Fokusom na određene teme i načinom prezentacije sa adekvatnom terminologijom mogu da doprinesu ukidanju predrasuda i stereotipa, promeni slike o invalidnosti i promovisanju prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom, kao i njihovoj integraciji u sve aspekte društva.
Međutim, svakodnevno svedočimo evidentnim primerima loše prakse.
Savetnica za pristupačnost Marija Vrebalov Đorđević smatra da ako sam invaliditet nije tema izveštavanja, ne bi trebalo uopšte da se navodi da je u pitanju osoba sa invaliditetom, već da fokus bude na samu temu.
"Poenta je da se fokusiramo na ono što je tema medijskog sadržaja. Ako je tema invaliditet, koji je to aspekt invaliditeta? Ako je osoba koja nam govori o svom invaliditetu fokus teme, svakako da ćemo se baviti invaliditetom te osobe ili invaliditetom iz ugla osobe koja ima invaliditet. Ukoliko je tema profesionalizam neke osobe, a ona igrom slučaja ima invaliditet, invaliditet novinaru ne treba da bude u fokusu. Čak ne bi trebalo ni da ga spomene, ukoliko ga osoba sa kojom razgovara sama ne pokrene kao da je to nešto značajno i iz kog razloga je značajno. Ukoliko je tema okruženje u kojem živimo, a pitanje je pristupačnosti, takođe je važno da se razgovara sa osobama sa invaliditetom, jer su one te koje najbolje znaju šta je (ne)pristupačno u njihovom životu u odnosu na prostor u kojem žive".
Ona napominje da mediji ne smeju da zloupotrebljavaju sam invaliditet zarad senzacionalne medijske priče, što je česta, veoma loša praksa.
"Važno je znati da su ljudi sa invaliditetom takođe prisutni među nama, ali nikako se ne sme to zloupotrebljavati i koristiti kao argument za bilo koje postignuće u okviru društva u kojem živimo, jer mi svi jesmo ravnopravni - tako bi bar trebalo da bude, a onda naglašavati da je neko dobio neko svoje pravo i time veličati tu neku aktivnost - to je krajnje apsurdno, zbog toga što upravo mi imamo ta ista prava kao i svi drugi ljudi. Dovođenje toga u prvi plan da je neko sa invaliditetom ostvario svoja prava je suludo, to treba da se podrazumeva", dodaje Vrebalov Đorđević.
Novinarka
Portala o invalidnosti Marijana Čanak sedam godina piše o osobama s invaliditetom. Svoje iskustvo podelila je na stručnom skupu u Novom Sadu "Osobe sa invaliditetom i mediji - jačanje kapaciteta lokalnih medija o osobama sa invaliditetom", održanom u Arhivu grada Novog Sada.
"Vrlo često se kroz medijske priloge provlači ova čuvena fraza "uprkos invaliditetu". Šta je u pozadini toga? Zapravo naše uverenje da mi nekako ne možemo ni da prihvatimo kako to neko može da živi sa invaliditetom i pretpostavljamo da sve što osoba u životu uradi, najbanalnije: ustane ujutru, doručkuje, da ona stalno mora da je u nekoj borbi sa sopstvenim invalitetom i da mu nekako prkosi da bi preživela, što apsolutno nije tačno. Osobe sa invaliditetom žive sa invaliditetom, a ne uprkos njemu i obavljaju sve ono što i svi ostali ljudi, samo na neki drugi način", objašnjava ona.
Neretko se u medijima predstavlja "herojskim činom" šta god da osoba sa invaliditetom uradi.
"To su opet neka ustaljena životna pitanja, kao što su obrazovanje, zapošljavanje, sklapanje partnerske zajednice, rođenja deteta. Ako žena sa invaliditetom rodi dete ili ima partnerstvo, proglašavamo je heroinom. U pozadini toga je zapravo poruka da mi od osoba sa invaliditetom ne očekujemo ništa, pa smo nekako zadivljeni kad oni uspeju bilo šta da realizuju u životu. To suštinski nije ni divljanje, nego pritajeno sažaljenje, što je nedopustivo da se pojavljuju u medijima", dodaje Čanak.
Mediji bi trebalo da ukazuju na činjenicu da uzrok barijera i problema sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju uopšte nije invaliditet u svojoj prirodi, nego diskriminatorno društvo u kojem živimo i konstantno kršenje bazičnih ljudskih prava kojima su osobe sa invaliditetom svakodnevno izložene.
"Mediji veoma često ne pozivaju na zagarantovana ljudska prava, nego na nekakvo saosećanje, empatiju, sažaljenje. Plasiraju patetične elemente i bespotrebno dramatizuju živote osoba sa invalitetom, insistirajući na tome da je njihov život nekakva konstantna, mučna i beskrajna borba", napominje Čanak.
Ona ukazuje na to da je sama terminologija prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom veoma pogrešna.
"I dalje su u upotrebi termini kao što je invalid, invalidno lice, pežorativne odrednice, nepokretna osoba prikovana za kolica, zaostala i slično, a invalidnost se i dalje izjednačava sa bolešću i to nekom neizlečivom. Novinari često kažu "bolest bez leka", što zapravo nije tačno. Invalidnost je stanje, a u prvom planu bi trebalo da imamo osobu, a ne njen invaliditet. Čak i ona skraćenica OSI po mom mišljenju nije adekvatna i doživljavam je kao etiketiranje. Nemam drugo objašnjenje zašto bismo stavili skraćenicu, osim iz lenjosti da napišemo ceo termin. Čini mi se da ta skraćenica doprinosi još većoj segregaciji osoba sa invaliditetom, stvara se utisak da je to jedna zatvorena, homogena, izolovana grupa", objašnjava Čanak.
Ona navodi da mediji moraju da poznaju kontekst i specifičnu poziciju osoba sa invaliditetom, kako bi o njima izveštavali.
"Pogotovo kada je reč o ženama sa invaliditetom koje su dvostruko ili višestruko diskriminisane, na osnovu toga što imaju invaliditet, što su žene i s tim mogu da se ukrštaju i mnogi drugi faktori, kao što su nacionalna i rasna pripadnost, ekonomski status, njihova seksualna orijentacija i drugi. Njihova pozicija je margina na margini. Veoma često žene sa invaliditetom ostaju nevidljive, ne samo zato što žive u izolaciji ili su višestruko izloženije siromaštvu, nego i zbog toga što su one dugo bila izostavljene i iz samog samog pokreta za prava osoba sa invaliditetom, koji su mahom vodili muškarci i zauzimali vodeće pozicije unutar organizacija. Isto tako žene su bile izostavljene i iz pokreta za ženska prava, tako da žene sa invaliditetom ostaju u nekom procepu između ta dva pokreta", smatra Čanak.
Posledica toga je da žene sa invaliditetom veoma često internalizuju stereotipe i predrasude kojima su izložene.
"Način na koji ih društvo doživljava one zapravo usvajaju kao sopstvenu istinu o sebi. Verujem da je veoma važno da novinari razumeju taj momenat internalizovanih stereotipa, jer nećemo uvek biti u mogućnosti da naše sagovornice budu aktivistkinje ili žene koje su osvestile u potpunosti svoju poziciju, tako da moramo biti obazrivi čak i kada prenosimo doslovno iskaze sagovornica", objašnjava Čanak.
Ona dodaje da bi fokus medija trebalo da bude na državnim sistemima koji su dužni da obezbede pristupačno okruženje. Mediji često kroz tekstove i priloge eksploatišu životne priče osoba sa invaliditetom, što je pogubno i ne doprinosi poboljšanju njihovog položaja.
"Zbog toga oni često odbijaju da se pojave u medijima, pa ostajemo uskraćeni za kvalitetne priče zbog samog našeg odnosa prema osobama sa invaliditetom koji je često eksploatišući", kaže Marijana Čanak.
Ona ukazuje na to koliko pogrešno medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama sa invaliditetom može biti pogubno i uticati na produbljivanje stereotipa. Napominje da mediji postaju saučesnici normalizacije nasilja u društvu, umesto da rasvetljavaju kompleksnu poziciju žena sa invaliditetom.
Na primeru novinarke Neli Blaj ističe kako mediji imaju moć da pokrenu reforme i da svojim prilozima veoma da utiču na položaj osoba sa invaliditetom. Jedna od prvih priča koju je radila bila je o lošem tretmanu pacijentkinja u bolnici za mentalno zdravlje "Blackwell’s Island".
Ova pionirka istraživačkog novinarstva se pretvarala da ima mentalnih problema kako bi uspela da razotkrije mučne metode kroz koje su prolazile pacijentkinje u ozloglašenoj psihijatrijskoj bolnici. Pošto je napisala tekst o svom iskustvu, pokrenute su istrage po bolnicama, "Blackwell’s Island" je zatvoren, a u narednim godinama položaj pacijenata je znatno pobošljan. Slične stvari je uradila i sa zatvorima, a borila se i protiv korumpirane vlasti. Neli Blaj je brzo postala najpoznatija novinarka svog doba.
Medijsko izveštavanje o osobama sa invaliditetom moglo bi da se poboljša i adekvatnim obukama i edukacijom novinara. To bi pomoglo u razumevanju invalidnosti iz drugačije prespektive da bi o takvim temama mogli da izveštavaju na način kojim će doprineti promeni opšte sliku, senzibilizaciji i solidarnosti društva sa osobama sa invaliditetom.
Nadamo se da ste od naših sagovornica saznali korisne informacije, koje će vam pomoći da kritički posmatrate medijske sadržaje, ali i uočavate i preispitujete primere loše prakse.
Projekat "Živeti bez straha" finansijski je podržala Gradska uprava za kulturu. Stavovi izneti u sadržaju nužno ne odražavaju stav gradske uprave.
