Pandemija virusa korona veoma utiče na mentalno zdravlje ljudi, a posebno su pogođene osobe sa invaliditetom. Od depresije, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, pati pet odsto stanovništva, a jedan od 100 smrtnih slučajeva jeste samoubistvo.
Veća izolacija i isključenost osoba sa invaliditetom, ograničen pristup zdravstvenim i uslugama socijalne zaštite, nedovoljna mogućnost upotrebe savremenih tehnologija u cilju adekvatnog informisanja, obrazovanja i komunikacije, samo neki od problema koji su, usled pandemije, snažno pogodili ovu osetljivu društvenu grupu.
Britanska studija je pokazala da trećina osoba sa invaliditetom u vreme pandemije oseća hroničnu usamljenost, koja, prema tvrdnjama ispitanika, traje već dosta dugo. Oko 70 posto njih odgovorilo je da je socijalna izolacija snažno uticala na njihovo mentalno zdravlje, dok ih je 40 odsto reklo da je imala uticaj i na fizičko zdravlje.
Stručnjaci za mentalno zdravlje upozoravaju kako je naglo porastao broj ljudi koji traže pomoć na specijalnoj liniji za prevenciju samoubistva.
Psihološkinja i aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom Tatjana Stojšić Petković, pružala je tokom vanrednog stanja, ali i dalje to radi psihološku podršku ženama sa invaliditetom, u okviru organizacije "Iz kruga - Vojvodina". Ona za emisiju Radija 021 "Živeti bez straha" objašnjava da je za osobe sa invaliditetom osećaj usamljenosti i odsečenosti od svega dodatno došao do izražaja tokom pandemije.
"I dalje smo u nečemu što je ključ za psihološko funkcionisanje- a to je neizvesnost. Neizvesnost i strah za sebe i druge. Kada od ujutru do uveče slušate informacije o broju preminulih i obolelih, ne možete da ostanete imuni. Radeći sa ženama sa invaliditetom u periodu pandemije došla sam do zaključka do ono što je ranije za njih bila tuga - sada je prešlo u hroničnu depresiju. Velik broj žena je svojevoljno napravio distancu od okruženja, kako bi zaštitile sebe i druge", objašnjava psihološkinja.
Stojšić Petković kao zajedničko za sve žene sa invaliditetom tokom pandemije navodi da su im topla reč i razgovor bili veoma potrebni.
"Žene su se javljale sa različitim poteškoćama, problemima i kapacitetima da li mogu da ih rešavaju, a svima njima je bio potreban razgovor, topla reč, podrška, razumevanje... Da sa nekim to što ih muči podele, a da ih taj neko ne etiketira. Žene su se javljale iz različitih sredina, obrazovanja, one koje su bile u institucijama i koje se boje da će biti odvedene u institucije. Kod nekoliko žena je bio primetan strah da ukoliko se obrate institucijama socijalne zaštite za pomoć, da će ih prepoznati kao nedovoljno samostalne i predložiti smeštanje u institucije, što je njima neprihvatljivo. S druge strane, jedna korisnica mi je rekla kako bi volela da je sada u domu, da bar ima sa kim da popije kafu", prenosi iskustva u radu Tatjana Stojšić Petković.
Ona je inače i sama žena sa invaliditetom i objašnjava iz svog ugla koliko je nova okolnost pandemije bila izazov i pogubna za mentalno zdravlje žena sa invaliditetom.
"Bilo je izuzetno teško, toliko teško da ćemo posledice tek sagledati. Gubitak energije je evidentan, a to ne smemo da dozvolimo. Zbog toga i mi postojima i radimo, zato i pružamo podršku ženama da uvek postoji izlaz. I kada govorimo o nasilju - nema nasilja koje treba da se trpi i svaka priča može da dobije drugačiji epilog, ali prvo moramo da vratimo ženi dostojanstvo da krajnje bezbedno izađe iz toga. Ako je motivišete da izađe iz nasilja, a ne ponudite joj neki novi okvir, to takođe može biti pogubno. I sistem socijalne zaštite treba da napravimo dovoljno otvorenim da žene imaju poverenje u institucije", dodaje naša sagovornica.
Početkom oktobra je u Novom Sadu održan regionalni i međunarodni filmski festival o invalidnosti i osobama sa invaliditetom "Uhvati film". Prikazano je više od 30 kratkometražnih filmova o invalidnosti, iz svih krajeva sveta. Posebnu pažnju privukao je film o devojci koja boluje od depresije. Ona zapravo nije osoba sa invaliditetom, ali je takođe njen problem nedovoljno prepoznat, te se ovaj film sa razlogom našao na festivalu.
"Poslednjih godina skoro četvrtina prijavljenih filmova odnosi se na osobe sa mentalnim poteškoćama, nevezano da li su sa invaliditetom. Njihov problem je veoma često neprepoznat, a to nije samo zdravstveni problem, već stanje, kao što i invalidnost nije bolest, već stanje - s tim treba da naučite da živite i funkcionišete. Da ne posmatramo ljude kao medicinski, već socijalni model. Ljudi sa psihološkim poteškoćama neretko doživljavaju odbacivanje i diskriminaciju, isto kao osobe sa invaliditetom. Danas nije IN biti tužan i depresivan i svi žele to da prikriju, a na festivalu je pokazano da od toga ne treba bežati. Zato je važno da se o mentalnom zdravlju govori, što se upravo desilo na festivalu", objašnjava ova psihološkinja.
Kovid-19 je uneo strepnju među mnogim građanima i stručnjaci upozoravaju i da bi značajna manjina mogla da zadobije probleme po mentalno zdravlje, koji će se zadržati i posle pandemije. Psihološkinja Ivana Perić iz SOS Ženskog centra koji radi sa ženama koje su žrtve nasilja kaže da je pandemija dovela do povećane depresije, ali i savetuje koji su to načini osnaživanja.
"Pandemija je donela porast depresije, anksioznosti i otuđenja među ljudima, što ima svoje psihološke posledice. Nama su urođene potreba za društvom, mi smo socijalna bića. Isključili smo se od prirode, sve to dubinski utiče. Dugoročno gledano za mentalno zdravlje je važan rad na sebi, obratiti se za savetovanje i podršku čak i kada smo dobro, a ne samo kada imamo problem. Na savetodavnu terapiju idu ljudi koji su zdravi i žele da ojačaju, poprave neke stvari kod sebe, kako bi bolje funkcionisali. Stalno smo u nekim neizvesnim okolnostima - strah za posao, egzistenciju, svima bi značila informacija dokle će sve ovo da traje. Moja preporuka je uvek razgovor sa nekim, kontakt sa bliskim ljudima, briga o sebi, provođenje vremena u prirodi, neka fizička aktivnost koja ljudima prija, jer mentalno zdravlje ne može bez fizičkog", objašnjava ona.
I SZO napominje da se najčešći oblici narušavanja mentalnog zdravlja - depresija i anksioznost, mogu lečiti terapijama putem razgovora, lekovima ili kombinacijom jednog i drugog.
Projekat "Živeti bez straha" finansijski je podržala Gradska uprava za kulturu. Stavovi izneti u sadržaju nužno ne odražavaju stav gradske uprave.
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
