Da li su svi pomalo voajeri?

Šta voajera čini voajerom? Iako se danas taj pojam koristi u vrlo širokom smislu, da bi vas psiholog proglasio voajerom, morate praktikovati špijuniranje ljudi tokom njihovih najprivatnijih trenutaka, poput svlačenja ili vođenja ljubavi, a da ti ljudi pritom nisu svesni vašeg pogleda. Dakle, aktivna i redovna špijunaža je ključna – ako se osetite seksualno uzbuđenim pri jednostavnom pogledu na golotinju ili tuđu seksualnu aktivnost, ne brinite se, to vas automatski ne čini voajerom.

Od provirivanja kroz čempres, preko bušenja rupica u kabinama na plaži, do različitih drugih metoda virenja – koje uključuju kamere, ogledala i razna čuda moderne tehnologije – širok je raspon metoda koje su na raspolaganju voajeru da udovolji svojim porivima. U praksi, razlika između rupice u zidu i skrivene kamere obično je jednaka razlici između šamara i zatvora.

Poput egzibicionizma, i voajerizam vuče korene još iz biblijskih dana. Pa šta to čuči u nama da nas tera da virimo kad ne bismo smeli? Zapravo se tim pitanjem malo ko bavio osim psihoanalitičara. Frojd je smatrao da se radi o normalnom instinktu za gledanjem, koji postaje perverzija tek ukoliko se potreba odnosi isključivo na genitalije i ukoliko služi kao zamena za seksualnu aktivnost, umesto kao uvod u nju. E sad, zašto neko postane voajer, tu se psihoanalitička priča komplikuje pa (kao i uvek) sve se završava na strahu od kastracije, zavisti i potrebi da se svetimo majci.

Ono malo konkretnih istraživanja, koja se mogu naći u psihološkoj literaturi, kaže da najveći broj dokumentovanih voajera pripada grupi mladih (najčešće muških) osoba, nižeg socioekonomskog statusa, koji su u socioseksualnom smislu takozvani "late-bloomeri", tj. kasno sazreli. Ponekad su skloni sitnijem kriminalu, ali ne većim zlodelima. Literatura takođe tvrdi da je uspeh grupne psihoterapije i nekih kognitivno-bihevioralnih oblika terapije u lečenju od voajerizma dosta dobar.

Ukoliko ne provodite većinu svojih dana gledajući Velikog brata i slične emisije, ili svoje komšije tokom njihovih seksualnih aktivnosti, ili bar ako vam to nije jedini oblik seksualnog zadovoljstva i ako se možete kontrolisati pa ne gledati baš uvek svakoga ko se skida nesvestan vašeg pogleda – ne brinite, još niste zreli za terapiju.