Čitava istorija iza raspeća: Odakle vodi poreklo ova smrtna kazna?

Najpoznatiji slučaj raspeća na svetu, prema Novom zavetu, desio se kada je Isus osuđen na ovaj brutalni vid smrtne kazne od strane Rimljana. Međutim, daleko od toga da je ovo jedini slučaj raspeća poznat u istoriji.

U antičko doba na hiljade ljudi je bilo osuđeno na sramotnu i tešku smrt raspećem. Čitav proces raspeća u Rimu je trajao dugo, podrazumevao je i bičevanje pre nego što bi osoba bila prikovana za krst i obešena da u takvom stanju dočeka smrt.

Smatra se da su Asirci i Vavilonci započeli kažnjavanje raspećem. Praksu raspeća su preuzeli i Persijanci u 6. veku p.n.e., prema istraživanjima koje je objavio South Africa Media Journal 2003. godine.

U to vreme, žrtva bi obično bila vezivana, za drvo ili stub, a noge bi bile ostavljene da vise. Tek su Rimljani počeli da upotrebljavaju krst u ove svrhe.

Aleksandar Veliki je osvajanjem Persije, nakon izgradnje svoje imperije uveo praksu raspeća u zemljama istočnog Mediterana, u 4. veku p.n.e.

Rimljani su praksu raspeća uveli u svoj sistem kažnjavanja tek tokom rata protiv Kartagine tokom Punskih ratova u 3. veku p.n.e.

U narednih 500 godina Rimljani su „usavršili” raspeće, sve dok ga Konstantin I nije ukinuo u 4. veku nove ere, navode u svom izveštaju profesori na Odseku za engleski jezik i klasičnu kulturu na Univerzitetu Slobodne države u Južnoj Africi, Fransoa Retif i Luis Silirs.

Kako se raspeće smatralo izuzetno sramotnim načinom umiranja, Rimljani nisu ubijali svoje građane na ovaj način, već samo strance, robove, proterane vojnike, hrišćane i ponekad političare.

Kada su Rimljani okupirali Svetu Zemlju u 4. veku p.n.e. rimski general Varus osudio je na kaznu raspeća 2000 jevreja, a masovno raspeće desilo se i u prvom veku nove ere tokom rimsko-jevrejskih ratova. I Hrist je osuđen na raspeće pod optužbom da je podstakao pobunu protiv Rima.

U Rimu su ljudi osuđeni na raspeće prethodno bičevani, sa izuzetkom za žene, rimske senatore i vojnike (osim ako nisu napustili službu). Tokom bičevanja bi osobi potpuno skinuli odeću, vezali je, a rimski vojnici bi je bičevali po nogama, leđima i zadnjici. Mučenje bi uzrokovalo teške rane, bolove i krvarenje, a osoba bi bila toliko iscrpljena da su onesvešćivanja i iznenadna smrt tokom procedre raspeća bile česte pojave.

Ako bi ovo preživela, žrtva raspeća bi bila ismejavana i prisiljavana da krst za svoje raspeće nosi na leđima do mesta gde će biti pogubljena.

Okrutnost je mogla da ide i dalje od ovoga - time što su vojnici odsecali deo tela žrtve, poput jezika, ili bi je oslepeli.

Izvori navode i jeziv čin, kakav je uveo grčki kralj Antikus IV, a koji je podrazumevao da osuđenom zadave dete i okače ga oko njegovog vrata na raspeću.

U Jerusalimu, na primer, žrtve su dobijale opijat - vino i tamjan, kako bi im se ublažila bol.

Razapetom bi smrt dolazila sporo, između 3 sata i 4 dana. Nekada bi proces ubrzali vojnici, time što bi dodatno fizički zlostavljali žrtvu.

Članovi porodice osuđenog na raspeće bi nakon smrti, uz dozvolu rimskog sudije, mogli da uzmu ostatke i sahrane svog člana. U suprotnom bi leš bio ostavljen na milost i nemilost pticama grabljivicama.

Nemački istraživači su tokom šezdesetih godina probali da naprave eksperimentalno raspeće, kako bi proučili efekte na organizam koje prouzrokuje sam postupak raspeća. Oni su dobrovoljcima privezali zglobove za krst i potom pratili aktivnosti respiratornog i kardiovaskularnog sistema. Nakon samo 6 minuta volonteri su imali problema sa disanjem, puls bi se udvostručio, a krvni pritisak pao. Eksperiment je obustavljen nakon 30 minuta zbog bolova u zglobovima. Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Berlin Medicine 1963. godine.

Ovim istraživanjem pokazano je da su uzroci smrti usled raspeća mogli biti različiti - višestruko otkazivanje organa, respiratorna insuficijencija i slično.