Institucije se svake godine redovno oglašavaju na taj dan da ukažu na njihov položaj i barijere sa kojima se svakodnevno susreću, a stvarnih pomaka i sistemskih rešenja godinama unazad skoro da nema.
Samo neki od problema sa kojima se oni suočavaju su diskriminacija, siromaštvo, nezaposlenost i socijalna isključenost, a pandemija je znatno pogoršala položaj žena sa invaliditetom, gde su one pod povećanim rizikom od nasilja.
Iako je pravo na reproduktivno zdravlje i porodicu jedno od osnovnih ljudskih prava, garantovano različitim međunarodnim i nacionalnim propisima, ono je i dalje u velikoj meri nedostupno ženama sa invaliditetom. Organizacija za podršku ženama s invaliditetom "Iz kruga Vojvodina" iz Novog Sada aktivno se bavi ovim problemom, te od 2009. godine organizuje odlazak žena sa invaliditetom na ginekološke preglede, ali i radionice o važnosti reproduktivnog zdravlja.
Koordinatorka SOS službe te organizacije Ivana Nikolić Zelić napominje da žene sa invaliditetom imaju iste zdravstvene, reproduktivne i seksualne potrebe, kao i svaka druga žena. Sve žene sa invaliditetom koje žele da idu na ginekološke preglede, mogu da se obrate njihovoj organizaciji.
"Sa Domom zdravlja u Novom Sadu imamo dobru saradnju i organizujemo odlaske žena sa invaliditetom na preglede. Nakon što nam se one jave, kontaktiramo Dom zdravlja koji nam navede prvi slobodan termin, što bude veoma brzo. Ukoliko je ženi potreban prevoz od kuće do Doma zdravlja, to takođe organizujemo i mogu da biraju da li će ići kod doktora ili doktorke. Dom zdravlja na Limanu ima prilagođen hidraulični ginekološki sto, što olakšava pregled žena koje koriste invalidska kolica ili se otežano kreću", objašnjava ona.
Nikolić Zelić ukazuje na primere dobre prakse, kako bi što više žena sa invaliditetom čulo na koje sve načine mogu da koriste dostupne zdravstvene usluge i brinu o svom reproduktivnom zdravlju.
"Sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija realizovali smo projekat na temu unapređivanja seksualnih i reproduktivnih prava žena sa invaliditetom. Prikupljali smo podatke o njihovim iskustvima na planu ostvarivanja tih prava i naša organizacija je sprovela deset fokus grupa sa 105 žena sa invaliditetom. Pokrili smo više gradova u Srbiji, ne samo Novi Sad i Vojvodinu. Bile su uključene i žene koje žive u institucijama, žene sa intelektualnim invaliditetom, kao i Romkinje sa invaliditetom. Jednom nedeljno smo u manjim grupama od po deset žena, od maja do septembra organizovale i obuke za prepoznavanje seksualnog nasilja, što je prošla 41 žena sa invaliditetom", objašnjava naša sagovornica.
Kako dodaje, nakon tih obuka, žene sa invaliditetom iz drugih gradova su se samoinicijativno angažovale i rešile nekoliko problema. Tako su žene u Vranju redovno počele da odlaze na preventivne ginekološke preglede, a budući da je tokom pandemije jedini hidraulični sto bio u crvenoj kovid zoni, nakon njihovog zalaganja, premešten je u zelenu zonu, zahvaljujući čemu su mnoge žene prvi put otišle na ginekološke preglede, za šta se kasnije ispostavilo da je bilo pravovremeno, jer su im ustanovljeni određeni zdravstveni problemi, koje su nastavile da leče.
Takođe, žene sa invaliditetom iz Raške su nakon obuka počele da prikupljaju novac za kupovinu hidrauličnog stola što su, kako dodaje naša sagovornica, mali pomaci, ali veoma značajni.
Žene sa invaliditetom inače nailaze na niz prepreka sa zdravstvenom sistemom, a Ivana Nikolić Zelić objašnjava koji su sve to problemi sa kojima se one najčešće suočavaju.
"Zdravstvene usluge su i dalje nepristupačne, one širom Srbije i dalje imaju arhitektonske barijere za ulazak u domove zdravlja. Medicinska oprema koja se koristi je neadekvatna, ne postoje na svim mestima ginekološki stolovi za žene s invaliditetom, kao ni pristupačni mamografi. Brojne neke stvari koje su važne, njima nisu dostupne", obašnjava Nikolić Zelić, dodajući da je i dalje nedovoljno obučenih zdravstvenih radnika za rad sa ženama sa invaliditetom.
Ona napominje i da žene sa invaliditetom nisu u mogućnosti uvek da biraju izabranog lekara kao ostali građani, već odlaze u domove zdravlja koji su im pristupačni.
Seksualno nasilje je najdelikatniji oblik nasilja koji žena sa invaliditetom može da doživi, posebno ako se dešava u porodici. Obično se povezuje sa incestom i pojavama seksualnog zlostavljanja od strane bliskih osoba, dok je u partnerskim vezama i braku često neprepoznato. Tokom pandemije korona virusa žene sa invaliditetom dodatno su bile zatvorene i potencijalno izložene riziku da budu žrtve silovanja. Koliko je briga o reproduktivnom zdravlju bitna za prevenciju seksualnog nasilja, objašnjava Ivana Nikolić Zelić.
"Mislim da je izuzetno bitno. Tokom rada sa ženama sa invaliditetom smo imali priliku da čujemo da su neke od njih bile žrtve seksualnog nasilja i da najčešće o tome nisu ni sa kim razgovarale, niti su znale kome da se obrate. Neke nisu prepoznale da je to što im se dešava nasilje, mnoge od njih su to povezivale sa svojim invaliditetom. Zato smo na radionicama radili na prepoznavanju nasilja, da to nije samo čin silovanja, već i pokušaj silovanja, neželjeno dodirivanje tela i drugo. Jedna studija pokazuje da se samo tri odsto slučaja nasilja prema ženama sa invaliditetom prijavi, a počionioci su najčešće dobro poznate osobe - partneri. Silovanje u braku često ostaje tabu tema, a dešava se često, te je važno da žene prepoznaj nasilje i znaju kako da se zaštite", objašnjava naša sagovornica.
Seksualnost osoba sa invaliditetom u društvu je tabu tema. Osobe sa invaliditetom zaslužuju prihvatanje svoje seksualnosti, ne samo u zajednici ljudi bez invaliditeta, već i među ostalim osobama sa invaliditetom. Invaliditet ne umanjuje pravo na izražavanje vlastite seksualnosti. To uključuje pravo na venčanje, roditeljstvo, brigu o deci, te pravo na informacije koje će im pomoći da donesu dobru odluku.
Aktivistkinja na polju invalidnosti i psihološkinja Tatjana Stojšić Petković objašnjava da je pojam seksualnosti mnogo širi od onoga kako ga javnost doživljava, posebno kada se govori o ženama sa invaliditetom. Ona kaže da je važno da se žene sa invaliditetom osnaže da imaju pravo na seksualnost.
"Kada kažemo seksualnost, obično se misli na sam čin seksa, na vođenje ljubavi, a seksualnost je mnogo šira. To je doživljaj sopstvenog tela, prepoznavanje zadovoljstva koje naše telo može da oseti, čitav jedan splet emocija i fizičkih reakcija, koji je sastavni deo života. Ako mislite na seksualnost osoba sa invaliditetom, onda to definitivno jeste tabu. Imam utisak da je taj tabu postao još veći nego što je bio ranije, zato što se insistira na određenoj estetici, poželjnoj seksualnosti koja zahteva određen izgled, a osobe sa invaliditetom samim tim što imaju invaliditet, neku poteškoću, bilo da je prilikom kretanja, govora, ili obavljanju nekih najjednostavnijih radnji, koncept njihovog tela i zadovoljavanja osnovnih potreba je drugačiji. Osobe sa invaliditetom se ne doživljavaju kao seksualna bića, a i same osobe sa invaliditetom sebe tako ne doživljavaju", objašnjava ona i dodaje da takva praksa mora da se promeni.
Žene sa invaliditetom suočavaju se sa višestrukim barijerama i kada žele da osnuju porodicu: one se kreću od veoma opštih, koje se odnose na položaj žena sa invaliditetom u društvu, do veoma specifičnih kao što su predrasude prema majkama sa invaliditetom i nedovoljno razvijeni specijalizovani servisi podrške za roditelje sa invaliditetom. One koje žele da postanu majke, nemaju nikakvu podršku države, napominje Tatjana Stojšic Petković.
"Država majčinstvo ne prepoznaje kao nešto čemu treba da pruži podršku. Ako imamo ženu sa paraplegijom ili cerebralnom paralizom, u podizanju deteta joj treba podrška. Ako nema finansijsku mogućnost da plati personalnu asistentkinju, ako nema porodicu koja je sposobna i spretna da joj pomogne, onda je majčinstvo skoro nemoguća misija", napominje naša sagovornica.
Projekat "Živeti bez straha" finansijski je podržala Gradska uprava za kulturu. Stavovi izneti u sadržaju nužno ne odražavaju stav gradske uprave.
