. Nikada se ničega nisam bojao, pa tako i sada. Nisam o vama znao ništa punih 16 meseci, te ne znam da li ste u životu i kako ste. Hvala vam na svemu. Plamene pozdrave vama i mojoj dragoj braći: Ljubi, Urošu i Radi. Topao pozdrav Mari. Mnogo volim, grlim i ljubim našu decu: Katicu, Brašu i Micu. Pozdrav svima ostalima. Moja draga Milica ostaje i dobro će vaspitati malu moju Ružicu i dete koje očekuje. 9. II 1943. Vaš Svetozar."
 
Zahvaljujući borbi drugova, iz grada je uspeo da se izvuče Nikola Petrović, koji je takođe bio deo rukovodstva pokrajinskog NOP-a. Baziran na Detelinari, iskoristio je priliku i izvukao se iz grada, probivši se do Srbobrana, a posle je stigao do Vrbasa, gde je nastavio da priprema novi broj Slobodne Vojvodine.
 
Muzej štampe
 
"Braćo, na dan vašeg velikog praznika šaljemo vam u ime naroda Vojvodine svoje plamene i bratske pozdrave. Narodi Vojvodine, koji nose teške okove fašističke okupacije, znaju za slavnu borbu Sovjetskog naroda i njegove Crvene Armije, oni znaju da bi bez te borbe civilizovano i slobodoljubivo čovečanstvo postalo plen hitlerovskog divljaštva", piše na naslovnoj strani prvog broja Slobodne Vojvodine, koji je štampan upravo u Vojislava Ilića 15.
 
U toj maloj bazi štampan je broj u kojem se pisalo o borbama na istočnom frontu, borbi kineskog naroda, borbi nemačkog naroda protiv fašizma, o značaju partizanskog ratovanja... Začetak je to tradicije duge gotovo osamdeset godina, jer se iz Slobodne Vojvodine izrodio Dnevnik, danas jedini dnevni list na srpskom jeziku u Vojvodini.
 
Posle Drugog svetskog rata kuća je bila u vlasništvu porodice Šovljanski, a potom je otkupljena kako bi postala Muzej štampe. Muzej je otvoren 19. novembra 1981. godine. Kuća u Vojislava Ilića zaštićena je kao spomenik kulture.

Projekat "Sećanja grada" finansijski je podržala Gradska uprava za kulturu. Stavovi izneti u sadržaju nužno ne odražavaju stav gradske uprave.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Ostalo iz kategorije Projekti - Sećanja grada

Kompozitor koji spaja narode

Na Uspenskom groblju u Novom Sadu i danas se nalazi spomenik kompozitoru Josifu Runjaninu poznatom po kompozicijima "Lijepa naša domovino" i "Rado ide Srbin u vojnike".

Park star skoro dva veka

Najveći i najstariji park u Novom Sadu postoji već 185 godina, ali malo ko od Novosađana zna da se on zapravo ne nalazi u samo gradu, već na drugoj strani reke.